Emocije se još nisu smirile, i deluje da neko vreme i neče. Potpuno normalno, jer Novak Đoković je konačno osvojio to zlato! Ali, srpski as je morao pred medije posle epohalnog uspeha. Izašao je ogrnut srpskom zastavom u pratnji selektora Viktora Troickog.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Osvajač baš svih velikih titula u belom sportu sam je počeo konferenciji rečima:
“Najposebniji osećaj. Mislio sam da 2012. ceremonija i noseći zastavu je najlepši osećaj sportista koji može da ima. Do danas. Ovo sve prevazilazi ono što sam maštao, čemu sam se nadao da ću iskustiti i osetiti. Predstavljati moju zemlju je uvek najveći prioroitet i čast. Gde mogu ponosno da nosim srpsku zastavu, to me vozi i motiviše kao ništa drugo. Činjenica da sam osetio bronzu na prvim olimpijskim i da sam posle većinom ispadao u polufinalima. I sada kao 37-godišnjak, protiv 21-godišnjaka koji je verovatno najbolji na svetu sada, kada sve to uspem, ovo je verovatno najveći sportski uspeh koji sam imao u karijeri.“
Put do olimpijske medalje bio je u najmanju ruku čudan. Sve do najveće planetarne smotre nje imao ni osvojen trofej, čak ni pobedu nad igračem iz top 10 – do danas.
„Uvek bih osvajao titule, ali sam rekao da su Rolan garos i Olimpijske igre najveći ciljevi, posebno Igre. Znao sam da je ovo možda moja poslednja šansa za zlato. Uradio sam sve da bih se pripremio za ovaj period, da podignem formu kada je to najbolje, da budem na vrhunscu sposobnosti. Onda je povreda ovde na RG me malo izbacila, ali sam uspeo da igram Vimbldon. Nisam mnogo očekivao od tog turnira ali sam igrao finale što je bio veliki rezultat. Ali, došao sam ovde i rekao da sam drugačiji igrač nego na Vimbldonu, što se tiče kretanja, kako se osećam. A Vimbldon mi je bio mnogo važan jer mi je ulio samopouzdanje u kretnje i igru. Nije mi bilo potrebno previše motivacije, ona je sama po sebi tu jer predstavljam zemlju. Ne postoji veća motivacija. Nisam izgubio set ovog turnira, znao sam posle dve runde kako sam igrao da je ovo moja šansa. Ako će se ikada desiti – sada će! Kada sam se kvalifikovao za finale bilo je rasterećnje, slavio sam kao da sam osvojio, ali sam želeo zlato. Najveća planina je bila ispred mene, Alkaraz je neverovatnoj formi. To što sam onako lako izgubio Vimbldon je radilo u moju korist, jer sam znao da ne mogu da izgubim gore od toga. I znao sam da će biti drugačiji. I fer je što su oba seta odlučena u taj brejku. Skoro tri sata za dva sata možda nikada nisam igrao u životu. Ne mogu ni da zamislim kako bi izgledalo u trećem da sam izgubio drugu.
O svom današnjem rivalu ima samo reči hvale.
„Čestitam mu, on je neverovatan tip, lepo se slažemo. Nastavio je da se gura. I ja sam. Baš smo se borili, zato nisam hteo da se zaletim kada sam odio u taj-brejku u drugom setu, koncentrisao sam se na svaki poen. Znao sam da može da pronađe. Kada sam video da je onaj forhend prošao pored njega…Intenzitet tog trenutka nikada nisam osetio na teniskom terenu.“
Ne krije i da je sumnjao, ali da uspeh koli je postigao ne može da se meri ni sa čim.
„Uvek postoje sumnje. Ali, vera i ubeđenost da mogu su jače od mojih sumnji, Tako je uvek bilo u karijeri. Znao sam da će se desiti, samo je bilo pitanje kada će. OI idu svake četiri godine, prilika da osvojiš zlato za zemlju su retke. Znao sam da mi je 37, znao sam sve. Sa tom večnošću sam morao da se borim, da utišam svu buku oko sebe i da radim ono što moram na terenu. To je bila najveća bitka i super-srećan sam što sam uspeo. Srećan sam do meseca. Sve što sam osetio je bilo jače nego što sam mislio da će biti. Mislio sam da nema lepšeg od nošenja zastave na ceremoniji. Do ovog trenutka. Biti na terenu sa srpskom zastavom, pevajući himnu i noseći zlato oko vrata – ne postoji ništa lepše u profesionalnom sportu.“
Njegov prvi trener Marijan Vajda bio je ubeđen u uspeh svog nekadašnjeg pulena. Štaviše, istakao da čak i da nije uspeo danas, to bi mu pošlo za rukom u Los Anđelesu. Kao 41-godišnjaku.
„Naravno. Zato je Marijan rekao, poznaje me odlično, dobro kao i moji roditelji. On je jedan od najdražih ljudi. Istina je. Želim i dalje da igram u Los Anđelesu, uživam da igram za moju zemlju, posebno na Olimpijskim igrama, ali i na Dejvis kupu.“
Troicki se tada nasmejao:
„Smeje mi se, ne znam da li zato što nije realno ili misli ko će još četiri godine sa ovim da provede. Mnogo volim Marjana. I bio je u pravu.“
„Da i ne. Da, jer sada sam osvojio sve. Ne, zato što volim ovaj sport, ne samo da bih osvajao. Volim takmičenje, volim da usavršavam igru, čak i u ovim godinama. Ovaj sport mi je dao toliko toga u životu, a ja pokušavam da vratim pre svega posvećenošću. Radim to jako koliko i svaki mladi igrač na svetu, obećavam vam sve. Ovi uspesi nisu slučajnost, dolaze kao proizvod neverovatnog truda. Ne znam šta će biti budućnost, ali želim da slavim sada. Žrtvovao sam mnogo, ovo je bilo dugo putovanje, mnogo godina sanjanja da ću osvojiti. Sada je vreme za slavlje.“
Novak se dobro seća prve titule u karijeri, a sada je napravio pun krug.
„Sećam se vrlo jasno mog prvog trofeja u Holandiji. Dobio sam ajpod. Malo je drugačiji osećaj sa zlatom, ali je i tada bio poseban. To mi je bio prvi trofej. Neverovatno putovanje. Sa ženom sam se sećao toga, sa ženom koja mi je bila devojka tada, tek smo počeli da se zabavljamo. Holandija će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Veliko je putovanje da bih došao dovde.“
Prokomentarisao jei čestitku Rafaela Nadala koji je istakao da je najteže osvojiti Olimpijske igre.
„Hvala mu na čestitkama, znači mi mnogo kada dođe od velikog šampiona, legende i mog najvećeg rivala. S obzirom na moj put, da, slažem se da je u mom slučaju najteže bilo osvojiti OI. Teško je reći da li je to do turnira, jer na mnogim OI ne igraju svi, kao što sada Siner nije igrao. Ali, činjenica je da je retko, na sve četiri godine, pritisak, očekivanja svih ljudi, bez obzira to što si u individualnoj karijeri, moraš da doneseš medalje.“
Pokazao je na nebu na kraju meča i rekao…
„Slava Bogu. Iskazao sam zahvalnost svevišnjem koji mi je dao priliku i veru da budem tu negde.“
Osvojio je sve u tenisu, mogao bi možda da bude i predsednik Srbije, glasilo je pitanje.
„Prijatelju, Srećan sam sa ovim gde sam sada. Mojim životom.”, bio je njegov Novakov odgovor uz nastavak:
„Srećan sam što ću ponoviti – ovo je najveći sportski uspeh koji sam ostvario. Zbog svih okolnosti kroz koje sam morao da prođem, zbog neuspeha. Stizalo me je to i pritisak je postajao veći. To gde sam sada, ovo je najveća medalja.“
Kako se oseća čovek koji je osvojio sve?
„Kao da sam na vrhu planine, najviše na svetu. Osećaj je nezamenjiv, kao nijedan koji sam iskusio pre kao sportista. Do današnjeg dana najlepši osećaj kao teniseru bilo je otvaranje OI u Londonu, kada sam nosio zastavu Srbije, imao tu čast. Ovo je nadmašilo sve što sam ikada doživeo. Poslednji poen… Takve emocije, takav intenzitet emocija, nikada nisam doživeo. To je specijalno i verovatno ništa ne može da nadmaši. U sportskom smislu.“
Kada se terenom “Filip Šatrije” orila himna Srbije osetio je nemerljiv ponos.
„Suze radosnice, samo sam se smejao sve vreme. Biti na postolju sa zlatom oko vrata, gledati srpsku zastavu koja se podiže, dok himna odjekuje. Nema lepšeg osećaja, ne može ništa da me učini ponosnijim. Sve ovo nadmašuje sve individualne učinke. Zato je ona nabila toliko pritiska ljudi oko mene, porodice i tima. Znaju koliko sam želeo, nastavio bih do Los Anđelesa, našao bih način da se podmladim, da idem dalje do zlata. Ta ludačka volja me gurala. Kao i ogromna podrška srpskog naroda koju stalno osećam, posebno na Olimpijskim igrama.
„Prati me ovaj iz anti-doping. Ne da mi ništa da pijem osim soka.“
Pomenuta je i paralela između Lionela Mesija koji se na petom Svetskom prvenstvu konačno domogao “Boginje”, a Novak zlato na Olimpijskim igrama.
„Nema slučajnosti u životu. Mesi i ja smo isto godište, 1987. On je genije fudbala isporta, jedan od najvećih sportista ikada. Da mogu istovremeno na neki način da izvanredne uspehe kada i on to radi, to je nešto posebno, lep osećaj. U Tokiju sam bio mnogo blizu, samo nekoliko gemova da se plasiram, bio bih favorit. Postoji razlog, svi su moji bili u Tokiju, to je moj najteži poraz ikada. Možda uz Dejvis kup prošle godine. Najteže mi je palo, bio sam toliko blizu ali sam ostao bez goriva. To je razlog što sam igrao toliko dobro, osvojio tri GS pre OI, nisam imao snage za taj zadnji skok. A ovde sam došao svežiji, bolje sam se spremio, sve je izgledalo drugačije. Znao sam da ću biti kao zver. Najbolji tenis kada je bilo najvažnije.“
Sada je red za slavlje.
„Ne razmišljam ni o čemu. Idem da proslavim u Olimpijsko selo, sa misijom, dosta njih da oni koji i dalje učestvuju da uzmu pelcer na pohodu ka medalji. I sutra ima neka ceremonija. Ne znam, slaviću, veseliću se, biću sa najbližima… Šta više reći.“
Današnji meč biće umapćen kao jedan istorijski, jedan od najboljih u istoriji belog sporta.
„Da li je on odigrao najbolji meč u karijeri. Bio je u vrhunskoj formi, ja sam se isto osećao jako dobro. Ako je ikada bila šansa, znao sam da je to danas. Imao sam dosta samopouzdanja i podstreka da guram do kraja. Filmski scenario je pobediti najboljeg na svetu, ko je vrhunski, na način na koji se to izvelo na terenu, u dva najduža seta koja sam igrao u životu, poenima neverovatnim u trenucima kada su se lomila tela i psihe. Tada, zadaržati dah, a tako sam se osećao da nisam mogao da izbaciš vazduh. Totalno se zgrčiš i po automatizmu se krećeš. Kao da te sila nosi. Bog je veliki i osećam intervenciju božansku uvek. Verujem da mi to daje snagu.“
Tokom meča njegova ćerka Tara držala je transparent “Najbolji tata”. Divan omaž istorijskom danu.
„To nisam video. Ako me tako vide moja deca. Meni je najvažnije da oni misle da sam najbolji tata. A da li sam teniser, u njihovim očima želim da budem tata sa kojim žele da provode vreme, koga vole i nema lepšeg osećaja da ovo sve doživim uz njihovo prisustvo.“
Da li je vreme za kraj?
„Teraju me svi u penziju. Možda se i desi”.
Bonus video:
milosbiocanin57
Iskreno se nadam da će bez obzira na ostvareni cilj u Parizu, igrati na OI u Los Anđelesu 2028. godine