Dr Moma Jakovljević: Željko Obradović nikad nije terao košarkaše da igraju preko bola

Sliku Željka Obradovića mnogi navijači Partizana drže gotovo kao ikonu. Međutim, novim generacijama je manje poznato da je jedan drugi član stručnog štaba crno-belih krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bio popularniji od svih sadašnjih prvotimaca crno-belih. U tadašnjoj Jugoslaviji bio je poznatiji i popularniji od najtrofejnijeg trenera Evrope koji je tad bio u igračkom uzletu.

Reč je o doktoru Momi Jakovljeviću, čija je fotografija svojevremeno krasila mnoge naslovnice magazina čiji su tiraži premašivali i sto hiljada prodatih primeraka. Tih godina je Moma bio jedan od najpoznatijih manekena države od 22 miliona stanovnika, muškarac za kojim su uzdisale mnoge dame od Triglava do Đevđelije. Za razliku od onih koji danas hode modnim pistama, njemu je do bio dobro plaćeni hobi koji mu je omogućavao da ima džeparac tokom studija medicine.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 5.000 RSD bonusa

Par decenija kasnije manje se priča o danima kad je Moma bio gradska faca Beograda, daleko je poznatiji kao višedecenijski hirurg u KBC Dragiša Mišović i kao dugogodišnji lekar košarkaša Partizana i reprezentacije Jugoslavije. U adašnjoj postavi stručnog štaba Partizana uz ekonoma Nikolu Tomaševića ima najduži staž.

„Te 1986. bio u lekarskoj komisiji FK Partizana. Počeo sam, kad se mnogi nisu ni rodili, 1984/85 sezone. Tamo je hijerarhija bila po starosti bez obzira da li si rendgenolog ili zubar. Onaj ko je najstariji taj je s prvim timom. Najmlađi smo bili Slavko Tomić, kasnije čuveni profesor, ortoped na Banjici i ja”, počeo je dr Jakovljević priču za Meridian sport.

Takva podela se našem sagovorniku nije sviđala što je doprinelo i selidbi u košarku.

„Moj venčani kum Dragan Kićanović i ja smo se negde sreli. Kaže mi nama treba doktor, dovešćemo u Partizan jednog vrhunskog igrača iz Crne Gore, preziva se Paspalj i jednog iz Kraljeva, preziva se Divac. I tako sve krene. Otprilike sa svima iz sastava s kojim sam počeo rad u Partizanu i dan danas družim. Željko Obradović je bio prvi plejmejker, uz njega mladi Saša Đorđević, pa Goran Grbović, Ivo Nakić, Pecarski, Jadran Vujačić, Divac, Savović… Željko je 1991/92. sezone iz patika postao trener osvojio prvenstvo one Jugoslavije, kup one Jugoslavije i bio prvak Evrope sa timom čiji je prosek godina bio 23,5. Svi naši, svi klinci – Šilobad, Rebrača, Koprivica, Lončar… Đorđević i Danilović su bili najveće zvezde i najbolji.”

U zlatnoj godini Partizanove istorije jedan događaj je uticao i na sportsku karijeru dr Mome Jakovljevića.

„Te 1992. godine, moram to da pomenem, u nekom ne znam kom minutu je Zoran Stevanović, čuveni Stragarac visok 206 dobio udarac u arkadu od Viljakampe koji je negde moje visine. Sad Turci, na fajnal-foru trče sa nosilima. A Kića je negde sedeo sa Dudom Ivkovićem i glavešinama iz FIBA i rekao mu ’gledaj sad’, jer je znao šta će da se dogodi. Ja stavim dva ili tri šava Stragarcu i za kratko vreme, da ne preterujem i pravim EPP, vratim ga u igru. Ivković koji je bio selektor me pozove i sa mangupskim šarmom kaže razmisli ako hoćeš da budeš lekar reprezentacje Jugoslavije. Do neba sam skakao. I onda ide lančano, 92. smo vraćeni iz Barselone sa Olimpijade zbog sankcija, prvo veće takmičenje je bilo 95. u Atini, pa 96. u Atlanti srebrna olimpijska medalja, 97. zlatna, kao i 98. Posle toga su me ’smenili’. U međuvremenu, dok se nisam vratio u Partizan bio sam i lekar ženske reprezentacije Jugoslavije, bio na Evropskim prvenstvima, sve živo sam prošao.”

Sportskoj javnosti je prepoznatljiv po košarci.

„Mnogi misle da sam sportski lekar, a međunarodnu sertifikaciju sam dobio u UEFA gde me je usmerio Miljko Ristić. Moja specijalnost je opšta hirurgija a nagledao sam se više povreda kolena nego mnogi mladi ortopedi. Lepo sam sarađivao sa Banjicom i sa Kliničkim centrom, sa mnogim kolegama. Medicina je multidisciplina nauka i ne treba pametovati. Jer nije reč samo o povredama Balša Koprivica je imao mononukleozu, koja je infektivna bolest, dosta je i prehlada sinusa, upala pluća, povreda glave… Svačega ima i onda mora se da postoji tim, tako da imam uvek široku lepezu dobrih kolega koji brzo izađu u susret i sve se brzo završava.”

Pomenuli ste događaj sa Zoranom Stevanovićem, na terenu i u operacionoj sali važna je brzina reakcije.

„Ne volim da pričam o sebi, ali kad to pominješ šta je tu poenta. Misle da na klupi, jer nije ambulanta, nije sterilno. A sve što otvorim je sterilno i radim na klupi da bih igrača brzo vratio u igru. Sećam se lomi se utakmica u Zagrebu, između nas i Cibone, vodimo dva, tri poena razlike. Dogodi se da treba da šijem Divca ili Đorđevića.  Meni treba minut ili dva da ga vratim, a da odemo do svlačionice otključamo, pa tamo legnemo i dok se vratimo prošlo je već deset minuta. A tih deset minuta je u košarci mnogo. Eto, zato sam šio na klupi.”

Na pitanje ko je bio najrevnosniji, a ko je najneposlušniji pacijent dr Jakovljević kaže:

„Svi u košarci su predivni momci. Najviše je bilo povreda po licu. I čini mi se da sam najviše šio Zorana Stevanovića. Onda su mi objasnili zašto. On je mnogo jak, a sa 206 santimetara nije bio previsok, pa su ga od straha kad je on u rekatu svi idu laktovima na njega. Koliko se sećam imao je i povrede grkljana i oka…”

Možete li da nam ispričate anegdotu sa Divcem iz hotela Jugoslavija.

„Nisam spavao u hotelu, a Reba Ćorković je bio s Duletom Vujoševićem. Avion je išao rano ujutro oko šest, došao sam od kuće i pošto sam Divcu davao antibiotike za gnojnu anginu, videvši ga kako leži u krevetu uđem i kažem ’zini’, misleći da mu da vidim grlo. A Reba kaže ’koje grlo, zinulo mu koleno’!”

U poslednje dve godine bilo je dosta posla za zdravstveni tim Partizana.

„Nije moje, ne mogu da menjam pravila Evropi, ali kakav je kalendar bio… U odnosu na vreme kad sam počeo i kad je Željko počeo, sad je duplo i troduplo više utakmica. Igrači su preumorni, preopterećeni. Uzmemo na primer Partizan, sreda – subota, pa četvrtak – nedelja, a onda utorak – petak – nedelja, i tako cele sezone. Svaka čast tim momcima što izdrže… I nije to slučaj samo u Partizanu, povređuju se i u Zvezdi, Barseloni, Realu, svuda. Postoje povrede koje su spontane. Na primer kad neko trči u pravolinijski ili pri doskoku iščaši zglob. E sad ne mogu da se izbegnu mehaničke povrede kad se sudarite. Iskusni treneri, opet ću pomenuti Željka Obradovića, tačno vode minutažu. Nekad igrač mora da igra 39, 40 minuta, ali obično igra desetak minuta, pa se odmori četiri, pet minuta, pa opet uđe desetak minuta, tako da ukupno ima prosek 20 do 26 minuta. Treneri ih doziraju da ne budu preumorni i previše isrpljeni.

Vremena za regeneraciju tela sportisti više gotovo i nemaju.

„Ranije je bilo normalno da se posle utakmice koje smo igrali u nedelju uveče u Splitu ili Zagrebu sutra bude slobodan dan. Sad nije, jer igramo, pa je za dva dana druga utakvica. Raspored je prebukiran. Još gore je u tenisu, eto ovo sad oko Đokovića. Igrao je pet setova, završio u tri ujutro, da bi sutra u rano popodne, gotovo bez odmora igrao još pet setova. Znači, on je za manje od 24 sata igrao deset setova, bio osam sati na terenu. Dobro je da je i ovako prošao. O tome još Duci Simonović davno pričao, sve je to biznis – sponzori, reklame… Mora da se igra, da se ide sa turnira na turnir, praktično iz aviona. Vrhunski sportisti, profesionalci su po meni heroji.”

Uloga doktora timu bitna je i zbog saradnje sa trenerom upozorenja o zamoru, da ne dođe do prevremenog uključivanja u trening pre kraja rehabilitacije. Ali i kao psihologa, jer ima igrača koji su strašljiviji, ponekad i hipohondri.

„Željko je jedan od najkorektnijih trenera, a sa mnogima sam radio u Jugoslaviji i Srbiji. Kad se neko povredi, to se zna moje je. Nema više sutra, Beograd je veliki, svuda su magnetne rezonance, pa se maltene odmah posle utakmice ide se na dijagnostiku. Željko se ništa ne meša, kako kažem, tako će biti. Ako je OK kažem može, ako kažem bilo bi dobro da odmori, to će tako biti. Taman je da je reč o Panteru, Ledeju i Naneliju zajedno, neće reći kako i zbog čega. Nikad nije terao igrače da igraju preko bola, izuzetno je korektan u ljudskim odnosima. Moje je da posmatram kako je neko pao, da li je bila distorzija noge ili je samo klecnula, da li je igrača neko udario i sa koje strane. Profesor Aleksandar Nikolić mi je svojevremeno rekao ’Treba da dodeš na svaki trening i vidiš na koji način je igrač pao, da li je uvrnuo zlglob ili je pao sa visine’. Prema tome imaš dijagnozu. I tako do danas.”

U stručnom štabu Partizana su čak petorica Čačana: Željko Obradović, Vlada Androić, dr Moma Jakovljević, Predrag Zimonjić, Aleksandar Matović.

„Nisam se rodio u Čačku, nisam živeo ni dana tamo. Ali su mi pokojni otac i majka iz Čačka. I dedovi, i jedan i drugi iz Čačka. Tako da sam možda ’najjači’ Čačanin među njima. Nije slučajno što je Čačak izrodio i toliko trenera, i legende, da ih sad ne nabrajamo sve. Od Kićanovića koji je najveća legenda, pa Željka Obradovića… Kad smo igrali protiv Borca tako stoje tri slike – Mišovića, Kićanovića i Obradovića. Malo koja država ima takav klub.”

Na Youtube kanalu Meridian sporta pogledajte ceo intervju sa dr Momom Jakovljevićem u kom je govorio i o još jednom savetu prof. Nikolića, odnosu sa igračima, velikim konfekcijama i modnim kreatorima nekadašnje Jugoslavije, tome kako je on kao i njegov otac na profesore svoje dece i instuktore vožnje usmeravao da budu stroži kako bi mu sin i ćerke bili čvršći i uspešniji. Pričao je i o tome kako je prodavao umetničke slike u Cavtatu da bi mogao da bude na moru i uči, uputio je i niz saveta mladima koje vredi upamtiti.

BONUS VIDEO: