Ples Maje Ognjenović u nacionalnom dresu više nećemo gledati. Poslednja tačka odigrana je preksinoć u Parizu. Možda nije na semaforu zasijao pobednički rezultat, sigurno se nije završilo onako kako je sanjala, ali Pariz je bez sumnje napustila kao pobednica. Zbog svega što je naslikala na terenu u prethodne dve decenije, zbog svih medalja koje je donela, zbog hiljade dece koje je motivisala…
Ono što je sigurno – sa njom je bila jedna, posle nje biće sasvim druga pesma. Odlazak kapitena reprezentacije Srbije je završetak prelepog i veoma uspešnog poglavlja i početak nove ere, u kojoj će mlađi dizači pokušati da nadomeste nemoguće. Maja Ognjenović je bila srce Srbije, dirigent trofejnog orkestra i igrač od koga je mnogo toga zavisilo.
Zna se koliko je bitan dizač u odbojci. Bez vrhunskog teško je do vrhunskih rezultata. Na nekim pozicijama nedostatak može i da se prikrije, ukoliko neki element ne štima – priskočiće ostali, ali ako dizač ne valja, onda nema uzdizanja tima do željenih visina…
Srbija je imala sreću da jedna mala Maja u jesen 1992. odustane od baleta i plivanja i oproba se u odbojci. Bila je to ljubav na prvi pogled. Niko tada nije mogao ni da sanja da će devojčurak iz Zrenjanina dve ili tri decenije kasnije dodirnuti nebo. Da otac Rade nije bio odbojkaški radnik ili da sestra Miljana nije prva krenula da prebacuje loptu preko mreže, možda danas ne bismo pisali o ovakvim Majinim sportskim uspesima, možda ne bismo pisali o silnim medaljama Srbije.
Da je vanserijski talenat brzo je bilo jasno – mada to ne bi značilo ništa da nije uspela da ga prelije u kvalitet. Granice je pomerala stalno… Ako je nekome delovalo da je savršenstvo ono što pruža sa 25, šta bi rekao za izdanja iz 30-ih kada je bila još bolja?
Nekada je Maja osećala veliki pritisak, nije bila potpuno opuštena na terenu, misli su joj letele ka svemu… Ali, kako je vreme prolazilo sve više se zaljubljivala u odbojku. Uživala je u svakom potezu, svakom nadigravanju, dobroj akciji ili vrhunskom kuvanju. Cenila je svaki sekund na terenu. Sve je radila sa izuzetnom lakoćom i iz leta u leto, delovalo je kao da na pripreme reprezentacije dolazi sve mlađa.
Maja Ognjenović se oprostila od voljenog dresa: Definitivno je kraj! Uživala sam, bilo mi je prelepo
Više puta je pomišljala da se oporosti od nacionalnog tima, upadala je i u krize, posle velikih uspeha nedostajalo je i motiva, ali uvek se iznova vraćala. Iznela je ogroman teret, teži od svih smečeva od kojih su joj bridele ruke. Volela je taj dres više od svega. Plakala je i posle uspeha i posle neuspeha. Sve je doživljavala veoma emotivno, njene oči su uvek oktrivale koliko joj je stalo.
Bila je zvezda tima, centralni igrač koji odlučuje o mnogo čemu, ali nikada nije bila sebična. Radovala se zbog svakog uspeha saigračice, trudila se da pomogne koliko može, a mogla je mnogo – znala je da samo zajedno mogu da izgrade nešto veliko. Igrala je i u eri Vesne Čitaković Đurišić, Anje Spasojević, Ivane Đerisilo… Bila je saigračica i Nataši Krsmanović, Mileni Rašić, Stefani Veljković… Dočekala je i Tijanu Bošković – sa kojom je činila tandem odbojkaških snova. A za kraj je zaigrala i sa 20 godina mlađim nadama Aleksandrom Uzelac i Henom Kurtagić. Sve to dovoljno svedoči koliko je dugo trajala.
Zoran Terzić je uvek imao poverenja u nju, tokom poslednje dve godine i Đovani Gvideti – a ona je do pre neki dan to sve pokušavala da opravda na terenu. I opravdala je – čak deset medalja srpske ženske odbojke sa tri najveća takmičenja (OI, SP, EP), od prve, 2006. u Osaki, do desete 2023. u Briselu.
Svi smo priželjkivali da trofejni niz stigne do 11. perle. Najsjajnije. Jedine koja Maji nedostaje u reprezentativnoj karijeri – olimpijskog zlata. Jer Maja, za sve što je podarila ne samo srpskoj, nego i svetskoj odbojci, pa neka i zvuči pretenciozno, zaslužuje tu zlatnu medalju.
Bio je njen 40. rođendan, svi najbliži su puni optimizma doputovali na četvrtfinale. Protivnik Italija – koju dobro poznaje i koju je sa saigračicama pobeđivala. Izgledalo je da je sve spremno za još ta tri poslednja koraka do olimpijskog trona. Ali…
Kada bude gasila svećice na svakom sledećem rođendanu setiće se možda tog Pariza. Bolnog, ali ujedno i srećnog, tuge zbog neuspeha, ponosa zbog svega što je prošla sa reprezentacijom u poslednje dve decenije. I zato njene suze posle eliminacije u četvrtfinalu, treba da sjaje šampionski… Jer Maja Ognjenović je za nas šampion. I uvek će biti.
———————————————————-
U njenoj biografiji ostaće navedeno: bronza na SP 2006, srebro na EP 2007, zlato na EP 2011, bronza na EP 2015, srebro na OI 2016, zlato na SP 2018, zlato na EP 2019, bronza na OI 2021, srebro na EP 2021, srebro na EP 2023.
Bonus video:
vojinovmarko15
Posle ovako bogate i uspesne karijere iza nje,neuspeh u Parizu nije nista pokvario!
neda.kerkez
Maja je dvadeset godina daval sebe odbojci i dresu Srbije, teško da će je neko moći zameniti u timu ali došlo je vreme da se oprosti od odbojke i uživa malo!