Morao je da dođe trenutak kada će se sve sklopiti i podesiti baš onako kako Vanja Ivanović (21) želi. Govorilo se ranije o njenom velikom talentu, potom se pričalo o teškoj povredi kolena, a posle 2025. konačno su glavne teme dokazan kvalitet, trofeji, uloga lidera, seniorska reprezentacija, inostrana karijera… Godina iza nas bila je definitivno godina sazrevanja i uspona mlade igračice – velike nade srpske odbojke.
Novu godinu Vanja je dočekala radno u jednom od najlepših gradova sveta. Njen dom je ove sezone u Sankt Petersburgu. Raspored je zgusnut, pa i nema neke praznične euforije. Utakmice se nižu, a Ivanovićeva postaje sve sigurnija i na inostranoj pozornici.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U intervjuu za Meridian Sport mlada odbojkašica je prevrtela sve one najvažnije događaje iz prethodne godine. Jedan od prvih, koji će ostati zauvek u pamćenju jeste osvajanje titule u Lajkovcu. Železničar je napustila na najlepši mogući način – sa trofejom i nagradom za MVP finalne serije…
“Provela sam u klubu pet godina. Mnogo bi mi žao bilo da sam otišla iz Srbije, a da sa Lajkovcem nisam osvojila bar jednu titulu. Ovo je zaista lep oproštaj. Imali smo veoma kvalitetnu ekipu, a nas nekoliko iz generacije 2004. poznajemo se godinama. Na početku sezone formiran je potpuno novi tim – stiglo je nekoliko novih igračica, došao je novi dizač, kao i trener. Sve smo morale da gradimo ispočetka. Pre toga sam četiri godine sarađivala sa Banetom Kovačevićem, a zatim je došao Ratko Pavličević, pa smo se privikavale na njegov sistem rada“, ispričala je Vanja Ivanović na početku razgovora.
Put do titule je bio trnovit…
“U prvom delu sezone smo se mučile i sa utakmicama koje je trebalo lagano da dobijemo. Potom je u februaru došlo finale Kupa… Mislim da mentalno nismo bile spremne za to. Bile smo previše uzbuđene, nismo imale iskustva za tako velike utakmice…”.
Igrale su Lajkovčanke u Kragujevcu protiv TENT-a i izgubile su lagano. Bolan poraz je došao kao velika lekcija za nastavak sezone.
“Jeste sigurno. To je jedna utakmica… Finale kupa, zavisi i od dana. Ali, videlo se da je ekipa TENT-a iskusnija i uigranija u tom trenutku. Značilo nam je za finalnu seriju plej-ofa, jer smo u svaku tu utakmicu ušle mirnije. Igralo se pet mečeva, ali smo nekako na našem terenu mi pobeđivale 3:0 i bile smo neprikosnovene. Generalno tokom cele sezone nijednu izgubljenu utakmicu nismo imale na našem terenu“.
Vanja Ivanović – najbolje što se desilo Srbiji u Ligi nacija
Tokom prethodnih sezona Vanja je stalno težila savršenstvu, a posle greški bi nekad upadala u veću krizu… Sada je sve te psihičke momente uspela da pobedi i da odigra baš onako kako svi od nje očekuju.
“Mislim da je sad bilo mnogo bolje. Znala sam da moram veću odgovornost da preuzmem, iako smo stvarno bili ekipa… I kad meni nije išlo mogle su da pomognu Ksenija, Zelena ili Vasja.. Svi su radili svoj posao. To smo na kraju i pokazale sa tom titulom. Mislim da ne može pojedinac da napravi rezultat sam“.
Iako je imala ugovor na još godinu dana, Ivanovićeva se oprostila od Železničara sa tom titulom. Znala je i pre kraja sezone da će doći do rastanka.
“Još na početku sezone sam to pomenula Žiki (prim. aut. Živoradu Lazareviću – predsedniku kluba). Generalno mislim da se, iako sam imala ugovor, znalo da ću otići. To je bila moja želja. Bilo je vreme za neki novi i viši nivo. Ta povreda… Naravno, ne može niko da zna šta bi bilo kad bi bilo – ali možda bih i godinu dana pre otišla da je nije bilo. Ali, ovako je sve ispalo kako treba“.
MORALI SMO DA IZABEREMO KLUB KOJI BI PLATIO VELIKO OBEŠTEĆENJE
Izbor je pao na rusku Korabeljku. Ekipu koja je stigla iz nižeg ranga u Superligu Rusije.
“Imala sam više ponuda, ali je bilo veliko obeštećenje… Morao je dobar klub da se izabere – koji bi platio i gde bih mogla da potpišem samo na jednu godinu. Nisam htela da rizikujem da se zatvorim negde na dve godine, jer prvi put idem preko… Ne znam da li ću se uklopiti, da li će mi odgovorati i slično. Ovaj klub nam je bio najbolja opcija. Ruska liga je mnogo jača od naše. Ima 14 ekipa, svako svakog može da pobedi. Sve utakmice jake… Platili su mi to obeštećenje, potpisala sam na jednu godinu i za sad je sve super“.
Njen tim trenutno ima učinak od sedam pobeda i osam poraza.
“Na sredini smo tabele. Veoma je mlada ekipa. Kad sam došla bila sam prijatno iznenađena koliko ima mladih igračica i da sam ja možda među starijima. Ima tri-četiri starije od mene, ostale su mlade baš… Nekoliko 2005. i 2006, jedna 2008. Lepo igraju u njihovoj ligi koja je mnogo jača od naše“.
Bilo je potrebno vreme da se Vanja prilagodi na neke nove navike.
“Nisam navikla ranije na ovakav raspored jer mi je jutarnji trening od 10.00 časova. Nekad imamo samo salu, nekad teretanu i salu, pa se završi u 12, pola jedan. Dok stignem kući… Drugi kreće od pet. Moram da dođem ranije, da odradim neke stvari za koleno, zagrevanje i tako to. Između treninga imam dva sata kad dođem u stan, da se istuširam, spremim da jedem, malo prilegnem i već moram da ustanem da krenem na sledeći. Ali, navikla sam vremenom i na to“.
Sam odlazak iz Srbije u Rusiju bio je svojevrstan šok za mladu igračicu.
“Ranije sam potpisala ugovor, ali sam posle Svetskog prvenstva čekala papire i vizu, da vidim oko karte šta i kako… Zbog toga sam morala da idem do Beograda. Ali, pre toga se dešava svadba moje tetke. Ja sam sa mojima u Šapcu, uživamo, slavimo… Tu mi je familija, sestre… U jednom trenutku pozove me menadžerka i kaže: ‘U petak ideš da vadiš vizu, a u nedalju ti je avion’. Ja sam prekinula vezu, sela… Ljudi me gledaju – ne znaju šta se dešava. Ja kažem: ‘Idem u nedelju’. Ne mogu sad ni da opišem koji je to bio šok za mene. Znači kao da nisam do tog trenutka znala da sam potpisala. Tad sam shvatila da idem tamo negde daleko. Tih nekoliko dana sam bila i vesela i srećna što sam tu sa svojim ljudima, ali u drugom trenutku se isključim i padne mi na pamet: Ja moram da idem sama sad iz Srbije. Gde ću tamo, ne znam nikog…“.
Rastanak je uspela da preživi – možda i bolje nego što se nadala.
“Onda je došao taj trenutak, pakovala sam se… Završavala te papire. Krenuli smo na aerodrom – tata, mama i ja. Uzela sam kartu… Pozdravila se sa njima kao da idem na nekoliko dana na odmor. Kad sam ušla u avion taj osećaj je prestao. Znam zašto idem… Kad sam sletela sačekao me direktor, dovezli su me do smeštaja. To sve se samo prekinulo u nekom trenutku. Neki čudan osećaj… Ali, eto…“
Rekla je Vanja: Znam zašto idem… Jasno je da je otišla da bi napravila korak napred u karijeri, da bi počela inostranu priču, da bi se razvila u još boljeg igrača. Ceo taj proces počeo je uspešno.
“Na početku mi je bilo teško… Posle SP sam imala pauzu od tri nedelje, a meni se poslednjih šest, sedam godina nije desilo da imam toliku pauzu – jer sam prošla i sve mlađe reprezentativne selekcije. Nekako nisam znala gde ću… Imala sam prostora i za neki odmor, i da budem sa mojima, i sa društvom. Na neki način sam totalno zaboravila da moram malo da budem i u treningu. Onda kad sam došla u Rusiju bilo je potrebno vremena da uđem u ritam sa treninzima. Bilo je klimavo na početku. Sad ide na bolje, a nadam se da će od drugog dela sezone doći na željeno mesto“.
NE ZNAM DA LI SAM BILA SVESNA DA SAM NA SVETSKOM PRVENSTVU
Posle priče o trofeju, Lajkovcu i odlasku u Rusiju, došao je red i na ono najslađe… Reprezentativno iskustvo.
“Ovo mi je bilo drugo leto sa seniorskim timom Srbije. Godinu dana pre toga sam bila sa Đovanijem Gvidetijem. Odigrala sam tad Ligu nacija, imala sam priliku i da budem na pripremama za Olimpijske igre. Bila sam do samog kraja sa njima, nisam otišla u Pariz, ali i te pripreme za OI definitivno nisam očekivala. Prva priča je bila da ćemo mi, mlađe ići da igramo samo treću nedelju VNL u Japanu. Ali, mene je Đovani želeo na sva tri turnira. Međutim, bio je problem neki sa američkom vizom, pa sam Teksas preskočila. Tu sam isto dobila priliku…“.
Skupljala je dragoceno iskustvo tokom 2024, malo je nedostajalo da zauzme mesto u timu za Pariz… A sad u 2025. godini nije moglo nikako da joj izmakne takmičenje.
“Sad se vratio Terza. To je opet sve novo. Opet morate da se dokažete i dobijete poverenje trenera i priliku da odigrate. Imali smo tri nedelje Lige nacija, išli smo u različitim sastavima, Terza je hteo sve da isproba. Prvi vikend nisam igrala, druga dva jesam. Mislim da sam se okej pokazala, čim sam posle dobila priliku i da igram maltene prvu postavu na SP. Zbog toga mi je veoma drago. Srećna sam što sam u takvoj ekipi, sa takvim selektorom… Mislim da stvarno imamo prostora da napredujemo i da će ženska odbojkaška reprezentacija i dalje donositi medalje, kako su ljudi i navikli. Žao mi je što to nije bio slučaj ove godine. Nažalost, nismo imali sreće sa tom Tijaninom povredom, iako nam je bio veoma dobar žreb“.
Osmina finala sa Holandijom bila je ovog puta kobna. Jedna lopta je odlučila da Lale odu dalje, a svetske šampionke kući…
“Od 0:2 došle smo do 2:2 i igrale taj-brejk. Stigle to njihovo vođstvo. pokazale naš potencijal, ali videlo se u petom setu da nam fali Tića i da nam nedostaje iskustva. Žao mi je što se tako završilo. To je moje prvo veliko takmičenje, koje sam igrala – osmina finala, najbitnija utakmica do sada u mojoj karijeri. Nisam dala 100 odsto, nego baš sve što sam imala… Kao i sve ostale devojke, naravno. Sada nije bilo dovoljno. Ali, nadam se da će od sledeće godine biti sve bolje i da ćemo se vraćati sa medaljama kući sa takmičenja“.
Vanja je dobila veliku minutažu, mesto u startnoj postavi, mnogo lopti u napadu… Gotovo preko noći je pokazala da zaslužuje takvu ulogu. I sjajno se u njoj snašla.
“Ne znam da li sam bila svesna da je to Svetsko prvenstvo i da je to osmina finala. Ne sećam se da mi je bio neki pritisak. Verovala sam u ekipu. I Terza i ostali treneri svi su verovali u nas. Svi smo bili pozitivni. Zato mislim da je bilo lakše psihički“.
I starije devojke su učinile sve da se oseća kao da je tu već sto godina.
“Sa Henom i Uzi sam generacija, a ostale devojke Tića, Slađa, Maja, Jegda… Prihvatile su nas lepo. Mislim da nam je super ekipa, jedva čekam sledeće leto”, uz osmeh je uzviknula Vanja.
Sledeće leto sigurno će biti lakše i kad je reč o radu sa Zoranom Terzićem.
“Prvih nedelju dana sa Terzom je bilo strašno, baš sam se plašila… Navikla sam se na njega posle, na njegov način rada, nemam sad nikakvih problema. Strog je, bilo je borbe, isterivanja sa treninga… Ali, izgleda da je urodilo plodom“.
Starije igračice kažu da selektor nije ni blizu strog kao ranije.
“Pa mi ne znamo Terzu od ranije”, nasmejala se ponovo. “Njih nekoliko su nam više puta rekle: ‘Joj kako je blag prema vama, popustio je mnogo’. Eto, tako one kažu. Mi ne znamo kako je bilo ranije“.
Ta utakmica sa Holandijom ostaje bolna tačka, ali baš ona može da donese devojkama nešto veliko u budućnosti.
“Prvo takmičenje, debi, osmina finala… Tako težak meč za sve nas. Mislim da će nam baš zbog tog iskustva biti lakše na nekim narednim takmičenjima, da ćemo biti mirnije u ključnim trenucima. Bar što se nas mladih devojaka tiče“.
I dok sumira prethodnu godinu, Vanja se sprema za nove izazove na terenu. Nema ni vremena da razmišlja o praznicima.
“Dešavalo se i dok sam bila u Lajkovcu da ne dobijemo veću pauzu, pa sam onda ostajala tu sa drugaricama. Nisam išla kući. Poslednjih pet, šest godina nisam sa mojima za te praznike. Navikla sam na to već. Isto mi je, samo što sam malo dalje“.
Nova godina ili Božić – pitanje je sad.
“Lepši mi je bio Božić kad mogu da provedem kod kuće sa porodicom. Nova godina je uglavnom bila sa drugaricama. Ništa specijalno. Na to veče sad gledam kao na običan izlazak u grad“, podvukla je velika nada srpske odbojke Vanja Ivanović.
Bonus video:
valentina
Čini mi se da je odabrala perfektan klub za prvi inostrani angažman.
tara
Terza je odlican,sem kad vodi nasu reprezentaciju…