Olimpijska priča o I-3: Miran i Andrej o drugarstvu, podršci i Subotici u kojoj je svako odnekud došao

Subotica. Kolekcija proleće-leto 2012. godine. Generacija tinejdžera završava osnovnu školu i razmišlja o budućnosti. Roditelji žele da decu pošalju najboljim putem. Lak izbor je gimnazija, ali šta ako se nekima na tom putovanju isprečilo nešto drugo? Šta ako moraju u računicu da uključe i sportske treninge?

Srednja ekonomska škola „Bosa Milićević“. Smer, finansijski administrator. Ogledno odeljenje.

To pokriva obe strane – dobro obrazovanje i fleksibilnost da se nastavi sa sportom istim intenzitetom. Tog 1. septembra, u odeljenje „I3“ ulaze dvojica momaka. Ubrzo se upoznaju i postaju deo istog društva.

Dvanaest godina kasnije, na aerodromu „Nikola Tesla“ sede četvorica najboljih plivača Srbije. Spremaju se za put na Olimpijske igre u Pariz. Prilazi im jedan od 13 najkvalitetnijih odbojkaša države, seda i započinje opušten, neposredan razgovor sa jednim od njih. Preostala trojica zbunjeno gledaju.

„Kada je poslednji put neki odbojkaš tako došao, seo nama plivačima i krenuo u takvu priču – pitali su se. Čuo sam ’otkud ti znaš ovog’?“

Eh, otkud Andrej Barna zna Mirana Kujundžića…

Bila je to Generacija ’97 u koju se ušunjao dečak godinu dana mlađi. Dečak koji i dan danas ima „bejbi fejs“, samo što sada klizi niz vodu, a tada je samo bio dobar plivač.

„Bio je i onda dobar, ali se nije znalo da će ovoliko dogurati. Za mene se sigurno nije znalo, jer sam još bio u Spartaku, nisam mogao ni sanjati da ću doći do reprezentacije i Olimpijskih igara. Andrej je posle srednje otišao u Ameriku i podigao se na neki drugi nivo. I, eto, zajedno smo na Olimpijskim igrama“, priča ponosni Kujundžić, primač u državnom timu Srbije, uz podsećanje: „Trojica nas je iz grada, tu je i Martin Mačković.“

S tim što je srpski veslač bio treći razred srednje škole kada su se Barna i Kujundžić upoznali.

„Iz moje osnovne čak 11 je ušlo u isti razred. Bilo mi je lako da se prilagodim. Ali, brzo smo svi postali dosta bliski“, nastavlja Miran. „Bili smo vrlo dobri i odlični đaci. Morao si da imaš dobar uspeh da bi išao napred.“

„Ukinuli su taj smer, brzo posle našeg odlaska“, otkriva Andrej. „Ali, naše društvo iz srednje je ostalo u kontaktu.“

Ko će osvojiti najviše medalja na Olimpijskim igrama u Parizu?

Imaju i grupu u kojoj svi, sigurni smo, pucaju od ponosa zbog dvojice srpskih olimpijaca. Navijali su za Andreja u štafeti 4×100 koja, nažalost, nije prošla u finale. Navijaće za njega i u pojedinačnoj borbi, ali i za Mirana već danas, kada počne odbojkaški turnir, duelom Srbije i Francuske.

„Bio sam prve dve godine deo tog odeljenja. Posle sam se preselio u Vojvodinu i Novi Sad“, priznaje Kujundžić kao kada ga lopta dodirne pre nego što je otišla u aut.

„Preuzima odgovornost“ i Barna, ali za nešto drugo.

„Nisam voleo da učim sve do fakulteta. Bilo mi je preteško da idem u gimnaziju uporedo sa sportom, tako da sam se okrenuo Ekonomskoj školi, video smer finansijski administrator i zazvučalo mi je dobro. Danas, ako želiš da budeš na visokim pozicijama, moraš da budeš finansijski pismen. Zato sam i hteo da studiram ekonomiju. Međutim, srednju sam pamtio samo kroz druženje. Dobro smo se zezali.“

