Ife Lundberg - s kolena na koleno: Tata i sin u školi Partizana, biti deo nečeg velikog

Znate ono kad unapred pripremljeni scenario u sekundi samo propadne? Desilo se. U trenutku kada je Ife Lundberg podigao pogled sa ekrana telefona ispred njega, kako bi uzvratio na pozdrav, sva pitanja su ustupila mesto jednom potpuno novom.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Na ekranu ispred bio je njegov sin, snimak direktno iz male sale Beogradske arene. Sa treninga Partizanovih školica košarke.

I nije samo Ifeov naslednik polaznik škole kluba iz Humske. Tu su i klinci Ajzeje Majka, Brendona Dejvisa, Sterlinga Brauna…

Zato je to pitanje pre svih pitanja bilo – da li to boravku svih njih u Partizanu daje neku potpuno novu dimenziju, da li se i na taj način osećaju se kao deo jedne velike porodice?

„Moglo bi tako da se kaže“, počeo je priču za Meridian sport Ife Lundberg.

Objasnio je…

„Zaista cenim kada postoji prilika da moj sin igra košarku u klubu u kom sam i ja. Tako je bilo u Italiji, pa i kada sam bio u SAD. On stvarno voli košarku, a ja uživam dok ga gledam kako se zabavlja. Činjenica da to može da radi ovde, u zemlji sa takvom košarkaškom kulturom kakva je Srbija, nešto je što ja kao igrač izuzetno cenim, jer razumem koliko je to visok nivo, posebno za klince. Dobro je za njega. I sve dok on uživa, ja sam srećan.“

Očigledno je da uživa. Nedavno je sa drugarima iz školice, baš tu na terenu Male Arene, duvao svećice.

„Supruga i ja smo želeli da proslavi rođendan sa saigračima, među kojima su i deca mojih saigrača. Pitali smo klub da li možemo da iskoristimo dvoranu, ipak je tu mnogo aktivnosti. Bilo je sjajno, klinci su uživali.“

A kada uživaju klinci – uživaju i roditelji. I Lundberg uživa u svom boravku u Partizanu. Trenutno nešto malo manje, jer je zbog povrede neko vreme bio van terena. Ali, to nije promenilo generalni utisak.

„Dobro sam. Svaki put kada sam okružen ljudima sa kojima volim da provodim vreme, srećan sam.“

Dok je gledao utakmice koje je Partizan gubio, bez mogućnosti da pomogne, nije mu bilo lako. Mada, na sve to ima malo drugačiji pogled…

„Uvek sam srećan kada vidim saigrače kako se bore. Nekad pobediš, nekad izgubiš. Ali sve dok se boriš, moraš to da ceniš. Veoma je frustrirajuće biti sa strane. Nikome to ne prija. Posebno, kada znaš da možeš da pomogneš. Uvek pokušavam da budem pozitivan.“

Kraj jedne, početak druge godine, vreme je kada se podvlači crta, da se još jednom pogleda iza sebe. I pomisli na budućnost. Na želje. Velike i male.

Kada pogleda ovih nekoliko meseci u Partizanu, da li je bilo kako je očekivao da će biti? Više od toga, možda manje?

„Baš onako kao što sam i očekivao“, uzvratio je bek crno-belih.

A to je…

„Čuješ mnogo toga dobrog o klubu, a onda dođeš i sve to doživiš. Rekao sam to već mnogo puta… Ljudi su toliko pozitivni, dočekali su me lepo, čine boravak moje porodice ovde lakšim. Posebno od trenutka kada sam se povredio, ljudi su mi prilazili, slali poruke, želeli što brži oporavak, govorili da hoće da me vide ponovo na terenu, znajući da bih mogao da pomognem timu. Zaista uživam. Prošlo je samo pet meseci, ali sam srećan što sam ovde. Iskreno to kažem.“

Koja je njegova priča? Kako jedan dečak iz Danske, gde košarka nije sport broj jedan, dva, tri… izabere basketaru pre fudbalske ili rukometne lopte?

„Na tome treba da zahvalim starijem bratu“, uzvratio je Lundberg.

Priča ide ovako…

„Jednom me pozvao da pođem sa njim na trening. Otišao sam i zaljubio se u ovu igru. I to je to. Jednostavno je. Ta ljubav traje od tog prvog treninga.“

Zapravo je ceo njegov život košarka. I supruga je bila košarkašica, naslednik krenuo stopama roditelja.

Vremenom je postao najpopularniji, najpoznatiji, pa i najuspešniji danski košarkaš. To kažu Danci, nije subjektivna ocena. Uostalom, prvi je koji je stigao do NBA – bilo je to 2022, kada je napustio CSKA i otišao u Finiks. Dobro je poznato i da je pre dolaska u Partizan imao ponudu Bostona koju je odbio. Želeo je da igra košarku na vrhunskom nivou, ne samo da trenira. Pa makar to bilo i u NBA.

Sve to ga čini – naravno – veoma ponosnim.

„Velika čast“, ponovio je Ife nekoliko puta, pre nego što je nastavio…

„Svi koji me poznaju, znaju koliko volim da predstavljam svoju zemlju. Ali, samo to što sam iz Danske, takođe i Nigerije (po ocu, prim.aut), a uspeo sam sve ovo da postignem, velika je čast. To je bio moj cilj, dečački san. Stvarno mislim da je nešto veliko. Samo pokušavam da budem bolji svakog dana, da uvek dodam nešto novo u mojoj karijeri. To je poenta svega.“

Sada je karijeri dodao i Partizan, saradnju sa Željkom Obradovićem, evroligaške utakmice pred više od 20 hiljada ljudi… Da li je tokom svog puta mogao da zamisli te „dodatke“?

„Da! Još pre nekoliko godina, kada je Partizan prvi put pokazao interesovanje za mene, zamišljao sam sebe kako igram za ovaj tim i Željka Obradovića. Sada sam tu, sve je stvarnost i zaista je ogromno. Rekao sam to i kada sam tek došao, uvek kada imaš šansu da uradiš nešto važno i budeš deo nečega velikog, treba to da uradiš. Za mene je nešto najveće to što sam deo Partizana sa trenerom Obradovićem. Tu sam da postanem bolji, u svakom smislu. U suprotnom, ne bih ni dolazio. Verujem da može da mi pomogne da napredujem.“

Ima i novogodišnju želju. Koju je zadržao za sebe.

„Ne mogu to da vam kažem“, dodao je nasmejan.

Nešto je ipak otkrio…

„Ako pričamo o košarci, želimo da se vratimo tamo gde pripadamo. I verujem da ćemo to i uspeti. Samo je važno da idemo jednu po jednu utakmicu. Prva runda u Evroligi je gotova, ali još cela jedna je pred nama. Verujem da možemo da ostvarimo ciljeve. Treba samo da se držimo zajedno i da nastavimo da napredujemo. Tako je kada se gradi novi tim. Naiđe se na prepreke, moraš da se suočiš sa njima i nastaviš da napreduješ“, poručio je, odjavljujući 2024. godinu, Ife Lundberg u razgovoru za Meridian sport.

Bonus video: