ANDREA STOJADINOV ZA MERIDIAN: Cilj je zlatna medalja na Olimpijskim igrama u Parizu!

Srpska džudistkinja, Andrea Stojadinov, pravi fenomenalne rezultate u jednom od najmasovnijih i fizički najzahtevnijih sportova na svetu!

Iako ima samo 21 godinu Andrea je osvojila četiri medalje na velikim takmičenjima, kao i još pet na Evropskim prvenstvima za mlađe juniore, od čega su dve bile najsjajnije.

Pored vrhunskih rezultata u džudou, ne zapostavlja akademsku karijeru.

Da bismo odgonetnuli kako sve postiže, ugostili smo Andreu Stojadinov u novoj epizodi Meridianovog podkasta Sport fokus, u kojoj nam je otkrila mnoge nepoznate detalje iz svoje profesionalne karijere.

Kako je sve počelo?

– Imala sam dve godine kada je moj brat krenuo da trenira. Bukvalno sam ispratila svaki njegov trening, iako sam bila baš mala. Manje-više sam na strunjačama prohodala, da bi sa četiri godine izrazila želju da počnem da treniram džudo – počela je Andrea Stojadinov razgovor za Meridian sport, pa potom dodala:

– Skoro sam saznala da je moja mama bila protiv. Ona se brinula kako će ćerka da joj izgleda, ali vremenom je shvalita da džudo nije toliko strašan.

Kada god većina ljudi pomisli na žene koje se profesionalne bave džudom uglavnom je prva asocijacija grub fizički izlged.

Međutim, to su očigledno samo predrasude…

– To su neke predrasude koje generalno ljudi imaju. Mnogi roditelji ne žele da dovedu žensku decu na džudo, zato što ne žele da im ćerkica bude mala i nabijene. Međutim, kada malo bolje pogledamo svetsku scenu možemo videti da tu imamo itekako lepih devojaka – otkriva Andrea Stojadinov i nastavlja:

– Na primer u mojoj kategoriji, devojka koja je prvak Evrope i sveta se uporedo sa džudom bavi i modelingom. Ima neverovatnu karijeru u džudou, zovu je „čudo od deteta“, ali to je ne sprečava da brine o svom izgledu.

Kao što smo već imali prilike da spomenemo, Andrea Stojadinov nije samo vrhunski sportista, već pohađa i dva fakulteta.

Kako je moguće sve postići?

– Navikla sam da malo manje spavam, kako bih mogla da postignem sve obaveze. Stignem i da naučim sve što treba, da odradim tri treninga dnevno. Ali smatram ako je neko dobro organizovan i disciplinovan da može sve da se stigne.

Da li je nekada postojala opcija da džudo ili škola postanu važniji u jednom momentu?

– Bila sam mnogo puta u teškim situacijama, ali nije postojala opcija da batalim ili džudo ili fakultet. Po mom mišljenju samo treba dobro organizovati vreme i napraviti model po kojem ćeš biti manje umoran. Mogu samo da zaključim iz ličnog iskustva da je realno da se stigne sve – dodaje Andrea Stojadinov.

Kako izgleda jedan dan profesionalne džudistkinje, koja pritom ima fakultetske obaveze?

– Kada sam u takmičarskom ritmu, što je maltene 90% godine, imam ujutru trening. Uglavnom je reč o teretani oko osam ujutru, nakon toga sledi opravak ili učenje u zavisnosti kakav je tempo u školi u tom periodu. Drugi trening je oko 12 časova, radim džudo sa bratom kod nas u jednoj maloj sali. Nakon toga nova runda odmora i oporavka, pa potom uveče trening u mom klubu, Crvenoj zvezdi – objašnjava Andrea Stojadinov.

Da li postoji neki slobodan dan?

– Meni je nedelja zvanično slobodan dan. Ali mi već do 17 časova postane toliko dosadno, da već oko 18 časova odem na džiudžicu u Beograd. Očigledno je da sam malo više hiperaktivna. Valjda zbog toga ne mogu predugo da spavam…

Borilački sportovi su često predmet podsmeha i komentara koji imaju za cilj da omalovaže.

Sa takvim komentarima se susreću u džudisti, ali…

– Džudo jeste jako težak i zahtevan sport. Moraš konstantno da budeš u treningu. Ljudima smešno deluje to što sve traje četiri minuta, eventulno se uđe u golden skor. Ali ne možete da zamislite kakve napore doživimo za ta četiri minuta. Ko god sumnja u verodostojnost mojih reči, samo bih ga zamolila da četiri minuta drži ruke u stalnom grču.

Iako pravi rezultate za ponos, Andrea Stojadinov se nije našla na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Razlog je onaj najgori, ozbiljna povreda pred početak najveće sportske panetarne smotre.

– Bila sam kvalifikovana za Olimpijske igre u Tokiju. Ali sam početkom aprila meseca pala na rame, izletela mi je ključna kost i morala sam na pauzi tri do četiri nedelje. Nakon četiri nedelje sam još uvek osećala bol, ali su mi doktori rekli da je sve u redu i da mogu da počnem sa pripremama – prisetila se Andrea Stojadinov i dodatno objasnila:

– Odmah sam odradila sparnig sa bratom sa namerom da testiram da li je sve u redu. Nisam imala poverenja i ispostavilo se da sam u pravu. Čim sam prvi put legla na rame sve je „eksplodiralo“ i završilo se sve operacijom. Bilo je to 8. maja, tako da nije bilo vremena da se oporavim za Olimpijske igre.

Olimpijske igre su san svakog sportiste, kako je bilo izboriti se sa neverovatim šokom?

– Bilo mi je teško zbog činjenice da sam bila u velikom zaletu. Uzimala sam medalje na grend slemovima, za devojkama koje su uzele odličja na Olimpijskim igrama radila sam egal mečeve. Mnogi su me videli kao nekog favorita iz senke da dođem do medalje u Tokiju. Iskreno i ja sam smatrala da mogu da dođem do odličja. Momenat kada sam morala da saopštim trenerima da ne mogu na Olimpijske igre je bio strašan, jednostavno mi je glas pucao, ne od bola u ramenu već od razočaranja što ne idem na najveće takmičenje.

Međutim, pravi šampioni nikada ne odustaju!

– Ali već ako nisam imala priliku da idem u Tokio, idem u Pariz po zlatnu medalju. Sve drugo bi za mene bilo neprihvatljivo – zaključuje Andrea Stojadinov.

MAJDOV EKSKLUZIVNO ZA MERIDIAN: Postao sam prvi Srbin koji je zavladao planetom!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: Jovana Guzijan: Zbog Stankovića sam imala najveću tremu! | Sport Fokus EP33