Dobro…

„I dalje se šalimo sa njim koju će zemlju predstavljati“, kaže nasmejani Miran zadovoljan što i sada pecka druga, ali se brzo utišava. „Hm, možda nije trebalo ovo da kažem? Ma, trebalo je, jer u Subotici je to potpuno normalno. Mnogo je nacionalnosti, šaren je grad i to nas sve čini otvorenijima. Tako se i šalimo.“

„Ma kakvi… Pa mi smo tamo sa svih strana. Subotica stvarno jeste takav grad, otvoren za sve“ odgovara Andrej i poentira: „Na kraju krajeva i imao sam neke ponude Mađarske.“

Šminka potomka Inka

Miran, sa druge strane, sada se ponaša u skladu sa imenom. Kao tinejdžer, međutim…

„Ne pamtim ga baš kao previše tihog, mada je uvek bio dobar. Svi smo. Imali smo i galamdžije, ali Nekako smo svi bili isti“, ističe plivački šampion Evrope.

„Naravno da sam bio dobar, to se ne dovodi u pitanje“, nastavlja temu Kujundžić. „Kad sam bio manji to nije baš bio slučaj. Voleli su da se igraju sa mojim imenom kada viču ’Mirane, budi miran’.

Andrej se vraća na priču da ni on, ali ni njegov saborac olimpijac, nisu bili posebni talenti.

„Nisu to bile male godine, jer u tom uzrastu već ima momaka koji postaju rekorderi, svetski i evropski šampioni u, recimo, plivanju. Ali, mi smo kasnije sazreli. Ja sam negde posle 2020. naglo napredovao, u kasnijim godinama. Sada smo došli do nivoa. Svi su znali da smo sportisti, ali ne sa ozbiljnim perspektivama.“

Sada ih svi znaju u rodnom gradu…

„Subotica je mala sredina, svi znaju ko se bavi kojim sportom. Ali, nije da smo baš košarkaši ili fudbaleri.“

Košarkaš jeste Andrejev rođeni brat, Filip. Uvek talenat, ali nikad dovoljno cenjen van sredine u kojoj je odrastao. Sada, međutim, posle sjajne sezone sa Spartakom i plasmana u ABA ligu, ozbiljno je skrenuo pažnju na sebe.

„Teško je porediti naša dva sporta. Lepo se pokazao, ali ja imam evropsku medalju.“, kaže stariji od braće Barna, ali odmah spušta loptu…pardon, uzima dah. „Samo da se malo progura. On je jedan od likova koji je išao toliko teškim putem, sam, nisu ga menadžeri forsirali. Sada verujem da će, kada se sve završi, on imati jaču karijeru od mene.“

U srcu Mirana Kujundžića pomešane sreća i tuga pred OI: Voleo bih da je tata sve ovo dočekao

Mlađeg brata druga prati i Miran.

„Uvek smo znali da trenira košarku, ali nismo da će biti dobar. Spartak je sada ušao u ABA, gledao sam ih. Filip je spreman za dobar skok.“

Celo to društvo iz prvog i drugog tri, u jednom momentu polio je ledeni tuš života.

„Nisam želeo da glumim žrtvu“, selimo Andreja Barnu na neku drugu temu kada pričamo o tome da je dugo ćutao da mu je pronađen tumor na bubregu.

„O tome nikome nisam želeo da pričam. Rekao sam im da imam neku izraslinu, tumor, ali da nije ništa strašno, jer bilo je benigno. Ali, brzo nakon toga su mi u Americi kazali da je ipak maligno. Rekli su mi i da nije ništa opasno. Nikome nisam spominjao, ali pročulo se kada je trener rekao u američkim medijima. Onda se napravila buka.“

Miran je čuo uznemirujuću vest kad i ostali iz razreda.

„Uvek se nađemo tokom leta, popričamo nas šest-sedam drugova. Pričali smo i o tome kroz šta je prolazio. I šta je pobedio.“

„Društvo je bilo uz mene“, poručuje Barna koji je pobedio i u toj trci.

Miran se nada da će biti uz druga i kada se bude borio na 100 metara slobodno.

„Voleo bih da ga gledam kako pliva. Svim srcem navijam za njega.“

Kao i drugi iz grupe. Navijaće za obojicu olimpijaca, školskih drugova koji su iz hlada subotičkih drvoreda, 2012. godine, ušetali u istu učionicu na čijim je vratima pisalo I-3.

Bonus video: