PRAVE PRIČE JAKIH ŽENA - ANDREA LEKIĆ: Fokusirajmo se na razvoj ženskog sporta, a ne na poređenje - ta borba je unapred izgubljena!

Andrea Lekić – sinonim za ženski rukomet, hrabrost, uspeh i upornost.

Godinama unazad uživamo u njenim bravurama na terenu, ali ono što možda ne znaju svi jeste da ima podjednako dobre i govorničke veštine i to je jedan od razloga zašto uživamo i u njenim intervjuima. Bez dlake na jeziku, iskrena, direktna i ono najvažnije – sa jasnim ciljem i planom.

Ovog puta Andrea Lekić bila je gost Meridianovog serijala “Prave priče jakih žena” i u razgovoru sa Anom Nikolić otkrila sa kakvim nevoljama tokom karijere se susrela, kako se suočavala sa padovima, zašto ženski rukomet nije popularan, koja je razlika između muškog i ženskog sporta… Ipak, ona je još pre deset godina prešla sa reči na dela i formiranjem svoje rukometne akademije doprinela i popularizaciji rukometa i pravilnom razvijanju devojčica i dečaka.

Na samom početku razgovora, nažalost nije bilo teško da se složimo da je ženski rukomet u Srbiji na margini.

– Nalazimo se u nezavidnoj situaciji, a to govore i sami rezultati. Da bi reprezentacija imala veće uspehe i da bi rukomet bio popularan, moramo imati jaku ligu, a to Srbija nema već godinama, nema predstavnika u Evropi na zavidnom nivou, a da ne pričamo o Ligi šampiona… Upravo iz tog razloga sam i otišla iz Srbije sa nepunih 20 godina. Jako mi je žao što sam celu svoju karijeru provela u inostranstvu, volela bih da sam imala priliku i da igram u svojoj zemlji, pred svojim navijačima, ali… – rekla je Andrea Lekić na početku razgovora.

Ako odemo malo u širinu, zapravo ćemo shvatiti da je ženski sport u celini, a ne samo rukomet, u nezgodnom položaju i da smo prečesto svedoci poređenja muškog i ženskog sporta.

– Rukomet važi za muški sport, težak je i grub, ali je isto tako atraktivan i dinamičan sport, koji devojčicama pruža razvoj na mnogo nivoa. Ta borba sa muškarcima je unapred izgubljena bitka, to je nešto čime ne treba da se opterećujemo, treba da razmišljamo o nama, treba da uključimo što više devojčicau sport, pre svega – iz zdravstvenih razloga i pravilnog razvoja.

Vratimo se rukometu – šta tačno ne valja i šta je potrebno da bi se ovom izuzetno zanimljivom sportu vratio stari sjaj?

– Popularnosti nema zato što reprezentacija već dugi niz godina nema uspeha. Kada je 2013. godine osvojena ta srebrna medalja u Beogradu, rukomet je bio u ekspanziji. Kada bismo imale jaku reprezentaciju i ligu, devojčice nam ne bi odlazile sa 17-18 godina. One ovde nemaju gde da stasaju, nemaju dovoljno jak klub koji bi im pružio dovoljnu motivaciju. Mi to nemamo, samim tim je pala i popularnost, a svi smo svesni toga da kada reprezentacija ima uspeha – popularnost tog sporta mnogo raste – rekla je Andrea i dodala:

– Ključno pitanje je pitanje ulaganja, a toga godinama nije bilo. To je kod nas veliki znak pitanja, iako rukomet ne zahteva velika ulaganja. Nadam se da će doći neko ko će imati viziju i ko će želeti da sve to podigne na viši nivo. Šta je potrebno? Sistem. Kod nas to nije postojalo godinama i teško je da nastavimo dalje ako nemamo viziju kako naša reprezentacija treba da izgleda, kako naše igračice treba da funckionišu, da li ćemo se posvetiti svakoj pojedinačno, da li imamo zajednički cilj, kuda idemo… To je mnogo komplikovano, jer rezultat ne pada tek tako. Potreban je sistem – jasna je Andrea.

Ipak, kako je vera na terenu nikada nije napuštala – tako je i van terena, pa Andera čvrsto veruje da dolaze neki bolji dani za ženski sport u Srbiji.

– Mislim da smo upravo iz tog razloga sada ovde, da podignemo svest o ženskom sportu. Zaista bih volela da se to desi, ja sam pravi optimista što se tiče toga. Mislim da mi sami sportisti najpre moramo raditi na popularnosti sporta kojim se bavimo i podizati svest o tome što je više moguće. Pa, kada bi svako krenuo od sebe, verovatno bi i odjek bio veći. Verujem u bolje dane, pogotovo što ženski sport ne zahteva ogromna ulaganja, znamo svi da nije jednako popularan kao muški sport, ali ne treba ni da se merimo sa njima. Treba da radimo na našem sportu, da on bude što popularniji i veći, ne vidim potrebu da se takmičimo sa muškim, treba samo da se bavimo našim temama.

I ona već radi. I to punih deset godina.

– Rukometnu akademiju sam otvorila jer sam želela da vratim onakav rukomet kakav je bio kada sam ja počela da treniram, kao i da svu tu dečicu, koliko je moguće, uvedem u svet sporta. Na svim mogućim poljima. Nije to samo rukomet, tu je i rad sa psihologom, nutricionistom, stručnim štabom i svim ljudima koji okružuju mene. Tako zapravo vidim pravi razvoj sportiste. Akademija je napredovala, dolazimo do desete godišnjice i jako sam ponosna – rekla je Andrea i dodala:

– Radiću uvek u smeru popularizacije ženskog sporta. Sva pozitivna energija i povratne informacije koje dobijam od dece su nemerljiva, ta mogućnost da vidite koliko one zaista napreduju za tih sedam dana… To je za mene nešto neprecenjivo. Dece je sve više i više, ali trudimo se da ne preteramo sa brojem, jer je to mojih jedinih sedam dana odmora tokom godine. Toliko mogu da dam, tako da uglavnom imamo oko 100 devojčica i mali broj dečaka.

Pitanje da li bi bilo sebično sa naše strane kada bismo očekivali od Andree da se nakon igračke karijere posveti srpskom rukometu je pravo pitanje, ali njen odgovor zaista ohrabruje.

– Volela bih da budem neko ko bi pomogao razvoju rukometa u Srbiji. Vidim sebe kao nekoga ko će ostati u sportu i nakon zavšretka karijere i kao nekoga ko će, uz stručan tim ljudi jer naravno da individua ne može sve sama da uradi, krenuti iz početka, da ne kažem iz minusa – nasmejala se Andrea.

Tokom ovog izuzetno zanimljivog i poučnog razgovora, Andrea nam je otkrila i sa kakvim poteškoćama se susrela tokom karijere, kada je doživela prvi “pad”, kako ga je prebrodila, da li je svesna rezultata koji je ostvarila… Takođe, dala nam je i odgovor na čuveno pitanje – kada će završiti karijeru, a sve to možete saznati ukoliko pogledate emisiju koja je pred vama.

PRAVE PRIČE JAKIH ŽENA – ANDREA STOJADINOV: Džudo nije muški sport, trening je isti i za dečake i za devojčice!