Olimpijske igre, Evropsko i Svetsko prvenstvo – momenti kada se javnost u Srbiji seti da kajak postoji i da zapravo dugi niz godina donosi “brdo” medalja našoj zemlji.
Sestre Moldovan, Nikolina i Olivera, predstavljaju sinonim za uspeh u kajaku, ali nije tajna da ih često zaboravimo.
O tome kako da se kajak podigne na viši nivo, da li postoji diskriminacija žena u sportu, šta je neophodno da se dođe do boljih rezultata, kakvi uslovi su potrebni sportistima i koja je prednost sporta na vodi i ko je ili šta je predmet posmatranja kada je reč o rekordima… govorila je Nikolina Moldovan u novoj emisiji serijala “Prave priče jakih žena”.
Naša Ana Nikolić razgovarala je sa Nikolinom o brojnim temama baš na kanalu u Borči, ali to nije bila slučajna destinacija za ovaj intervju. Upravo tu Nikolina je započela svoju karijeru.
– Mnogo se izmenio kanal od te 2001. godine, a kako je sve počelo… Jednog dana sam došla iz škole, pogledala decu kako veslaju, a onda osetila slobodu kada sam prvi put sela u kajak i veslala. To mi je pomoglo kasnije i kada sam imala neke probleme, kada sam u psihičkom haosu, oslobađa me stresa, pomaže mi da razmišljam, da rešavam probleme… Ovaj kanal mi je mnogo pommogao u tome, veslala sam 10-15 godina ovde… Uvek smo govorili da bolje od toga nemamo, što bi se reklo: iz blata do zlata! – nasmejala se Nikolina.
I bukvalno je tako i bilo – od blata do zlata. Uslovi su, blago rečeno, loši, do te mere da srpski kajakaši zapravo pripreme za neko veliko takmičenje ne mogu da odrade u svojoj zemlji.
– Srbija spada u zemlju koja nema kajakašku stazu, da bismo odradili pripreme moramo da putujemo u druge zemlje. To je veoma kompleksan sport, koji zahteva mnogo odricanja, ima i trčanja, dizanja tegova, pa tek na kraju veslanja. Treninge imamo tri puta dnevno i ako razmišljamo o nekim vrhunskim rezultatima – ceo život mora da se posveti tome – rekla je Nikolina u razgovoru sa Anom Nikolić.
Ispričala je Moldovan i jednu anegdotu, ali ako malo bolje razmislimo – situacija je tužna, a ne smešna.
– Mi krenemo na takmičenje tako što stavimo čamce na prikolicu i to je to. Sa druge strane, Australija krene sa stolovima za masažu, čajnim kuhinjama i slično. A, mi ponesemo samo veslo i čamac – nasmejala se Nikolina.
Ipak, veruje da se sve može okrenuti na bolje.
– Iskreno verujem da će se snovi mnogih kajakaša u Srbiji kad-tad ostvariti i da ćemo dobiti tu kajakšku stazu, kako bismo mogli u Srbiji da se pripremamo za takmičenja. Imamo vrhunske kajakaše, šalimo se da “gladan vuk najbolje lovi” i da smo zato tako uspešni, ali defintiivno nam je kajakaška staza prekopotrebna. Kajak je sport na mirnoj vodi, a mi to imamo samo na Adi Ciganliji, koja je inače više za kupače, a ne sportiste, tako da zapravo nigde ne možemo da treniramo.
Pitali smo Nikolinu i na koji način treba rešavati sve postojeće probleme.
– Moramo da krenemo od nule i da prvenstveno pomognemo klubove. Da sredstva koja su namenjena klubovima zaista idu klubovima i sportistima. Nama je luksuz da teretana bude topla u toku zime – rekla je i dodala:
– Rešenje postoji. Moraju da se organizuju škole kajaka, da se promoviše u medijima, popularan je to sport i kao rekreacija, ali nekako smo stalno na početku, a kajak zaslužuje mesto u medijima, pogotovo sportisti koji su uzimali medalje. Svake godine bude evropska, svetska ili olimpijska medalja, ti sportisti su vredni pomena i treba ih podržati, pogotovo ako žele posle karijere da ostanu u kajaku. Mora im se pružiti šansa i podrška, a ne da čekaju penziju. Znanje i iskustvo ne može da ima bilo ko, već samo neko ko je prošao život kajakaša.
Naravno, nezaobilazna tema je i diskriminacija žena u sportu, a iako možda nije uvek očigledna – naša sagovornica nas je naterala da se zapitamo koliko žena je zapravo prisutno u kajaku.
– Ima mnogo više muškaraca nego žena, recimo nikada nismo imali ženskog trenera, nema mnogo ženskih osoba ni u Savezu, u svim sferama su muškarci. Ne mislim da je to loše, ali ono na čemu treba raditi jeste konkretno na kajakašicama, ženske trke su poluprazne, uglavnom su to devojke koje se rekreativno bave kajakom, pa eto izađu na Državno prvenstvo. Sanjamo evropska i svetska takmičenja, a u Srbiji nemamo sa kim da se takmičimo – kaže Nikolina i dodaje:
– Imamo sreću što je bitna štoperica, znamo koje vreme idu svetske sile i onda to jurimo. Nedostaje još devojaka u kajaku, mislim da to treba i odvojiti od muškog dela. Devojke su specifične i traže više pažnje i posvećenosti, zarad nekih većih ciljeva, na to treba posebno obratiti pažnju. To je prosto tako, mi devojke to lično shvatamo, sve smo takve, na tome takođe treba raditi, da se stvori više kajakašica i da se one održe.
Na kraju, Nikolina nam je otkrila i da se nalazi na prekretnici, pošto je nedavno postala majka, te sada kajak nije u provm planu.
– Veslaću celog života, imam svoj čamac i svoje veslo, tako da ću sigurno veslati jer je to nešto najlepše što mi se desilo u životu. Ali, jesam na prekretnici, moj mozak i telo žele da budem sportistkinja i dalje, shvatila sam i kroz karantin da ja živim sport i da najviše volim da treniram. Ipak, moraću da napravim dobru strategiju, jer ne bih volela da zapostavim svog sina, iza mene je 20 godina karijere i volela bih da budem posvećena majka, pa tek onda kajakašica. U svakom slučaju, volela bih da ostanem u sportu, jer mislim da svojim znanjem i iskustvom mogu mnogo da doprinesem – rekla je Nikolina Moldovan.
Osim toga, u emisiji pred vama saznajte i koliki je značaj psihologa i zašto se desio “kiks” 2012. godine, koliko ima takmičenja kod nas, kako izgleda Državno prvenstvo, kakvi su slovi u Srbiji, koliko ima klubova i kako funkcionišu, kakve su plate trenera i brojne druge odgovore na zanimljiva i važna pitanja.
janja
Samo trening i uradices nesto ja sam siguran. Puna podrska za ovu devojku.
irina
Nadam se da ćes svoj san dosanjati i da ćes uspeti da ostvaris svoj cilj.