Vaterpolisti Srbije po ko zna koji put obradovali su naciju. Pobedom nad Hrvatskom 12:11 u finalu na Tašu osvojili su Svetsku ligu.
I, šta novo reći, a da već nije ispričano!? Rođeni šampioni, žive legende, majstori, šmekeri… Momci za ponos i primer u svakom smislu.
Sportskom pogotovo, ali i ljudskom. Osvojili su sve, prešli su igricu! Da li bi mogli ponovo da je “obrnu”?
Ako neko može, onda su to selektor Dejan Savić, kapiten Filip Filipović i zlatni momci našeg vaterpola! Našeg? Ne, svetski a naši – zlatni!
“Delfini” su aktuelni evropski prvaci i osvajači Svetske lige. Računica je jasna, još “samo” svetska titula u Južnoj Koreji u julu i zlato u Tokiju 2020, i zatvoriće krug drugi put. Ako neko može, onda su to oni!
Kako god i šta god da bude, oni su bili, ostali i biće zauvek šampioni! Ne samo u bazenu, već i van njega što je često mnogo važnije. Ponašanje, držanje, maniri… Je l’ smo rekli sportisti i momci za primer?
Pored svih tih vrlina, šta je to što ih krasi da uvek iskoče kao najbolji? Odgovora je verovatno više – posvećenost, znanje, mukotrpan, a pošten rad samo neki od njih. Šampionski nerv!
Kako smo to, opet, dobili Hrvatsku? Najvećeg sportskog i prijateljskog rivala kako bi naglasio Dušan Mandić.
Mandić o majstoriji i Hrvatskoj: Najveći sportski i prijateljski rivalitet
Bravo, majstore. To su reči velikog šampiona. To je ono što vas čini posebnima. Veličati protivnika i odati mu priznanje ali ne kroz otrcane fraze. Jasno je naglasio sedmoj sili šta je rekao, i mnogo važnije, šta misli.
– Hrvatska je trenutno najbolja sportska ekipa sa kojom igramo poslednjih 10 godina. Ovo je sportski i prijateljski rivalitet – podvukao je levoruki majstor. Tako se to radi.
To je isti onaj 25-godišnjak koji je priredio jedan od najlepših pogodaka u istoriji Svetske lige. Prava magija za TV špice.
Okrenut leđima, iz okreta, čudesnom šraubom je iz daljine pri rezultatu 8:9 u poslednjoj četvrtini matirao zvanično najboljeg golmana turnira, Marka Bijača. Žargonski rečeno, “izmislio” je gol i sačuvao Srbiju u životu na neki način. Pogurao je ekipu ka velikom trijumfu, pomogao Filipu Filipoviću da kapitenski stavi tačku.
Šta napisati o Filipu? O njegovim maestralnim potezima, kapitenskoj odgovornosti? Ili možda o tome kako je Srbija gubila 1:4 početkom druge četvrtine, ili 9:10 na manje od tri minuta do kraja finala? Malo je ekipa koje se vraćaju posle takvog zaostatka, posebno ovog prvog.
Zato su “delfini” to što jesu, zato pomeraju granice i pišu istoriju zlatnim slovima. Kako je svaki igrač utkao sebe u dizanje još jednog trofeja.
Po ko zna koji put su pokazali definiciju tima. Ekipe. Jedinstva. Borbe za nacionalni tim. Borbe? Zašto deluje da je to nekome nedavno falilo u jednom drugom sportu…
Zato su vaterpolisti, ako hoćete i tako da kažemo – nagrađeni. Ali, nije to nagrada u izvornom smislu, to je građenje puta do uspeha. Do trona. Koji su oni toliko puta znali da naprave i prvi prođu kroz cilj. Jer, kada Filipović na 10:10 poravna izvan svoje pozicije, sa “sidra”, pa pošalje neodbranjiv “projetkil”, onda stigne i peterac za veliki trijumf.
– Kad vam 5.000 duša sa tribina viče “Fićo, Fićo”, ta lopta i ruka su bile sve lakše. Mozda ja nisam verovao kao oni i hvala im na tome – rekao je Filipović o petercu za pobedu.
Možda je vaterpolo profesor neočekivano dobio najlepšu lekciju iz poverenja. On možda nije verovao? Nemoguće, ali je još lepše kakvo je priznanje odao publici, najvernijoj, koja je ostala na Tašu i po neverovatnom pljusku.
Sručilo se i nevreme na Beograd, koje vlada poslednjih dana kao nijednog leta. Ima simbolike u svemu tome. Jednostavno, voda je njihovo stanište. I u njoj se “rađaju” naslednici. Pa, neće moći Fića doveka da cepa mreže. Manda odavno stasava uz njega… Ključ je da uvek iskoči i neko nov.
PRLAINOVIĆ ZA MERIDIAN SPORT: Opet da osvojimo sve? Probaćemo…
Sada je to, na primer, bio 22-godišnji Ognjen Stojanović. Ušao je u ekipu umesto Dedovića (dobio boginje) i Hrvati su ga dobro zapamtili još u grupnoj fazi. Ne samo zbog tri gola, već i zbog sjajne odbrane i “krađe” u poslednjem napadu.
Kada uz sebe imate takve asove poput Fiće, Prlaina, braće Pijetlović, Baneta i Stefana Mitrovića, Miće Aleksića, Ćuka, onda je i naslednicima lakše. Onda rivali i dalje mogu da zaborave na zlato i trofeje.
Tokio čeka šampione, čitaj “delfine”!
