Ljubica Milojević je pravi heroj. Možda ni sama nije svesna koliki. Ali, svako ko pročita njenu priču shvatiće brzo zbog čega baš taj opis ide uz njeno ime. Mogla bi da bude inspiracija svima koji su zapeli na nekoj prepreki i ne znaju kako dalje. Kao veliki talenat sa 18 godina iz trećeg ranga domaćeg takmičenja otišla je u Volero iz Ciriha! Sve je u tom trenutku delovalo kao bajka. Igrala je, bila srećna i zadovoljna. Međutim, posle jedne sezone njen klub je prešao u Kan… I umesto da nastavi tamo gde je stala, Ljubica je doživela tešku povredu kolena. Operisala je prednji ukršteni ligament. Dugo i strpljivo se oporavljala, da bi onda doživela šok. Posle godinu dana ligament je ponovo pukao. Usledila je nova operacija!
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Neko bi odustao već tada. Ali, ona nije… Vratila se, a da nije ni sanjala da stvari mogu da postanu još komplikovanije. Povredila je meniskus istog kolena. I umesto da u Kanu igra odbojku na vrhunskom nivou i ostvaruje snove, propustila je čak tri sezone!
I tu nije kraj problemima i preprekama. Oporavljena je stigla u Železničar iz Lajkovca. Vraćao se baš onaj osećaj koji je zaboravila… Igrala je, bila sve sigurnija i srećnija. Međutim, sreća joj je još jednom okrenula leđa. Doživela je ponovo tešku povredu kolena. Stradao je prednji ukršteni ligament druge noge u finalu Kupa 2022. protiv Crvene zvezde. Nova pauza, novo mučenje, novi oporavak, operacija… Ljubica nije sela i sebe sažaljevala. Jeste bila ljuta. Ali kako i ne bi? Ovakve stvari retko koji sportista uspe da “preživi”. Znala je šta je čeka, išla je korak po korak… I vratila se jača nego ikad.
Odigrala je još jednu uspešnu sezonu za Železničar, a potom otišla ponovo preko granice zajedno sa Brankom Kovačevićem. Potpisala je za Targovište iz Rumunije. Posle epizode u Rumuniji kao nagrada je stigao i poziv selektora Zorana Terzića. Nakon leta 2025. potpisala je otvoreni ugovor sa Radničkim. Igrala je odlično i zaslužila novu priliku u Voleru! Nekoliko dana pre nove godine potpisala je ugovor sa francuskim klubom koji je učesnik Lige šampiona. Nova Ljubica se vratila u Kan, na mesto odakle je sve počelo… Ili je trebalo da počne.
“Kad je pozvao Volero nisam se dvoumila. Ipak je ozbiljnija liga, igraju i Ligu šampiona. Nije bilo prevelikog razmišljanja. Otišla sam 30. decembra. Dočekala sam tamo novu godinu… Baš mi je teško. Nova godina u Kanu. Žrtvovala sam se“, našalila se Ljubica Milojević na početku razgovora za Meridian Sport.
Prethodna tri meseca provela je u Radničkom iz Beograda – gde je bila jedna od glavnih uzdanica. Sjajno je igrala ekipa Nikole Milosavljevića, pa nije moglo da izmakne ni mesto pri vrhu tabele.
“Mnogo mi je značilo. I što se ekipe tiče i da budem u formi, da se igraju utakmice. Sami treninzi su bili preznačajni za celu situaciju – da budem u ritmu i da mogu ovde da dođem spremna. Ne mogu da kažem da sam očekivala da ćemo biti hit prvenstva, ali naravno da sam se nadala. Takve stvari nikad ne znaš kakve će da budu. Povećao se kvalitet treninga… Bile smo tu Laza, Bjelica i ja. Mi stvarno volimo sve to, uživamo, ozbiljno shvatamo, a onda su nam se i ostale devojke pridružile“.
Trener je bio takođe veoma bitan faktor u građenju te lepe priče.
“Odličan je Džoni. Uvek je tu, spreman da pomogne. Meni je stvarno bilo mnogo lepo. Prvi put sam radila sa njim i u suštini sam prvi put videla kako je kad je prvi trener. Stvarno je bilo super. Divno i kako vodi treninge, utakmice i kakav pristup ima prema igračicama. Ja sam stvarno bila prezadovoljna. I Ana i ja smo rekla da koliko nam je drago što smo našle klub, toliko nam je i žao što idemo, jer smo se stvarno lepo pronašli, super je atmosfera… Baš smo kliknuli, bilo je divno dolaziti na treninge“.
Iz dresa Radničkog je preko noći uskočila u opremu Volera. Nije imala mnogo vremena za prilagođavanje.
“Brz je tempo, nije bilo mnogo treninga zbog novogodišnjih praznika i svega toga. Ali, pustio me je trener da odigram malo na prvoj utakmici. Uklapam se polako. Devojke su mnogo mlađe, ima samo nekoliko starijih. Slična situacija kao u Radničkom. Ali, odmah su me vrlo lepo prihvatile. Atmosfera je lepa, druže se, prvi trener Marko je super… Nisam mnogo znala o njemu, čula sam samo da se mnogo radi. To odmah mogu da potvrdim. Znam da je radio u Feneru, u Italiji… Ništa previše. Ali, što se tiče odnosa za sada – saradljiv je, direktan, kaže šta mu treba, a šta ne treba…“.
BILA SAM TUŽNA, LJUTA I BESNA…
Ljubica se zapravo vratila u Volero, u koji je nekada zakoračila jedva punoletna… U nastavku je detaljno opisala kako je izgledao početak profesionalne priče nekada velikog talenta.
“Ja sam odbojku krenula da treniram u Crvenoj zvezdi, ali tu nisam igrala u selekcijama, nego je bila škola odbojke. Vrlo brzo sam prešla u Kralj… Tamo sam bila duže i stigla sam i do seniorki. U istom vreme sam igrala za kadetsku, juniorsku i seniorsku ekipu. Došla sam u kontakt sa menadžerom i on je dogovorio probu u Kanu. Bila sam dve nedelje i oni su odlučili da me potpišu za Volero iz Ciriha. Bio je to ogroman korak. Završila sam srednju školu i sa 18 godina otišla od kuće. Meni je tad to bilo nešto najprirodnije. Nisam se dvoumila uopšte. Imala sam, a imam i danas, ogromnu podršku mojih – to je glavna stvar u celoj priči“.
Sve je krenulo baš onako kako je želela…
“Mnogo sam igrala, a mislila sam da uopšte neću. Ali, dobro sam se pokazala. Tad su tamo bile Ana Antonijević i Silvija Popović. Na polusezoni je došla i Bjelica. One su mi mnogo značile i pomagale mi. I ovako, a i u igri. Bile su predivne prema meni. Onda je Volero prešao u Kan, a i ja sa njima…“.
U tom trenutku se sve promenilo naglavačke u životu i karijeri mlade igračice.
“Svašta se izdešavalo. Ja sam u naredne dve godine, maltene u dan u septembru imala dve povrede prednjeg ukrštenog ligamenta. U suštini ja u Kanu nikad nisam dobacila ni do treninga šest na šest, a kamoli do utakmica. Povreda se desila u prvoj nedelji, tokom pripremnog trčanja, skakanja… Ta prva godina mi je stvarno bila teška. Nisam ni znala šta znači operacija, kako izgleda, šta podrazumeva. Samo sam znala da to mora da se uradi da bih mogla opet da igram. Tu nije bilo mnogo razmišljanja. Sreća u nesreći je bila – to što je ozbiljna fizikalna strana cele priče u Kanu. Super sam se oporavila…“.
I kada je mislila da je opet spremna da zasija, usledio je novi šok.
“Očigledno da ta prva operacija nije bila dobra. Meni se posle godinu dana to opet odlepilo i puklo. I onda je sve ispočetka krenulo… U tom drugom talasu sam već znala šta me čeka, koliko je teško, koliko su neke stvari komplikovane… Nema nekih iznenađenja. Ali, boli činjenica da ti ponovo nećeš igrati. Nikad nije bilo pitanje – da li ću, kako ću… Desilo se, budem tužna, ljuta i besna, ali sve radim. Ne razmišljam – Ja ne mogu ovo. Odustajanje nije bila opcija. Samo sam se pitala nekad: Zar opet ja“.
Iako priča o teškim temama, Ljubicin glas je obojen optimizmom. Da nije tako verovatno danas i ne bi igrala odbojku… Dva pucanja prednjeg ukrštenog i onda…
“Taman kad je trebalo da započnem treću sezonu u Kanu, meni je kvrcnula noga dok sam sedela i pukao mi je meniskus. Propustila sam i treću sezonu zaredom. Sad kad prepričavam, shvatam da nisam imala osećaj da tri godine ne igram. U tom momentu mi nije tako delovalo… Znači ja tri godine nisam igrala utakmicu…“.
Posle još jednog dugačkog oporavka počela je novu priču u Železničaru iz Lajkovca.
“Oporavljena sam došla u Železničar. Krenula da treniram. Igrom slučaja opet je došla Ana Antonijević. Nije bila Silvija, ali je bila Skali. Tu je bio i Bane… Ta prva godina u Lajkovcu se završila neslavno za mene, ali… Da nisam odigrala taj prvi deo sezone i podsetila se koliko uživam u odbojci, možda bih prestala. Sećam se – kad sam se ponovo povredila u Lajkovcu i kad smo išli ka Urgentnom, rekla sam mojima: Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što sam sad igrala“.
Prvi meč za Železničar bio je kao prvi u životu.
“Dugo nisam osećala ni tremu, ni ništa… A onda ovde dolazim da igram prijateljsku utakmicu a u stomaku mi se prevrće. I onda se upecam prvi put na mreži i onda sve prođe. Sve može, nije me izbacio, nije se svet srušio…“.
U Železničaru je sve bilo super do finala Kupa sa Crvenom zvezdom. Ljubica je ponovo pokidala prednji ukršteni ligament – ovog puta druge noge.
“Moram da priznam da sam bila baš ljuta. Znaju ljudi oko mene. Sve sam radila oko oporavka, ali bila sam ljuta. Nije bilo govora da ću prestati. To je sad bila druga noga. Imala sam sreće da taj put budem kod kuće i da sve već znam. Brzo sam sebe ubacila u proces oporavka, pa nisam stigla ni da shvatim šta se desilo. Kad je krenuo oporavak počela je ljutnja, ali stvari su išle…“.
Posle svega što je prošla, Ljubica priznaje da je postala savetnica svima koji se prvi put susretnu sa istim problemom.
“U poslednje vreme mnogo mojih saigračica je imalo istu povredu. Ja sam uvek prvi, drugi ili treći poziv. Pitaju kod koga da se operišu, kod koga da se oporavljaju, šta znači kad me žiga ovde… Ja kad pričam s njima kažem im da i za normalan život moraš to da završiš jer je ligament potreban za svakodnevno funkcionisanje. A ako se oporaviš da možeš da hodaš, skačeš i malo potrčiš – onda si tu, blizu terena. Pa što se ne bi onda vratila“.
Povratak nije lak, ali je lep osećaj kad sve prođe i ponovo budeš na terenu. Mada, priznaje da strahovi nikada ne prođu potpuno.
“Ja imam strah posle… Zaigram se – to mi je bio problem u celom oporavku. Zaigram se i zaboravim, pa se završi i onda krene da mi se vrti film u glavi – neki pokret, doskok, okret… Zamrznem se cela. Ali, sad je već mala doza toga. Nije strašno“.
Ljubica definitivno nije svesna šta je sve prošla i koliko je to bilo izazovno za devojku u 20. godinama…
“Mnogo njih je meni reklo svaka čast… Ali, ja stvarno ne znam kako da objasnim. Moji su mnogo teže to podneli od mene, jer su bespomoćniji u toj situaciji. Oni su ozbiljna podrška i to je veoma bitno. Da imaš nekog kod kuće ko te podržava. Poslednji put kad se desilo, sedeli smo i pričali, ispitivali su izokola u kom sam stanju… Oni su rekli: ‘Samo da znaš, u redu je i da odustaneš. Sasvim je OK da radiš šta god želiš. Ako ti i dalje smatraš da tvoj život treba da bude odbojka, sto odsto smo uz tebe. Ako te više ne zanima i ne želiš – mi smo isto tu’. Posle takvih reči onda lakše sve preživiš“.
Ljubica je posle poslednje povrede zaigrala veoma dobro za Železničar – bila je to treća sezona u Lajkovcu. A onda je usledio transfer zajedno sa trenerom Brankom Kovačevićem.
“On je otišao u Trgovište i pozvao me. Imam fenomenalnu saradnju sa njim. Cenim ga i na terenu i van njega. To mi je bilo super, jer sam znala šta da očekujem. Znala sam šta on voli, šta ne voli. To mi je bio podsticaj da odem u Rumuniju i ponovo igram van naših granica. Mi smo stvarno imali super početak i u Čelendž kupu i u domaćoj ekipi. Ali, bilo je mnogo problema – pre svega finansijskih… Onda su neke devojke pustili na polusezoni. Jedna igračica se povredila. Baš se sve bez veze razvijalo, a stvarno smo mogli mnogo. Ali, veoma mi je prijalo koliko god bilo negativnih stvari koje su nam se desile. Meni je baš bilo lepo da igram i na evropskoj sceni“.
SVI MI KOJI SE PROFESIONALNO BAVIMO SPORTOM SMO NARCISI I VOLIMO SEBE NAJVIŠE NA SVETU
Sezona u Rumuniji je pomogla da Ljubica ponovo skrene pažnju šire odbojkaške javnosti. Prošle godine je stigao i poziv selektora Zorana Terzića.
“Ne mogu ni da opišem kako sam se osećala. Nemam ni reči kojima bih to objasnila… Posle svega što se meni desilo – konačno da dobijem poziv. I da treniram sa njima, da budem na pripremama, da odem i na Ligu nacija…“.
Odavno nije Milojevićeva bila u planovima selektora. Ovo je bio veliki povratak u tu priču.
“Bila sam pozvana pre prve operacije, ali nisam nikad došla do priprema“.
Sreća koju je osetila je nemerljiva.
“Bilo je predivno. Možda je i glupa reč… To je ono ka čemu većina nas stremi – da igraš za nacionalni tim i da budeš najbolji među najboljima. Kvalitet treninga prvo, pa da vidiš kako Terza funkcioniše. Kako sve vidi u isto vreme… Značilo mi je odbojkaški za napredak, a onda i da sama sebi priznam da sam donekle nešto i uspela“.
Ljubica Milojević protiv Ezačibašija 2021. (MN Press)
Ljubica Milojević protiv Ezačibašija 2021. (MN Press)Ljubica priznaje da nikada nije gubila nadu da će poziv na njenu adresu doći.
“Nisam… Mislim da svi mi koji se profesionalno bavimo sportom smo narcisi i volimo sebe najviše na svetu. Tako i ja… Uvek misliš da će to da se desi, samo je pitanje momenta. Radiš i trudiš se da bi se to dogodilo“.
Bila je dugo na pripremama ali do Svetskog prvenstva nije stigla… Konkurencija je paklena na poziciji srednjeg blokera.
“Značilo mi je da vidim gde sam, šta sam i na čemu treba da radim, a i da shvatim da koliko god sam izgubila, ja ne zaostajem. To je zaključak iz celog tog leta. Taj neki pritisak da si u reprezentaciji Srbije – to moraš da preživiš, da bi znao. Konkurencija ogromna – treniraš protiv srednjih blokera koji igraju na vrhunskom nivou. Maja godinama unazad, a Hena, Minja, Maša… Sve su vrhunski srednjaci i tek će da budu, s obzirom na to da su mlađe. Znači da igraš, da se boriš, zdrava je konkurencija. Bilo nas je šest u jednom momentu na treningu. Najviše i napreduješ kad je takva zdrava borba“.
STUDIRAM PRAVNI FAKULTET, PLAN JE BIO DA BUDEM SUDIJA KAO BABA
Iako Ljubica nije razmišljala da ostavi odbojku, svakako je imala plan B. Njena buduća profesija će najverovatnije biti vezana za isterivanje pravde – samo je pitanje u kom obliku. I te teme, ništa manje bitne, dotakla se na kraju intervjua.
“Studiram Prava na državnom. Ostao mi je samo još jedan ispit… Meni povrede uopšte nisu pomogle da brže završim fakultet. U tim periodima kad nisam mogla da igram i kad sam gubila normalan životni ritam, nisam uopšte mogla da učim. A kao imam sve vreme ovog sveta… Tad mi baš nije bilo ni do čega. Umesto da mi pomogne, malo mi je odmoglo“.
Ipak, smatra da je ovaj fakultet moguće završiti uz profesionalnu karijeru…
“Pravni je najlakši u smislu – imaš knjigu i treba da učiš. Popustljiviji su za neke stvari – imaš molbe, imaju u vidu da si profesionalni sportista… Ništa specijalno. Postoje rokovi, ne moraš na predavanja…“.
Trenutno je posvećena odbojci, ali svakako da razmišlja šta posle…
“Plan je bio da budem sudija, kao moja baba. Ali, videćemo kako bude bilo. Kako vreme ide sve manje verujem da će se tako nešto desiti“, podvukla je uz osmeh Ljubica Milojević.
CEV LIGA ŠAMPIONA ZA ODBOJKAŠICE
3.kolo
20.00: Volero Le Kane – Alba Blaž
20.00: Skandići – Vakifbank
Bonus video:
natasa
Nikada ali bukvalno nikada ne treba odustati od onoga sto voliš i onoga što želiš… Poučna priča!
vukan
Kapa do poda za ovu djevojku koja mi u najtežim trenucima nije pomišljala da odustane nego se borila i poslije 4 godine pauze E to je ponovo na vrhu
Zara
O svemu što se dešavalo Ljubici trebalo bi film snimiti jer snaga njenog karaktera je neviđena do sad, većina drugih bi na njenom mestu odustali posle toliko povreda i odustali od profesionalne karijere ali ne i Ljubica, ona je bila odlučna da prihvati sudbinu i vrati se zasluženo na međunarodnu scenu!