Pariz ovih dana deluje kao grad iz futurističkih filmova u kojima ljudi hodaju uvek u istom smeru, u kolonama, bez gledanja levo ili desno. Razlika je samo što su u tim filmovima često svi identično obučeni i hladni, dok ove reke ljudi u sebi nude šarenilo zahvaljujući nekim autsajderima iz Brazila, Danska…ili bilo koje druge zemlje sveta. Ali, i ovaj tok ima svoju boju. Plavu.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Ako tražite dvoranu, a nije je baš lako naći, samo uđite u struju i pustite da vas nosi. Ukoliko postoji više dvorana na jednom mestu (rukomet, odbojka…) izletite iz kolone u pravom trenutku i to je to.
Subota, nedelja, kiša, vrelina, vetar ili blato… Za francuske navijače ne postoji prepreka. A oni su, vidi se golim okom – različitih godina, deluje i klasa, interesovanja svakako… Osim za sport. A posebno na Olimpijskim igrama.
KaD realnost udari: Srbija poklekla pred ubojitim oružjem koje se zove Durent
Kao novinari, jurimo od dvorane do dvorane koje su ozbiljnim udaljenostima jedne od druge, ali svaka je, na neki čudan način, ispunjena do poslednjeg mesta.
Sve je krenulo od džudoa. O tom fenomenu smo već pisali malo, ali kada je Strahinja Bunčić došao do borbe za bronzanu medalju, posvetili smo se malo više. Ta euforija, nekada i histerija, ali i poznavanje sporta je impozantno.
Znate kada za srpske košarkaške navijače kažu „oni znaju igru“ a to se zaista i oseća po reakcijama na određene poteze na terenu, sa klupe, na sudijske odluke…? E, tako je u zemlji Gala na džudou.
„Francuska je poznata po tome da im je džudo jedan od glavnih sportova“, pričao je posle poraza u meču za treće mesto Bunčić. „Da je bilo 50.000 mesta, bilo bi 50.000 ljudi. Tu su ulaznice 700-800 dolara! Nenormalno! Imate prepodnevnu i popodnevnu sesiju, potrebne su vam dve ulaznice ako želite ceo dan da gledate.“
U tom trenutku vidno razočaran, ali izuzetno pristupačan momak iz Surčina, dodatno je pojasnio zašto za njega to nije bilo ništa novo:
„Mi se svake godine takmičimo u Bersiju, tamo gde će biti završnica košarkaškog turnira. U dvorani je uvek preko 20 hiljada!“
Da, Bersi za određene sportove prima 20.300 posetilaca. Znaju to i odbojkaši koji su pokorili ovu arenu 2019. godine i doneli Srbiji poslednju medalju u muškoj konkurenciji. I to zlatnu. Setio se toga Marko Podraščanin, veteran u timu koji je došao u Pariz da brani boje Srbije na Olimpijskim igrama. Setio se, zato što je bio oduševljen atmosferom u nekoj drugoj dvorani, Areni Jug, u prvom okršaju na turniru, baš protiv Francuske.
„Bilo je predivno, čak 12.000 ljudi. Već smo juče videli da su dvorane prepune od devet ujutru do devet uveče. Stvarno je uživanje, čak i u ovim godinama, igrati za reprezentaciju u ovakvom ambijentu. Sa tim ludačkim navijanjem, a naročito u Parizu, s obzirom da nam je on u lepom sećanju.“
Odbojkaši su imali tu privilegiju – ili loš raspored, nazovite kako hoćete – da igraju protiv domaćina i jednog od najvećih favorita na turniru odmah na početku. I fenomenalno su se borili do petog seta, kada je ponestalo koncentracije i snage.
Šta reći za košarkaše…. Naišli su na zid zvani Amerika, ali polako, možda narednog puta bude drugačije, a ovaj će se pamtiti po krcatim tribinama u Lilu. Kada Slobodan Šarenac, čovek sa višedecenijskim iskustvom praćanja sporta, kaže da nikada nije video nešto slično, onda znate koliko je sati.
“Na Olimpijskim igrama nisam video da publika stoju na prolazima. Može će biti više od 27.500 navijača“, reče Šareni.
Sa druge strane, trebalo je da vaterpolisti imaju malo lakši posao protiv Japana na otvaranju. Barem što se tiče publike, zar ne?
„Ja nikada nisam video ovakvo otvaranje“, rekao nam je Dušan Mandić, osvajač dva olimpijska zlata i čovek koji je nosio zastavu Srbije po Seni na svečanosti od pre tri večeri. „Da igramo protiv jedne ekipe za koju su ljudi mislili da ćemo ih lako pobediti, a da je bila ovakva atmosfera… Svi su navijali za Japan! Tribine su bile pune. Baš vruća atmosfera. Pa to je lepota! Stvarno sam uživao!“
Japancima, kao autsajderima, automatski se pridružila i domaća publika. Bilo je neverovatno u Akvatik centru, još jednom u nizu velelepnih sportskih zdanja u Gradu svetlosti, odmah pored Stad de Fransa.
Dok smo se vraćali sa vaterpola, po širokim bulevarima koji vode ka bazenu, prilazile su šarene reke. Tek je počinjao program za druge države. Dolazilo je do smene na tribinama. Pa vi računajte, ako želite. Ali, pretpostavljamo da će u nekom trenutku sračunati neke sportske organizacije koliko je ljudi bilo.
Jer, sećamo se reči Roberta Leka, sudije bič voleja, dok smo na tribinama ovog neverovatnog terena podno Ajfelovog tornja pravili intervju.
„Sve ulaznice rezervisane su već 15. marta. Kupljene su u aprilu. Biće na svakom meču 12.000 ljudi.“
Nezvanično, koštale su bogatstvo!
Veoma nezvanično – za oko pet sati ulaznice će se čvrst držati u rukama, a ruke u džepovima, a nekako vezani. Ljudi koji su kupili propusnice za drugu rundu teniskog turnira na Rolan Garosu znaju šta su uradili. Ponosni su na pravi potez.
Rezervisali su svoje mesto u istoriji. Gledaće Novaka Đokovića i Rafaela Nadala poslednji put na Olimpijskim igrama. Možda i poslednji put jednog protiv drugog?
Bonus video:
andrija.djulovic
Francuzi izgleda znaju da uživaju u svim sportovima i svesni su koja je čast što je Olimpijada u njihovoj zemlji u isto vreme ja primećujem jednu stvar a to je da sva ta francuska publika nekako nikada ne navija za Srbiju već za njenog protivnika što je možda odraz političkog mišljenja o Srbiji u francuskim medijima.
kluka4002
Svaka ok čast u kom broju se orati svaki dogadjaj ,sportska nacija nema šta ovo mbogo znaci svakom takmicaru toliko publike podrške svaki aplauz