Zvezda s njim želela da napadne LŠ, a onda se sve promenilo u trenu: Moja borba je bila teža od svih na terenu, jer u sportu barem znaš da postoji sutra

Vratio se u Crvenu zvezdu sa ogromnom željom da se u crveno-belom raduje novim trofejima, da pokuša sa ekipom da uđe u Ligu šampiona, da uživa u dresu koji je nosio kao mladić… Pripremni period je bio uspešan, a u septembru je konačno počeo i onaj draži takmičarski deo. Ustajanje, doručak, igranje sa decom, odlazak na trening… Svakog dana Filip Stoilović (32) je imao sličnu rutinu. Sve do jednoj jutra, kada se njegov život promenio u trenu.

Ono što je šest meseci kasnije najvažnije – nekadašnji reprezentativac Srbije može da kaže da je pobednik. Ovog puta na mnogo težem terenu od onog na kome se igraju utakmice i vodi borba za bodove.

Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!

“Došli smo se s Kipra, gde smo igrali utakmicu kvalifikacija za Ligu šampiona. Ja sam ujutru osetio da se nešto desilo… Uzrok se i dalje ne zna. Može da bude opterećenost, može stres, to putovanje ili šta god drugo. I dalje se istražuje šta je izazvalo pucanje kapilara u mozgu. Taj događaj me odvojio od terena i potpuno promenio moj život“, započeo je priču za Meridian Sport odbojkaš Filip Stoilović.

Do tog jutra sve je delovalo savršeno.

“Mnogo sam bio srećan što sam se vratio u Zvezdu, baš mi je bilo drago. Očekivao sam da će biti jedna uspešna sezona. Osećao sam pozitivan talas i među igračima, a i među ljudima koji su se radovali što sam ponovo na Marakani. Desio mi se taj zdrastveni problem, koji je doneo veoma turbulentan period… Ova borba je bila teža od svih na terenu, jer u sportu barem znaš da postoji sutra“.

U nekim trenucima Filip nije imao taj luksuz da razmišlja šta će biti i da pravi bilo kakve planove…

“Najteže je što znam koliko je moja porodica patila kada se to desilo. Jedno je kada izgubiš utakmicu, a drugo kada se ovako nešto zdrastveno dogodi… Onda su pogođeni i tvoji najrođeniji. Vodiš borbu sa mnogo većim ulogom. Hvala bogu, ja i dalje guram nekako. Sve ide na bolje i očekujem da se još malo vratim normalnom životu. Najteži period mi je bio u bolnici, ali kada sam izašao porodica mi je mnogo pomagala i ovom prilikom želim da im zahvalim. I na razumevanju i na svemu što su činili kada sam ja vodio tu tešku bitku. Mnogo su mi pomogli i zahvaljujem im od srca“.

Sin, ćerka i supruga Nina su mu davali snagu da preskoči prepreke koje su često delovale i nepremostivo. Tu su za sve uvek bili i roditelji i brat.

“Klinci su na svoj način izneli to. Mnogo sam im nedostajao. To je život. Nekad je lep, nekad prilično surov, ali moramo da se nosimo sa tim. Sada već mogu da kažem da funkcionišem normalno, imam svoje neke rutine i rituale. Menja se stil i ritam života, navikavam se na življenje bez stresa jer tako mora. Polako se vraćam u normalu, viđam se s ljudima, pričam…“.

Sportski duh koji je gajio prethodne 32 godine života, sada mu pomaže prilikom oporavka.

“U svemu ovome sigurno da pomaže to što sam sportista. Najbitniji su disciplina i istrajnost. Znaš da rezultat sigurno neće doći sutra, nego kroz neki period. U ovakvoj situaciji sam morao da istrajem u tome… Polako. Svestan sam da treba da radim i da će sve da se vrati na svoje. Naučio sam neke nove lekcije, nov pristup životu…“.

Odjednom prioriteti više nisu isti, nov je i način razmišljanja.

“Život mi se promenio preko noći. Znao sam i ranije da je zdravlje najvažnije, ali nisam mislio da sam ja ugrožen i da može nešto tako da mi se desi. A kada se desilo – dobro sam prihvatio, nisam imao neke krize… Video sam sve to kao jednu tešku situaciju iz koje moram da izađem kao pobednik. I zbog sebe i zbog porodice. Sad guram dalje, nema nazad“.

Jasno je da sportska karijera više nije Filipu u prvom planu, ostaje pitanje da li je to to od njega kad je reč o odbojci…

“Retki su primeri da su se igrači vraćali posle ovakvih stvari. Zapravo malo je primera da se mladim ljudima, sporistima ovako nešto desi. Iskreno, ako postoji bilo kakav rizik, ne bih se vraćao. Mislim da sam se dovoljno ostvario kroz sport. Imao sam i uspone i padove, mnogo toga sam prošao, tako da sa moje lične strane osećam se ispunjeno. Zaigrao sam i za reprezentaciju Srbije, video sam i neka takmičenja – ne ona najveća – ali opet meni je to bilo dovoljno da me ispuni kao odbojkaša. Sada imam neke druge planove u životu koje bih želeo da realizujem, pa ću da vidim šta predstoji“.

Svi u crveno-belom taboru žele isto: Neka se Filip Stoilović što brže oporavi

Ono što je veoma važno u celoj situaciji jeste da Stoilović ima završen Fakultet organizacionih nauka, tako da je pored sporta spreman plan B.

“Sada se vidi koliko znači što sam završio fakultet. Ovim putem bih stvarno apelovao na igrače da osim sportske karijere, povedu računa i toj akademskoj – da svoje znanje prošire i na druge oblasti, jer sve može da se okrene preko noći. Ja sam završio programiranje i mnogo mi znači, ne samo iz razloga što je to perpektivna oblast, već i zato što imam mnogo prijatelja u toj branši… Oni mogu da mi pomognu da uđem u taj novi svet. Sad sam u nekoj fazi gde pomalo obnavljam ono što sam zaboravio. Ali, u suštini najbitnije mi je da imam neku sigurnost, da znam da mogu da doprinosim svojoj porodici, iako možda više nisam sposoban na terenu. Važno mi je da ulogu oca mogu da iznesem do kraja, a to znači da doprinesem i sa te strane“.

Filipova prednost je i to što su mu prirodne nauke oduvek polazile od ruke.

“Uvek su mi išle fizika, matematika… Išao sam na takmičenje iz tih predmeta. Ali, završiti fakultet uz karijeru bilo je veoma teško. Samo ja znam koliko sam se cimao. Veći deo sam uspeo dok sam igrao u Srbiji, a još tri ispita su mi ostala kad sam otišao u Poljsku. Sećam se dok sam u Zvezdi prvi put bio… Ustanem oko sedam, osam, učim do deset, posle na treningu od 11 do 13h, pa ručak, onda ponovo na faks – predavanje ili vežbe, pa se odmorim sat vremena i onda na trening. Paklene tri, četiri godine. Kad svi završe sezonu idu na odmore, a ja i dalje u čitaonici pripremam se za ispitni rok. Kolege su znale da sam sportista, a profesori ne, nisam želeo nikakvu protekciju. Ne bih se osećao dobro da mi neko olakšava situaciju. Ja sam sam taj put birao“.

Kako sam kaže – programiranje mu je pomoglo i u sportskoj karijeri.

“Mnogo, jer sam znao kako da analiziram sebe, svoju igru, kako da napredujem, na šta da obratim pažnju. To je kao strani jezik, samo sa drugom logikom. Ali, svašta može da se gleda kroz prizmu programa“.

NIKO NE VODI RAČUNA O MLADIM IGRAČIMA, ONI MORAJU SAMI DA SE SNALAZE

Filip je na početku odbojkaškog puta napravio velike uspehe sa Crvenom zvezdom – osvojio je dvocifren broj trofeja i onda odlučio da ode u poljski Olštin. Posle je igrao za Urfu, Ažaksi, AEK, Foinikas Siros, Zalau, Češke Budejovice, Radnički, pa ponovo Crvenu zvezdu. Na Svetskom prvenstvu za odbojkaše do 23 godine 2013. zajedno sa Atanasijevićem i Kovačevićem predvodio je Srbiju do srebrne medalje. Tada je proglašen, baš kao i Uroš, za najboljeg primača sveta. Te godine mu je OSS dodelio i nagradu “Budućnost pripada njim” – a u ženskoj konkurenciji priznanje je pripalo Tijani Bošković. Kad se pogleda potencijal koji je imao jasno je da nije dobio priliku kakva se očekivala. Bio je jedan od onih koji je blistao u Srbiji pa onda “nestao”…

“Kada pogledam druge Saveze kako brinu o igračima, moram da kažem da naš baš to i ne radi… Slabo se obraća pažnja na odbojkaše, pogotovo one koji su u inostranstvu. Svi igrači se sami bore sa svim i svačim. Mislim da je to sigurno jedan od segmenata koji mora da se podigne na viši nivo, ukoliko želimo u muškoj odbojci neki bolji rezultat“.

Te 2013. u Uberlandiji Stoilović je blistao u dresu nacionalnog tima. Činilo se da će njegova karijera ići samo uzlaznom putanjom…

“Moram da kažem da sam tad o tom prvenstvu imao jedno mišljenje, a sada imam iz ove perspektive potpuno drugačije. Sa ove distance mogu da kažem da je lako igrati u ekipi sa Kovačevićem, Atanasijevićem, Lisincem… U smislu da su sve ekipe obraćale pažnju na njih, a onda je tebi olakšano da se uklopiš i iskoristiš takvu situaciju da eksplodiraš. Ja sam imao potencijal, koji u tom trenutku nije bio kvalitet. Tek posle četiri, pet godina ja sam taj potencijal pretvorio u kvalitet i krenuo da idem ka gore. Sad mogu da kažem da mi je žao što u tom delu karijere nisam imao nekog da me usmeri, da mi ukaže na neke stvari, da obrati pažnju na mene kako bi lakše prevazišao neke probleme. Sigurno da bih onda imao i bolju karijeru i više uspeha i više bih doprineo reprezentaciji. Mislim da ovakvi problemi igrača mogu sistemski da se reše“.

Posle SP 2013 – najbolji pojedinci (MN Press)

Sebi u tom trenutku nije mogao da pomogne, ali zato je sada uvek tu da mlađima da pravi savet…

“Ja sam išao nekim putem, vodio neke borbe i dostigao dobar nivo nešto kasnije… Tek kada sam naučio lekcije. Sad mogu da kažem mlađima kako mogu da pronađu način kako sve to da izguraju, da ne prave greške kao ja, da ne čekaju nekog da li trenera, da li sportskog radnika, menadžera – koji će da ih usmeri… To se možda nikada ne desi. Savetujem im da pronađu starijeg igrača koji može da im prenese to na pravi način, ili mentora. Sad se sećam kada sam krenuo da se menjam i da shvatam šta je moj problem – mnogo mi se tada promenila karijera. Krenuo sam da analiziram svoju igru i slabosti… Sam. Mnogo mi je pomogao brat i nekoliko prijatelja. Shvatio sam da u odbojci nema sistema koji bi vodio računa o igračima. Super što Savez pravi odbojkaški centar i pokreće mnoge projekte, ali mislim da to neće biti veliki benefit kod igrača. Posebno kod onih koji su na prekretnici da li će biti profesionalni ili neće, da li će uspeti u inostranstvu ili u Srbiji… Niko ne vodi računa o njima. Zapitaš se zašto bi ceo život ulagao u odbojku, ako može nešto preko noći da ti se desi i da ne budeš nigde. Po mom primeru se vidi – gde mi se karijera prekinula preko noći – da nisam sam napravio nešto u sportu i da nisam završio fakultet, pa sad bih možda bio na ulici. Ili bih zavisio od roditelja. Hvala bogu imam nešto iza sebe“.

Crvena zvezda je bila uz Filipa sve vreme, i sada je, ali…

“Oni su tu, bilo je poziva i svega i dok sam bio u bolnici. Mada, naravno meni niko sem doktora nije mogao da pomogne. Stvarno je mnogo ljudi bilo uz mene. Mnogo prijatelja me iznenadilo koliko su se cimali. Lepo je kada vidiš da su ljudi tu. Moram i da kažem da nekima nisam odgovorio na poruke, jer tada nisam bio u stanju. Ovim putem želim da im zahvalim od srca. Sve sam pročitao i značilo mi je”.

I dok je vodio životnu bitku, razmišljao je o kolegama koji su prepušteni sami sebi.

