Biser iz Rima stiže pod srpsku zastavu: Nisam znala da postoji opcija da igram za Srbiju – sada sam presrećna!

Rođena je u Beogradu, ali je životni put već kao malu devojčicu odveo daleko od Srbije. Sa samo godinu dana preselila se u Sudan, a potom sa pet godina stigla u Rim, gde je odrasla, završila osnovnu školu i napravila prve odbojkaške korake. Daleko od očiju domaće javnosti, u Italiji je gradila svoj put, razvijala talenat i polako skretala pažnju ljudi iz odbojkaškog sveta.

Ovog leta prvi put je doputovala u Beograd kako bi njen talenat uživo video selektor Srbije Zoran Terzić. Anđela Grković, rođena 2009. godine, visoka 190 centimetara, igra na poziciji primača servisa i već sada privlači pažnju zbog fizičkih predispozicija, snažne ruke i velike želje za napretkom. Pred njom je još mnogo rada, ali jasno je da je reč o velikom potencijalu i biseru koji tek treba da bude izbrušen.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Interesovanje za mladu Srpkinju, međutim, nije stiglo samo iz Srbije. Njene kvalitete odavno su prepoznali i u Italiji, zemlji u kojoj je odrasla i napravila prve odbojkaške korake. Priča o Anđeli je zainteresovala i legendarnog Hulija Velaska. Italijani su želeli da talentovanu igračicu zadrže u svom programu, ali je ovog leta dobila priliku da se upozna i sa reprezentacijom zemlje u kojoj je rođena.

Za Anđelu su treninzi sa reprezentacijom Srbije bili ostvarenje sna. Prvi put se našla u okruženju najboljih srpskih odbojkašica i osetila atmosferu nacionalnog tima kojem bi jednog dana mogla da pripada. U intervjuu za Meridian Sport priznala da je bila presrećna zbog ukazane prilike i da su joj treninzi sa reprezentacijom bili najbolje iskustvo u životu.

Iako još nema srpsko sportsko državljanstvo, njen dolazak u Beograd bio je važan prvi korak. Poseta nije imala takmičarski karakter, već je predstavljala priliku da se međusobno upoznaju i da stručni štab Srbije izbliza vidi njen potencijal. U novembru bi trebalo da dobije srpsko sportsko državljanstvo i tako stekne pravo nastupa za seniorsku reprezentaciju Srbije.

Danas ima 17 godina, a sve je počelo pre deset godina, sasvim slučajno. Zapravo, želela je samo da provodi više vremena sa starijom sestrom.

“Imala sam sedam godina kad sam krenula da treniram, pre svega zbog želje da se družim sa mojom starijom sestrom, koja je igrala odbojku. Moj brat je takođe u istom sportu. Ali, ja kao najmlađe dete nisam mnogo imala prilike da igram sa njima ili da me vode sa svojim društvom“, uz osmeh je počela priču Anđela Grković.

Kako je rasla i razvijala se, odbojka je od hobija postajala nešto mnogo važnije.

“U prvom klubu sam provela dve godine. Nije mi se baš svidelo – devojke me nisu skroz prihvatile, jer nisam znala italijanski. Kasnije kad sam prešla u drugi, bilo je sve super. Igrala sam za Volejro, pa za Fraskati, pa se vraċala u Volejro“.

Iako su prvi koraci bili teški zbog jezika i prilagođavanja novoj sredini, odbojka je vremenom postala njen drugi dom. U međuvremenu je menjala i pozicije na terenu, sve dok nije pronašla onu koja joj najviše odgovara.

“Nisam oduvek primač. Bila sam srednji bloker u ekipi ispod 14. Onda sam igrala korektora… I do nedavno sam bila na toj poziciji. Sada sam primač servisa. Sviđa mi se… Ako bih bila najiskrenija, najviše sam želela da postanem primač, jer nisam igrala kao korektor. Naš prvi korektor je bila mnogo dobra igračica. A ja sam baš želela da igram – onda sam probala primača. Oni su mi svake godine govorili da mogu naredne sezone da budem primač, ali nisu me nikad pustili. Sad konačno jesu… Kad sam probala, išlo mi je dobro i svidelo mi se više nego korektor. Prijem jeste baš težak, ali radim mnogo na tome“.

Već sa 11 godina počela je da razmišlja da bi odbojka mogla da bude njena profesija. Jednu zanimljivu anegdotu iz detinjstva posebno pamti. Upravo je ona, kaže, promenila njen odnos prema odbojci.

“Pitala sam tatu da mi kupi kucu, a on mi je rekao da hoće ako budem uradila 100 sklekova. Ja sam ih uradila… Posle toga sam počela mnogo jako da pucam. Od tada mi je postalo mnogo zabavnije da igram odbojku“.

Posle teške povrede Minja Osmajić opet gleda ka vrhu: Želim ponovo da se penjem! Maja je mađioničar, Tijana najbolja na svetu – autoritet potreban našoj ekipi

Sa 13 godina već je mogla da komunicira sa svima na italijanskom, pa je život u Rimu postao lakši. Išla je do osmog razreda u internacionalnu školu, a onda je prešla u američku. Svi planovi su joj bili vezani za Italiju, do dolaska jednog čoveka…

“Prve kontakte ostvarila sam sa menadžerom Bojanom Šimurinom. Njemu sam mnogo zahvalna, jer me je on pronašao. Posle i povezao sa Odbojkaškim savezom Srbije, selektorom Terzićem… Pomogao mi je i za klub. Nikad mi nije palo na pamet da mogu da igram za Srbiju. Cele godine živim u Italiji, imam njihovo sportsko državljanstvo. Kad se ove godine otvorila opcija, stvarno sam bila presrećna zbog toga”.

Brzo je dobila priliku da bude gost na treninzima reprezentacije. Trebalo je da ostane kratko, ali zadržala se malo duže. Jasno je iz kojih razloga…

“Najbolje iskustvo u mom životu! Ozbiljno… Toliko sam bila srećna i toliko sam se radovala što s njima treniram. Bilo je mnogo dobro. Znala sam naravno sve igračice. Bilo mi je mnogo smešno kad su one prilazile da se upoznaju. Kažu mi: Ćao, ja sam ta i ta. A ja sam znala svaku. Znam ko si”, nasmejala se glasno simpatična Anđela. “Pravila sam se kao da sam bila opuštena, ali imala sam tremu. Uvek želim bolje da se pokažem. Ali, mislim da za to koliko sam mogla u tom trenutku – da je bilo dobro“.

Njen potencijal, naravno, nije promakao ni Italijanima. Lako je moglo da se desi da je za koju godinu vidimo u njihovoj reprezentaciji…

“Želeli su i Italijani da zaigram za njih. Pitali su me nekoliko puta za koga želim da igram. Meni je uvek bilo u glavi – da ću igrati za Italiju. Nisam mislila da postoji opcija da budem u reprezentaciji Srbije. Ovo sada mi je potpuno promenilo perspektivu“.

Svesna je, ipak, da je put do reprezentacije tek počeo. Prvi korak je dobijanje srpskog sportskog državljanstva, a tek posle toga može da razmišlja o borbi za tim. Videla je da je konkurencija velika.

“Mislim da su one mnogo, mnogo dobre. Treba mnogo da radim na sebi. Ako budem napredovala, možda ću i moći tu da budem sledeće godine s njima“.

Anđela je veoma mlada, ali već se ponaša kao pravi profesionalac. Deluje da će učiniti sve da ostavi trag u odbojci.

“Mnogo radim na sebi. Mislim da mi je mnogo pomoglo to što radim van treninga sa tatom. Sad trenutno radimo neke vežbe za mobilnost mog zgloba“.

Najveću podršku ima upravo od najbližih.

“Raduju se veoma zbog cele ove priče. Mislim da su oni oduvek hteli da ja igram za svoju zemlju. Brat i sestra su me zvali svaki dan da me pitaju kako ide. Davali su mi savete kako da se ponašam kad budem na treninzima Srbije. Znaju da je kultura drugačija“.

JEDVA ČEKAM DA VIDIM KAKAV JE ŽIVOT U KANU

Od naredne sezone očekuje je novo poglavlje u karijeri. Nedavno je izabrala Virtus Le Kane za prvu inostranu destinaciju…

“Mnogo se radujem. Pričala sam sa nekim ljudi, koji su mi rekli da je Kan prelep. Jedva čekam da vidim kakav je život tamo. Ići ću skroz sama. Biće malo neobično, ali OK“.

Odlazak u drugu zemlju i u bolji klub od svih prethodnih, trebalo bi Anđeli da proširi vidike na svakom polju.

“Znači će mi baš ovaj korak… Sigurno da ću napredovati kao igračica, a i kao osoba. Biću sama. Moraću sve sama da radim van treninga. Mislim da će biti dobro i zato što ću svakog dana dvaputa dnevno trenirati. To mi se sviđa. Ja sam u Italiji jednom dnevno išla, zbog škole. Pričala sam se Darinom Nanevom, upoznale smo se… Tako da znam barem neku saigračicu“.

I pored profesionalne karijere, obrazovanje neće zapostaviti.

“Škola je mnogo bitna. Roditelji uvek kažu: ‘Nije nam bitno kako, samo da dobiješ diplomu’. Naredne sezone ću ići onlajn u školu, da bih mogla 99 odsto da se fokusiram na odbojku“, poručila je Anđela Grković za kraj.

Milica Vildoza navija za Argentinu, jer Srbija ne igra: Luka hteo Tea da obučemo u Mesijev bodić! Najteža odluka da dođem u Bolonju, bilo je ljubav ili odbojka

Bonus video: