(Od izveštača Meridian Sporta iz Istanbula)
Čim stignete do mašinerije zvane Vakifbank svima u svetu odbojke jasno je koliko vredite. Iako je Sanja Tomašević tokom poslednje decenije u Srbiji na neki način zaboravljena, svako ko je pročitao vest 2023. godine da dolazi u klub koji važi za najbolji na svetu u 21. veku, sigurno da je makar na internetu ukucao ime i prezime kako bi se podsetio njene biografije… Ona je najstarija u odbojkaškoj porodici Tomašević. Sestre su joj Vesna i Marija. Prva je nekadašnja reprezentativka, a druga sadašnja uzdanica užičkog Jedinstva.
Sanja je odbrala put koji često u Srbiji nailazi na kritike. Izabrala je Ameriku, tamo se školovala, igrala, bila šampion i najbolji igrač, nešto kasnije postala i trener. Od 2012. do 2023. uspešno je gradila karijeru na klupi, a onda odlučila da se oprosti od odbojke i započne neku sasvim drugu priču. Baš kad je donela takvu odluku, na telefon joj je stigla poruka koja je promenila sve…
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Zato će u naredna dva dana Sanja biti jedan od samo tri predstavnika Srbije na spektaklu u ‘Ulker areni’. Hena Kurtagić će na Fajnal-foru Lige šampiona igrati za Vero Volej Milano, Maja Ognjenović će predvoditi Skandići, a Sanja Tomašević će asistirati Đovaniju Gvidetiju u napadu na još jednu krunu.
“Bila sam u Americi i imala sam želju da skroz izađem iz trenerskog posla. Ćerkica mi odrasta, u tom trenutku je imala samo pet godina. Shvatila sam da baš mnogo propuštam, kad si trener na koledžu mnogo se putuje – pre svega zbog regrutovanja. Moja porodica je daleko, tako da su žene koje čuvaju moju ćerku provodile više vremena sa njom, nego ja. Odlučila sam da odustanem od odbojke, da okačim patike i tablu o klin. S obzirom na to da sam završila fakultet u Americi imala sam opciju da sa tom diplomom nađem posao i da sve bude super”, ispričala je Sanja Tomašević na početku razgovora za Meridian Sport.
Ipak, očigledno je da ‘neko’ nije dao da njen trenerski talent tek tako baci u vodu…
“Onda je pozvao gospodin Gvideti… Pitala sam se kako, gde me je našao… Kad mi je stigla poruka nisam verovala da je stvarno on. Prijatelji u Americi su me nagovarali da treba da ostanem trener, pa sam pomislila da se neko od njih zeza, da su mi poslala tu poruku jer su se šalili sa mnom. Onda provalim da broj jeste iz Turske. Čuli smo se, pričali… Evo najiskrenije da kažem – Amerika je sto puta bolja opcija finansijski, ali meni je srce zatreperelo, u stomaku sam osetila leptiriće. Pomislila sam: Šta mi je, smiri se… Nema nikakve logike da dođem u Tursku, ali ja želim jer je to Vakif. To su vrhunski igrači, to je nivo na kome nikada nisam igrala. Jesam nekada igrala Ligu šampiona, ali ne na ovom nivou. Onda sam odlučila da odem na godinu dana pa da vidim kako će biti“.
A kako je bilo… Dovoljno o tome svedoče Sanjini i Stelini osmesi. Zajedno su, srećne su i uživaju u svakom trenutku.
“Plašila sam se da će za Stelu da bude velika promena i da će biti loše. A ispostavilo se da je super. Ipak smo mi Evropljanke, iako je ona rođena u Americi, ja je odgajam sama. Iako nismo u Srbiji, tu smo blizu, stalno neko može da mi dođe i dolaze non stop. Mnogo su Turci sličniji mentalitetu našeg naroda. Prošle godine je bilo fenomenalno u njenoj internacionalnoj školici. Ove godine je u prvom razredu, a učiteljica je Marina iz Vršca. Naravno, moraju da pričaju na engleskom u školi, ali ja sa učiteljicom komuniciram na srpskom. Mnogo mi je draže da odrasta ovde. Produžili smo na godinu dana prošle sezone – sad se završava ugovor, sve je godinu za godinu. Treba da pričamo posle Lige šampiona šta ćemo“.
Obe imaju želju da ostanu u Istanbulu.
“Stvarno verujem da se u životu sve sa razlogom dešava… Kada se ovo desilo bilo mi je malo zbunjujuće jer nisam samo ja pa da se spakujem i odem, nego menjam detetu život. To mi je bilo malo dilema – da li pravim dobru odluku. A ove godine – ona sve sluša što pričam – i kad sam pomenula da imam druge ponude, ona kaže: ’Mama, mi nećemo da idemo iz Istanbula’. Ja joj odgovorim: ’Pa ne znam, nismo još produžili ugovor’. A ona: ’A ne, ja volim ovde, volim školu, drugare…’. Baš mi znači što je toliko prilagodljiva, prošle su samo dve godine, a ona je svoja na svome. Voli i odbojku. Na terenu je otkad je bila beba. Bukvalno stavim je u ono za nošenje, zviždi, seva sa strane, ja vrištim na igrače, ona spava… Kad je pitaš šta će da bude kad poraste, kaže odbojkašica. Ja se u dubini duše nadam da će da bude tako, ali ne želim da stvaram nikakav pritisak na nju da mora“.
Sanja je objasnila i zašto je došla do toga da se od trenerskog posla na neki način ohladi…
“Poslednju godinu u karijeri igrala sam u Kazalmađoreu, a onda sam se 2012. vratila u Ameriku i postala pomoćni trener. Bila sam u San Antoniju i Majamiju, pa prešla na Arizona Stejt. Bila sam sedam godina, od toga šest prvi trener. Bilo je i lepo iskustvo, ali i… Kao žensko – mnogo je drugačije biti prvi trener nego pomoćni. Bez obzira na to što sam ja ja, nisam se promenila kada sam postala prvi trener, ali kad žensko treba da ima autoritet to se malo drugačije gleda. Kad je muško autoritet – onda je: ‘Pa on radi svoj posao, trener je, to tako treba…’. A kad je žensko takvo: ‘Ona je ovakva, onakva…’. A kad si asistent super si i svi te vole. Baš pričam i sa Jelenom Blagojević o tome. Nije baš jednostavno biti žensko prvi trener. Tako da mi se malo bilo i smučilo… Htela sam da izađem iz svega. Imala sam loša iskustva u poslednje dve godine. Onda Đovani zovne… Što bi rekli – mi pravimo planove, a bog se smeje“.
Posle dve sezone u Vakifu Sanjina percepcija se u potpunosti promenila, sada već sebe može da zamisli ponovo kao prvog trenera.
“Pa može da se desi… Mislim da može na ovom nivou da se desi. U razgovoru sa devojkama ovde, sasvim je drugačije. Oni su profesionalci i shvataju da nije ništa lično. Da mogu one meni nešto da kažu, mogu i ja njima – ali na kraju krajeva postoji uzajamno poštovanje. To je na nekom nivou profesionalizma… To je ono što je meni falilo. Ja kad sam bila tamo trener, ta ekipa nije imala decu koja su profesionalci, da razumeju. Oni su svi mislili da svi treba da igraju, da svi moraju da igraju. Onda su u fazonu: ‘Ona mene ne voli, zato me ne stavlja’. Ja nikad nisam videla trenera koji ne stavi najboljeg igrača na teren da bi pobedio. Sad već počinjem da se vidim u svemu tome. Ima nekih ponuda za prvog trenera, mada bih ja volela ovde da ostanem, posebno sad kad dolaze Tića, Laza… Biće super. Sa Marinom Markovom odličan odnos imam, sa Turkinjama se super slažem. Baš volim ove devojke. Od Đovanija sam mnogo naučila, ne sad što se odbojke tiče da mi je otkrio nešto što nisam pre čula, nego o tome kako je raditi sa ljudima, kako voditi ljude. Mi ovde imamo 30 ljudi u stručnom štabu. On sve to super uklapa, to učim od njega to, kao i taktiku… Koliko neke male stvari mogu da promene utakmicu. I OK je promeniti to čak i u poslednjem momentu. Te neke stvari učim i super mi je“.
Zna se da je Vakif baš ogromna mašinerija koja radi kao sat.
“Nas ima sedam pomoćnih trenera. Svi mogu da budu prvi treneri, toliko odbojkaškog znanja ima u toj kancelariji. A ti moraš da vodiš taj tim i da se niko ne uvredi ako ne uzmeš njihov savet, ili moj. To je nešto što je mnogo zanimljivo da gledam. Nema kako on kaže, ili kako Saim kaže da mora da bude. On na kraju donosi odluku, ali mi svi imamo reč i možemo da kažemo šta mislimo“.
IGRAČICE U VAKIFU IMAJU TOLIKO POŠTOVANJE PREMA MAJI DA MORAM DA IM KAŽEM: ČEKAJ, STANI, PA NE IGRA SA DRUGE STRANE BOG OTAC!
Prošle nedelje Vakifbank je postao šampion Turske. Iako na startu sezone nije proglašen za favorita, uspeo je da se izdigne i ostvari veliki uspeh.
“Imali smo dva dana slobodno posle toga, proslavili smo baš lepo… Od početka sezone priča je bila da se napravi temelj za sledeću godinu, pošto stvarno ima mnogo igračica koje nisu igrale ovakve utakmice. Nama je cilj da budemo u finalima u svakom takmičenju koje igramo. To nam je bio cilj. Lepo slavlje, a već sutradan probudila sam se sa milion poruka, a u glavi mi je – ok, ovo se završilo, idemo na sledeće. Odmah gledanje utakmica Skandićija i priprema za to. Valjda ćemo da osvestimo šta je sve bilo kad se završi i finalni turnir“.
Detaljnije je objasnila kako je do ovakvog rezultata došlo… U finalnoj seriji protiv Fenerbahčea Vakif je slavio posle tri meča – što je pre nekoliko meseci bilo nezamislivo.
“Mislim da cele sezone – opet pričam o devojkama koje nikad nisu igrale na ovom nivou, Kira Van Rajk je super igrač i Marina Markova i sve to, ali osim Ajče, Džansu i Zehre, niko od naših igrača nije igrao ovaj nivo. Čak ni Kineskinja Juan nije, a da ne pričamo o Derji Čebečioglu. Ona cele sezone kad dobije šansu – moramo da je izbacimo iz igre… Međutim, tempirao je to Đovani. Verovao je da će jednog dana to da ispliva. Nije forsirao na silu kad je počinjao sa Derjom, ali kad izgubimo set sa njom onda stavi Bozeti. Međutim, davao je šansu da i ona izraste i dobije samopouzdanje i stvarno se isplatilo. Na tim poslednjim utakmicama protiv Fenera… Ja mislim da su one pale u formi. Neke stvari koje kao žensko, kao bivša igračica, mogu da vidim na zagrevanju – izgubile su svaku veru i nadu. Nema priče jedna s drugom, govor tela sve govori, posebno u ženskim ekipama… A naše su verovale“.
Mnogo važnih utakmica Vakifbank je u poslednje vreme dobio posle fantastične igre…
“Đovani je govorio da je svaka utakmica otkad smo igrali sa Ezačibašijem polufinale kupa u Izmiru finale. Bukvalno ih je plašio, ali uspelo mu je… On to mora da uradi da bi održao fokus, nema nikad opuštanja. Ali, one ga stvarno slušaju i slepo prate. Mi smo i taktički neke stvari menjali, od četvrtfinala Lige šampiona, pa do poslednje utakmice. I od druge do treće utakmice smo promenili neku malo stvar u odbrani koja nam je opet pomogla. Imamo u stručnom štabu mnogo ljudi koji znaju i razumeju odbojku, pa možemo svašta… Đovani je super što se toga tiče, hoće svakoga da saluša, nije onaj egoista, nije sujetan… Sasluša, prisvoji šta želi, šta misli da ne treba – ne i to je to“.
Deluje da su igračice u crno-žutim dresovima dobile krila kad su izbacile Fenerbahče u četvrtfinalu Lige šampiona.
“Pobedili su 3:0 kod nas i dobiju na svom terenu prvi set… Ali, mi kad smo pobedili taj sledeći set, opet ista priča – pogledaš sa druge strane terena i vidiš strah u očima. Fener ima taj neki maler protiv Vakifa… Četiri puta za redom su izgubile zlatni set… Neverovatno. Mislim da je Džansu Ozbaj u tim momentima blistala. Znate, ona kad je pogledaš nije u najboljoj formi kao dizač, nije najbrži, nije… Ali, njeno srce i volja i želja, koliko ona gori. Ja bih obožavala da igram sa takvim dizačem. Znate kad skočiš sa klupe jer vidiš koliko ona energije ima. Koliko se daje… Sa njom i bez nje velika razlika“.
Upravo je Džansu Ozbaj proglašena za MVP finalne serije u Turskoj.
“Ja sam mnogo srećna zbog nje. Imaš igrače kao što su Markova i Van Rajk, onda Derju… Svi naši napadači su imali u ovoj seriji dobru statistiku. Marina je bomba, ona će da bude zver, zapravo već jeste. Kira je mnogo napredovala ove sezone, počela je neke lopte da puca koje pre nije imala, kratke dijagonale, duge… Ali kad se sve sabere i kada svi napadači dobro napadaju, onda mora i dizač da je nešto zaslužan. Nije sigurno dizač da ne valja, a svi napadači blistaju… Slušamo kritike u smislu: Trebalo je da bude Markova… Prema mom mišljenju su pogrešili što nisu napravili drim tim, to se svake godine u Turskoj radi. Ali, ove godine da su ga napravili ušao bi samo jedan primač Fenera da je bolji statistički od Derje, ovo ostalo bi sve bile naše. Onda su to odlučile da ne rade“.
Pred Vakifom je još jedan veliki ispit. Finalni turnir Lige šampiona i to u sred Istanbula. Pitanje je koliku će podršku imati sa tribina s obzirom na to da je jedini domaći tim…
“Stižu Italijani… Mi nemamo fudbal, košarku, samo je odbojkaški klub. Da je bio Fener sala bi bila rasprodata. Naravno da naši navijači žele da dođu i doći će, ali karte su veoma skupe. Za njihove uslove… Prosečna plata u Turskoj 30.000 lira, a da uzmeš karte za vikend 5000 lira. Ako hoće da dođu dvoje 10.000. To je ipak mnogo. Ali, dobro. Mislim da će biti lepo. Mi smo skroz u nekoj priči: OK, igramo u Istanbulu, ali već od četvrtka smo u karantinu. Kao da smo na strani. Mislim da će biti veoma teško, zato što je italijanska liga kvalitetnija, u smislu od vrha do dna svako svakog može da pobedi. Kod nas top 3 su top 3 – to je to. Plus ove godine Galatasaraj. Oni imaju mnogo više duela gde stalno gori, pa mogu bolje da se spreme. Skandići nije imao utakmicu mesec dana, sigurno da su se dobro odmorili, ali verujem da će doći spremni da igraju i… Ovo je sad sve jedan meč, sve je moguće“.
Protivnika veoma dobro poznaju, posebno Maju Ognjenović…
“Maja je Maja. Neverovatan igrač, neko ko traje decenijama, ko je osvajao mnogo trofeja i medalja i zna da podigne ekipu. Stvarno imam ogromno poštovanje od svih u Vakifu, ne samo od Gvidetija i mene. Do te mere da moramo igračicama da kažemo: Čekaj, stani, pa ne igra sa druge strane Bog otac! Baš se vidi da su: Maja, Maja, Maja… Naravno, imaju i Antropovu, koja igra sjajno još od leta. Libero Brenda im je realno najbolji na svetu. Srednji blokeri dobri, nisu tu slučajno. Biće teška utakmica, ali biće i njima teško. Ko bude svežiji, spremniji taj dan pobediće… Sve je moguće“.
Skandići je prvi put na Fajnal-foru, a Vakif je evropsku titulu osvajao već šest puta.
“Verujem da znači što imamo ove tri koje sam nabrojala… I što imamo Bozeti koja je ‘olađena’. Igrala žena finale OI, osvojila… Ona je baš laganica. Takva je ista i ova Kineskinja. Onda imaš Marinu, Van Rajk… Super je imati i Džansu, Zehru, Ajču koje su igrale na takvim utakmicama, osvajale Lige šampiona… Ajča pet ili šest, Zehra pet, Džansu četiri.. Baš znaju šta i kako i kako da spreme ostale. Zehra je ove sezone neverovatno odrasla. Mislim da su odraz ekipe kapiten i trener. Mi smo stvarno tim koji je nalik njima – ne odustajemo, nikad ne možeš da nas otpišeš… A to počinje od Zehre i Đovanija“.
Zehra je posebno izdominirala na mečevima sa Fenerbahčeom. U revanš susretu Lige šampiona nizala je blok za blokom… Niko nije mogao da je prođe na mreži, pa ni Melisa Vargas.
“Znate kakvo je bilo spremanje za tu utakmicu… Imamo mi neke momke koji dolaze na treninge – imamo nekog koji je Melisa Vargas, nekog ko je Tijana Bošković… Dolaze da njih glume. Dolazi taj što je Melisa posle treninga sto puta: Ajde opet, ajde opet, ajde opet… On je 300 puta skočio i opucao da ona oseti, da bude isto kao na utakmici. I stvarno kad smo pobedili četvrtfinale i prošli na Fajnal-for, Zehra mu je prišla i rekla: To je zahvaljujući tebi, hvala ti. Ona se njemu zahvalila za taj blok, to je baš odlika velikih igrača“.
Drugi polufinalni par čine Koneljano i Milano…
“Koneljano jeste glavni favorit. Oni su sastavili ekipu, imaju sve, mogu sve… Ali, kad se igra jedna utakmica sve je moguće. Teško je bilo koju ekipu pobediti tri puta za redom. Ovo što smo mi uradili protiv Fenera je stvarno neverovatno na bilo kom nivou. A Koneljano je stvarno… Gabi im je bila ‘peace’, imaju prijem i dizača dobrog… Mi se zezamo, imaš Moki De Đenaro i Gabi koje ti crtaju prijem, pa baš je onda težak život Vološ“.
Milano je sve važne utakmice ove sezone izgubio od Koneljana i sad je ponovo u polufinalu naleteo na isti tim…
“One imaju isti problem kao Fener sa nama. Milano ima Egonu, a svi znamo da ona kad popizdi može da osvoji 45 poena. Tako da… Naravno da i Koneljano o tome razmišlja. Ja znam i priče ovde iz Vakifa, pre nego što sam došla, osvojili su Ligu šampiona jer je Egonu taj dan odlučila da skoči pola metra više. Ha ha ha… Ona je stvarno čudo prirode kakva je atletski, fizički… Nikad ne znaš kada će doći momenat da preskoči sve“.
KAD ME PITAJU ZA POROĐAJ, JA KAŽEM DA SAM IMALA BAREM 40 TEŽIH TRENINGA U ŽIVOTU
U Istanbulu će Sanja imati podršku svojih sestara, pa će sigurno ceo događaj za nju biti još lepši i emotivniji.
“Vesna je keva, ima dvoje dece, živi u Užicu. Normalan, kancelarijski posao… Često me pita: ‘Da li si normalna da radiš i dalje kao trener, kako imaš živaca da im objašnjavaš’. Ona ima dvoje dece. Ćerka igra odbojku, sin košarku. Ide po utakmicama, podržava ih… Marija nam je najmlađa sestra koja igra u Jedinstvu. Biće tu i moja najbolja drugarica Danka. To mi je super. Ovako veliki događaj u mom životu, a svi moji omiljeni likovi su tu“.
Najstarija sestra je zapravo kriva što su i ostale dve izabrale odbojku.
“Prva sam krenula. Tata je insistirao da moramo da počnemo da se bavimo nekim sportom i da mora da bude mreža između nas i protivnika. Baš smo mnogo opcija imali: tenis, ping pong ili odbojka. Nikad neću zaboraviti mog prvog trenera, koji je bio nastavnik fizičkog u malom mestu Prijepolju… Ja ga pitam: ‘Da li mogu da dođem da treniram’. On kaže: ‘Pokaži mi ruke’. Ja okrenula šake, da vidi kolike su. Pita koji broj patika nosim, pa kad sam odgovorila, kaže: ‘OK, trening je u sedam’. To mi je bila proba. Posle Vesna krenula uz mene… A Marija je posle sama izabrala isto odbojku. Ja sam forisrala da treba da igra da bi završila fakultet u Americi. Međutim, ona je imala opcije, mogla je da radi šta hoće, mogla je i košarku da igra. Međutim, odbojku je zavolela i eto na kraju smo sve tri bile primači. Zezaju mog tatu da li imaš drugi dezen, sve je ista priča“, nasmejala se Tomaševićeva.
Kada pogleda lično svoju priču – ne može sasvim da bude zadovoljna. Na nekim raskrsnicama bi sada birala druge ulice…
“Neke stvari u svojoj profesionalnoj karijeri, kad sam se vratila sa koledža bih volela da sam promenila. Mislim da je mnogo bitno ko ti vodi karijeru i koliko se taj neko zalaže za tebe. Mislim da sam mogla da imam bolju karijeru, u smislu kako sam i gde mogla da igram. To je sada sve iza mene, ne mogu da promenim… Imam mnogo prijateljstava, poznanstava… To je ono što je bitno“.
Iz Prijepolja je prvo krenula ka Užicu.
“Tad sam bila klinka. Sećam se da je bilo baš strašno. Darko Zakoč trener, ljut non stop, stalno se traži perfekcionizam. Bilo je baš onako – red, rad, disciplina. Nije moglo da se kaže – ne može, sve se mora. Sećam se da je bilo naporno, ali me spremilo za sve u životu što dolazi na samo na terenu, nego i van. Kad me neko pita za porođaj -kakav je bio? Ja kažem imala sam barem 40 težih treninga u životu“.
Dok je bila kod Zakoča nije ni mogla da zamisli da će jednog dana ona biti trener.
“Zanimljivo je da dok sam igrala, stalno su igrači dolazili da me pitaju za savet, šta ja mislim, krpili se za mene… Dođeš u neku zemlju, ne pričaš jezik, a oni opet isto. Ja razmišljam da li mi stoji na čelu da sam terapeut. Šta je ovo? I onda su mi od 27. ili 28. godine i treneri i igračice govorili jednog dana ćeš ti da budeš dobar trener. A ja se uvredim: ‘Ja da budem trener? Pa nisam išla na koledž da bih bila trener, aj zdravo…’. I evo sad sam trener. Bili su u pravu oni, a ja nisam. Meni bilo zanimljivo što su to govorili, a meni nije padalo na pamet“.
Jedna povreda je potpuno promenila njen put…
“Obrijali su mi hrskavicu, bila sam van terena tri nedelje… Pre toga sam bila jedan od najboljih igrača naše lige, igrala sam u Radničkom, koji je bio veoma dobar. Mi smo harali, super igrali… Imala sam odličnu sezonu, non stop su me zvali novinari, davala sam intervjue, išla na TV… I onda kad sam imala tu operaciju, bukvalno sam nestala, niko me nije zvao da pita kako sam. Imala sam taj momenat – šta da je bila ozbiljnija povreda i da sam završila karijeru… Tad sam prelomila da idem u Ameriku. Mama i tata su rekli OK. Sećam se tada i u Savezu i među tremerima je bilo: Da li si ti normalna, kakva Amerika“.
Neke situacije koje je posle toga doživela bile su veoma bolne.
“Ja kažem idem pa šta mi bog da. Nije bilo prihvaćeno, bila sam odbačena od strane reprezentacije. Nije bilo: ‘Super, srećan put, vidimo se kad se vratiš…’. Nego zatvorena vrata, izabrala si Ameriku i da se amaterski baviš odbojkom, a za takve igrače nije bilo mesta. I to je to… Velika predrasuda. Amerika je na svakom velikom takmičenju u top 3, a te devojke su išle na koledž. Tamo ima 1000 univerziteta, 350 u prvoj diviziji, naravno da ima katastrofa ekipa… Ali ja nisam išla u takvu školu. Osvojila sam prvenstvo Amerike i bila sam najbolji igrač te godine. Posle toga su se meni opet otvorila neka vrata u Evropi. Odigrala sam polusezonu u Portoriku, pa se vratila da završim fakultet. Posle otišla u Koreju, onda nastavila u Evropi. Mislim da mi je ta Amerika bila najbolji potez koji sam napravila u karijeri. Otvorio mi se neki sasvim drugi svet. Nije mene Đovani našao zbog Srbije, nego zbog Amerike. Mnogo više sam zaradila kao trener u Americi nego kao profesionalna igraćica u Evropi“.
Nije bila nikada saterana uza zid…
“Kad sam igrala u Evropi, imala sam diplomu u svom džepu i pričala sam engleski kao srpski. Igrala sam zato što volim, a ne zato što moram… Nisam morala da razmišljam: Šta ako me otpuste? Pa šta, kad imam diplomu. Šta ako se povredim… Nisam imala taj pritisak, uvek imam šta da radim“.
Jedan san će uvek biti nedosanjan – a to je reprezentativni dres.
“Zbog toga mi je mnogo bilo žao, reprezentacija je san svake devojčice. Bez obzira šta sve prođeš i pripreme ovde i onde, teško, trči, povraćaj, padaj u nesvest… Ali kad se digne zastava i zasvira himna ne postoji ništa lepše na svetu. I dan danas, u Americi ja sam živela 10 minuta od srpske pravoslavne crkve, i moje dete je išlo na folklor tamo i pevalo u horu… I kad ona peva himnu Bože pravde, ja stojim i plačem. Svi drugi roditelji su ponosni, a ja plačem, jer ja to gledam na sasvim drugi način. To je nešto neverovatno i ne možeš da ne želiš da igraš. Ja sam samo odbijena bila“.
Dobila je šansu u kvalifikacijama ali na velikom takmičenju nije.
“Nikolić i Molnar su bile povređene, pa nisu mogle da igraju kvalifikacije u Japanu. To su bile poslednje kvalifikacije za OI, bila je samo Jovana Vesović tada na prijemu. Anja i moja Vesna su već rekle ‘Ne’ reprezentaciji. I onda su pozvali mene, ja sam otišla tamo i mi smo se kvalifikovali. Posle sam pričala sa Terzom kakve su mi šanse da uđem na spisak reprezentacije za OI… Neverovatno je bilo da sam bukvalno dok smo bile u Japanu, dobila e-mail od mog advokata da sam dobila zelenu kartu. U isto vreme! A kad dobiješ zelenu kartu moraš da pokažeš da želiš da živiš u Americi. Ako nisi pod ugovorom u Evropi, ne možeš da vijaš po svetu, šta će ti zelena karta – kad nisi ovde nikad. Ja sam sa njim pričala, pitala kakve su mi šanse, on je rekao: ‘Pa ne znam, biće teško, vraćaju se Džoni, Molnar’. Vratilo me u ono vreme kad sam odbijena i pomislila sam: Da ja sad izgubim zelenu kartu, zbog toga… Mislim da nije OK. Nisu me ni pozvali, a ja sam svakako odlučila da idem da jurim zelenu kartu i to je to. Posle na mene nisu računali”.
I sada mnoge devojčice sve više biraju Ameriku, ali se nadaju da neće biti odbačene.
“Ja se nadam da će to da se promeni. Ima mnogo dece koja idu iz Evrope u Ameriku, ne samo iz Srbije, nego iz Turske, Poljske… Mnoge ekipe kapiraju da ne mogu da izgube sve te talente. Deca vam idu u Ameriku da završe fakultet… Ja sam imala devojke koje su igrale kod mene i kad one dobiju poziv reprezentacije i žele da idu da igraju, mi im platimo kartu kao univerzitet da odu da igraju. Znači šta reprezentacija treba da uradi – samo da ih pozove. Svaki trener koji je iole normalan će poslati igrača da nastupa za nacionalni tim. Prvo igraju sa dobrim igračima, treniraju celo leto, treće – nema lepše stvari…“, zaključila je Sanja Tomašević.
FAJNAL-FOR LIGE ŠAMPIONA ZA ODBOJKAŠICE
Subota
15.00: Vero Volej Milano – Koneljano
18.00: Vakifbank – Skandići
Nedelja
Za bronzu 15.00
Finale 19.00
Bonus video:
stanko.trkulja
Jedna poruka menja sve, stigla je u idelanom trenutku
andrija.djulovic
Lepo je i sama rekla, u Americi bi bila bolje plaćena ali kad te pozove Gvideti i to da budeš pomoćni trener u Vakifbanku to se ne odbija, a i porodici je lepše u Istanbulu nego što je bilo u Americi.