“Znam šta prolaze. Svakog dana se molim za njih da im se ništa slično ne desi, jer ja znam koliko smo prepušteni sami sebi, koliko se borimo da nešto obezbedimo i da uspemo. Slično je u rukometu, vaterpolu… Sve više idu na fudbal i košarku, sasvim logično. Mislim da odbojka ima potencijal da bude treći sport, ali da mora ozbiljno da se pristupi tome. Mora Savez bolje da se organizuje. Ne smeju igrači da se prepuštaju sami sebi. Ne treba igrači da se bore kao životinje, jer ipak sport mora da ima i neku ljudsku humanu stranu, da bi ljudi želeli da se bave. Posebno sada kada ja kao programer mogu da napravim i veći novac kroz svoju struku nego na terenu, zašto bih onda birao sport u kome nemam nikakvu sigurnost“.

I pored svega navedenog Stoilović veruje da dečake možemo da vratimo na odbojku.

“Lep je sport, mnogi ga vole. Pa pogledajte na plaži – svi će pre igrati odbojku, nego košarku ili fudbal. Sigurno da je privlačan ljudima. Mora da se promeni pristup, filozofija… Da se sport približi ljudima, a ne da ljudi budu žrtve sporta. Pogledajte one jednokratke akcije Odbojkaškog saveza Srbije poput All Stara. Ideja treba da krene mnogo ranije, a ne mesec dana pre samog događaja. Treba ceo program da se napravi, da se pozovu klubovi na tribine… Da mlađe kategorije makar ispune halu, a ne da se igra pred praznim tribinama. Tu je poenta da deca vide te odbojkaše, da se slikaju, uzmu autogram, a ne da se mi međusobno divimo našoj igri. Treba odbojka da bude sport na koji ću ja da dovedem dete da uči neke principe i vrednosti. Mislim da je skroz površan i pogrešan pristup. Sad pošto All-star nije uspeo, onda – E pa nije odbojka sport gde treba da se nešto eksperimentiše… Mislim da postoji potencijal, ali da mora da se menja sistem. Sa ovakvim pristupom može samo da se upropasti. Ne bih želeo da se zavaravamo – svake godine je sve lošije i lošije – to pokazuju rezultati, iako su ulaganja u odbojku nikad veća“.

Kada se vratio u Srbiju 2023. godine zaigrao je za Radnički, a onda je sledeće sezone stigao ponovo u Zvezdu.

“Video sam i u Kragujevcu kako se klub bori sa mnogim problemima. Isto tako i Zvezda. To je jednostavno sistem koji jede i klubove i igrače. To mora da se menja“.

Iako razmišlja o svemu tome mnogo dublje, ne vidi sebe ni u ulozi trenera.

“Mislim da imam mnogo znanja iz odbojke, ali ne bih se bavio seniorskom ekipom. To je spartanski stil života. Pre bih možda sa nekim mlađim kategorijama, bavio se decom jer bih njima mogao da prenesem znanje i uputim ih šta je sport kao veština, a ne sport kao borilište gde se bore lavovi, uništavaju se i žrtvuju svoje živote. Znam mnoge igrače koji su žrtvovali mnogo i na kraju izvukli deblji kraj. Takva je većina, iako javnost gleda sve samo kroz one najuspešnije. Mora da se skrene pažnja i deci i roditeljima da je sport surov. Da nije sve tako lepo kako deluje u tim godinama. Jeste da se na TV prikazuje ono najlepše, ali put do te utakmice je stvarno težak. Ako gledam programiranje – imaš neko vreme da napraviš program. Tri, četiri meseca pa ga testiraš. U sportu su utakmice non-stop, stalno si na testu, dokazuješ se… Stvarno želim dobronamerno da kažem neke moje stavove, pa neka ih protumači kako ko hoće…“.

Njegova odbojkaška priča krenula je iz kruševačke Antene, putovanje je bilo dugačko – i možemo sigurno da kažemo uspešno. I ovu priču sada priča da bi iz nje neko naučio, da se neke stvari ne bi olako shvatile, da se ne bi izgubio još neki dragoceni igrač…

“Sećam se kada me je Zvezda zvala, došao sam kao dete u Beograd, borio se sa beogradskom decom za mesto u timu. Nije to bila borba samo na terenu, već i sa raznim izazovima, porocima. Bio sam klinac. Uspeo sam da ostanem na pravom putu. Kasnije sam vodio još mnogo borbi, ceo život mi je takav. Put mi nije bio nimalo lak… Verujem da ću i ovu sad bitku dobiti. Porodica mi pomaže da ostanem pozitivan. Hvala Bogu, imam veru i u Boga i u sebe da će sve nekako da bude dobro“, podvukao je Filip Stoilović na kraju razgovora.

Bonus video: