Uvek će se o njemu pričati sa velikim divljenjem. Mnogo igrača je prošlo i mnogo će ih još proći, ali će Nikola Grbić zauvek ostati poseban. Pitanje je da li će se pojaviti sličan u bližoj budućnosti. Čarobnjak sa loptom u rukama. Kapiten u pravom smislu te reči.
O njegovom umeću ne priča samo odbojkaška publika – Nikolu Grbića zna svaki prosečan građanin ove zemlje. O zlatnoj olimpijskoj generaciji i dalje se govori sa setom. Možda danas i više nego tada, posebno tokom poslednjih, teških godina za ovaj sport.
Srećom, kraj igračke karijere nije značio i kraj sportske priče. Od igračke legende vrlo brzo je postao trenerska legenda. Pokazao je da je rođen za uspeh, čime god se bavio. Bio je selektor Srbije, vodio je Peruđu, Zaksu i Veronu. Sada je na klupi Poljske. Učestvovao je sa tom reprezentacijom na osam takmičenja – osvojio je osam medalja. Impresivno.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Njegove uspehe slavi i Srbija. Možda nema naše reprezentacije u završnicama najvećih prvenstava, ali uvek ima za koga da se navija – jer je Nikola, gotovo po pravilu, u borbi za medalju.
“Čak su mi, kada smo pobedili tamo sa Zaksom, napravili čestitku kroz Majnkraft – snimili su video u igrici. To mi je bilo neverovatno. Danas mi mnogo naših ljudi koji me prepoznaju kaže: ‘Kad god vidim Poljsku, navijam za vas’. I to je super“, uz osmeh priča Nikola Grbić u novogodišnjem intervjuu za Meridian Sport.
Ono što najviše zanima baš te ljude koji sede u Srbiji uz TV i navijaju za legendarnog dizača – jeste da li će ga ponovo dočekati na klupi našeg nacionalnog tima ili je prva prilika bila i poslednja. Njegove reči daju nadu u bolje sutra…
“Vidim sebe kao selektora Srbije u budućnosti. Kad će to da bude – ne znam. Ali, negde sigurno razmišljam o tome. Moja želja je da učim našu decu, da znanje i emociju i sve što imam prenesem na našu decu. Meni su Poljaci super – uživam u radu sa njima. Ali, drugačije je kad slušaš svoju himnu kad osvojiš nešto. U tom emotivnom smislu pričam… Ja obožavam da mi svira himna Poljske, posebno jer je mnogo slična našoj staroj, uz koju sam odrastao. Naravno, za povratak u Srbiju mnogo kockica treba da se poklopi“.
Neki potezi koji bi trebalo da se povuku naredne godine, mogli bi da budu dobar temelj za povratak legendi…
“Sa otvaranjem centra je fantastična prilika da se stvari organizuju na takav način da mladi – ne dobiju više šanse, nego da se postavi neka baza za dalje. Sve to treba da se shvati kao velika prilika za pravljenje svetle budućnosti srpske odbojke… Ja se nadam samo da ćemo imati svi stpljenja, da neće biti: E otvorili smo centar i gde su sada zlatne medalje“.
Proces je drugačak – ništa nije moguće preko noći. Osetile su to i mnogo veće odbojkaške sile.
“Italija kao jedna od zemalja koja najviše ulaže u odbojku uz Poljsku, čekala je 16 godina da osvoji zlato. Uzmali su neke medalje, ali 16 godina je prošlo između dva zlata! Sve je to proces. Ako kreneš da ulažeš u mlade treba da čekaš da se podignu, da steknu iskustvo… Na kraju krajeva, ako se pogleda ta naša generacija koja je počela sa fantastičnim uspesima – ogromna većina igrača se školovala u Italiji. Igrali smo u najjačim ligama. Na primer, Grčka je tad bila fantastična, uz Italiju. Mi smo tamo sticali iskustvo, pa prenosili i primenjivali u reprezentaciji. Mislim da Srbija ima potencijala, da ima momaka koji mogu da vrate Srbiju u borbu za medalje, što nije lako uopšte… Ali, stvarno se nadam da ćemo svi imati strpljenja – i javnost i ljudi u Savezu. Treba da prođu godine, godine i godine. Da se radi, gubi, uči, i da se ponovo pokušava – dok jednog dana ne dođe do pucanja brane…. Nadamo se svi. Ovo treba da bude dobar početak i nadam se da će biti iskorišćen na pravi način“.
Nikola sada nije direktno povezan sa srpskom odbojkom, ali je veoma dobro upućen u sve što se dešava. Ne tako davno vodio je reprezentaciju Srbije (od 2015. do 2018. godine).
“Meni je to iskustvo baš mnogo pomoglo. Bio sam mlad trener… Da sam imao nešto što imam sada sigurno da bih uradio neke stvari drugačije. Ali, u tom trenutku sam stvarno radio sve onako kako sam mislio da je najbolje za ekipu, za svakog igrača. Da ne bude sad usta moja hvalite me, ali ta epizoda uopšte nije bila neuspešna… Za vreme mog mandata na svakom takmičenju smo bili u završnici. Igrali smo na završnom turniru Svetske lige, borili se za medalje. Imali jedno finale, jednom osvojili… Pa, ja to takmičenje kao igrač nisam uspeo da osvojim. Mi smo se borili za odličje i na EP, bili u polufinalu SP. Stalno je tim bio pri vrhu“.
Ipak, došlo je do rastanka i o tom momentu se retko priča.
“Ne bih da se obazirem na taj trenutak. Dovoljno govori o tome što razmišljam da se vratim. Da je rastanak bio toliko loš – ne bih se vratio nikada. Bilo je gorko-slatko iskustvo, ali pre svega dragoceno. Uživao sam u radu sa momcima, napredovao sam i sve to me je oblikovalo kao trenera“.
RAD SA REPREZENTACIJOM POLJSKE – NAJBOLJE TRENERSKO ISKUSTVO U ŽIVOTU
Baš to iskustvo pomoglo je da nešto kasnije zasija sa Poljacima. Došao je u državu u kojoj je odbojka nešto posebno… Za samo nekoliko godina dobio je status ikone. Kako i ne bi… Osam takmičenja – osam medalja. Taj kontinuitet nije nimalo jednostavno ostvariti.
“Što se tiče Poljaka generalno, oni su pre nego što sam ja došao uvek bili ekipa koja ne igra na nivou, na kome bi mogla. Kao i Francuzi. Samo s vremena na vreme bi pokazali svoj potencijal. Mislim da je važno da ostaneš stalno na vrhu. To definitivno. Sa neke druge strane neko može da kaže: Pa Francuzi su uspešniji od nas, jer nemaju mnogo medalja, ali imaju više zlata“.
Različiti mentaliteti i kriterijumi uspeha često utiču i na način na koji se rezultati tumače u javnosti.
“Zavisi kako ko s koje strane gleda. S obzirom na to koliko ljudi prati odbojku u Poljskoj, koliko sponzora ima, televizija… Poljska je veoma specifična, jer kod njih medalja je medalja. Naravno, zlato je super. Ali, ti si osvojio medalju, koje je boje – to je manje važno. To je specifično u odnosu na neke druge zemlje. U Italiji na primer je – koja bre medalja, ako nije zlato džabe sve. Kao i u Srbiji“.
Sa velikim interesovanjem javnosti dolazi i veliki pritisak, naročito kada se rezultati podrazumevaju.
“Apsolutno je veći pritisak nego u Srbiji. Ne obraćam mnogo pažnju, jer nije konstruktivno i ne pomaže. Očekivanja su ogromna… Što više vreme prolazi – ako se sa svakog takmičenja vratiš sa odličjem, onda rastu očekivanja. Sad na Svetskom prvenstvu nije bilo osmorice igrača od 13 iz Pariza. Ne mogu da kažem da sam napravio smenu generacija, jer su se posle neki vratili, neki će se vratiti… Ali, mi smo sa kombinovanim sastavom osvojili Ligu nacija prilično ubedljivo. Kad smo krenuli na SP, igramo sa Italijanima, mišljenje je bilo: ‘To će da bude laganica – 3:0’. Kad smo se vratili sa bronzom – već je bilo komentara koji su me zvali na smenu. U smislu: ‘Samo bronza’. Ali, ne mogu ja da kontrolišem tuđa očekivanja, šta ljudi misle, pričaju i osećaju. To mi ne pomaže da budem bolji u svom poslu. Pritisak je veliki, ali se treba fokusirati na rad i truditi se da budemo najbolji što možemo. A posle…“.
U takvom okruženju, podseća Grbić, često se zaboravlja da na svakom turniru postoji i druga strana mreže.
“U sportu postoji i protivnik, koji isto tako trenira, ima fantastične igrače, trenere, stručni štab, tradiciju, istoriju i sve živo. Ne možeš da kažeš: Sa svakog turnira ću se vratiti sa zlatom“.
Grbić: Nadam se da ćemo se i dalje sa svakog takmičenja vraćati sa medaljama
Kada se sagledaju svi rezultati deluje da su igrači u Poljskoj brzo shvatili njegovu trenersku filozofiju.
“Imao sam sreću, što sam radio već u poljskom klubu, sa kojim sam napravio istorijski uspeh. Osvojio sam sa Zaksom Ligu šampiona, koja je falila u Poljskoj preko 45 godina. Meni su ti igrači iz kluba bili okosnica reprezentacije. Neke stvari sam postavio u klubu, oni su to skapirali, pratili, posle sam to preneo na nacionalni tim. Odigrali su veliku ulogu, u smislu prenosa ili pojašnjavanja šta hoću i šta očekujem. Bili su veza sa ostatkom tima. Pomogli su da se moj pristup, način rada, mentalitet prihvati i stabilizuje. Ja imam fantastičan odnos sa njima – svima govorim da je ovo najbolje trenersko iskustvo koje sam imao u životu. Defintivno radim sa momcima koji kapiraju šta hoću, svi smo usmereni na isto, svi su profesionalci, nemam nikakvih problema da sprovedem to što želim“.
Osim rezultata, važan deo njegovog posla je i stalna komunikacija sa igračima i stručnim štabovima. Zato i dok nije u toku reprezentativna sezona, često vreme provodi u Poljskoj na utakmicama, treninzima, svakakvim akcijama…
“Trudim se… Nisam u obavezi. Ne stoji mi u ugovoru da moram da budem tamo. Ali, mislim da je važno da se pojavim, da pričam sa igračima, sa stafom, da me vide da sam tu, da ih pratim, da gledam utakmice… Na primer povredilo se nekoliko igrača, pa ih ja onda zovnem da vidim kako ide oporavak, kad će da se vrate. Pričam sa trenerima… Mislim da je to važno, da oni znaju da su praćeni“.
Planovi su dugoročni, ali jasno definisani, uz zajedničku viziju Saveza i selektora.
“Olimpijske igre su krajnji cilj, ali do njega ima mnogo etapa. Kod mene u ugovoru ima klauzula po kojoj možemo posle takmičenja 2026. godine da sednemo, vidimo – da li hoćemo ili nećemo dalje – i sa moje i sa njihove strane. Ja želim da nastavim. Ne znam šta treba da se desi pa da ne nastavim. Ali, postoji klauzula. Mislim da su oni zadovoljni, posle svega dobrog što smo uradili za ove četiri godine. Verujem da ću ići do kraja. Moj lični cilj se apsolutno poklapa sa njihovim – da želim da osvojim svaki turnir na kome učestvujemo. Ali, definitivno mi je akcenat na Svetskom prvenstvu. To je nešto što mi fali u mojoj riznici, ali naravno da je krajnji cilj olimpijski turnir u Los Anđelesu. Nadam se da ćemo biti zdravi, pošto nas malo ne prati sreća što se povreda tiče“.
Tema povreda ostaje jedno od ključnih pitanja u planiranju budućih akcija.
“Olimpijske igre 2024 – to je bila jedina godina gde do četvrtfinala nisam imao nijednu povredu. Odnosno samo Fornala, koji se posle vratio. Kasnije se povredila trojica… Nismo imali sezonu koja je prošla bez povreda. To je stvar koja nam je sada u fokusu – da vidimo da li treba promeniti način rada. Neka od tih povreda je incident – u smislu neko nekome skoči na nogu. Nemaš šta tu da uradiš preventivno, to se desi, i to je to. Mislim povrede se dešavaju stalno, možda nama malo više nego ostalima. Ali, trudićemo se da uradimo nešto da se ne dešava u tolikoj meri“.
NE TREBA MI IGRAČ KOJI ĆE DA BIČUJE OSTALE, TREBA MI LIDER KOJI ĆE DA BUDE PRIMER – KUREK PODSEĆA NA MENE
Iako sada deluje kao neko ko je godinama planirao da bude trener, stvari se nisu baš tako odvijale…
“Ma ne… Do dve godine pre kraja igračke karijere bio sam ubeđen da neću biti trener. Nisam želeo, apsolutno. Znao sam šta treneri prolaze, koliko im je stresan posao i život“.
Ali, onda se u trenutku razmišljanje potpuno promenilo.
“Imao sam iskustvo, koje nije bilo pozitivno – sa jednim trenerom. Rekao sam onda: Kad on može da trenira, mogu i ja… Tako sam se primio. Postoji procedura dobijanja licence u Italiji – ako si igrač, imaš pravo da tražiš da ti daju odmah drugi stepen. Pa onda moraš da polažeš neki ispit tamo… Sve sam to položio“.
Pustili smo ih da osvajaju medalje negde daleko
Igrački uspesi Nikole Grbića su ogromni – i teško ih je nabrojati, opisati, pojasniti… A trenerski skoro da su dostigli te igračke. Teško je bilo zamisliti da neko može da ponovi slično.
“Oduvek sam mislio kad se uhvatim nečega hoću da bude najbolje moguće. Nisam razmišljao da hoću da budem bolji trener nego što sam bio igrač. Želeo sam da dam sebi neki period od pet do šest godina da probam, učim, napredujem, da vidim da li mogu ili ne. Pa ako vidim da od toga nema ništa, da mi ne prija, da ne mogu da prenesem svoje znanje i emociju, ili bilo šta igračima – radiću nešto drugo. Sve je bilo postepeno…“.
U poljskom klubu je definitivno shvatio da je to to.
“Zaksa je bila prekretnica. Kad kažu: ‘Brana je pukla’. Jednostavno, to je to. Sad znam šta, kako, koji su uslovi pod kojima ću da radim. Znam kako sam shvatio sebe, kakav sam kao trener, čovek… Šta mi treba da bih bio dobar. Postavio sam tako stvari i u pregovorima sa klubovima, a i u radu sa igračima. Ukapirao sam šta je važno da bih mogao da funkcionišem kao trener, da bi to što radim bilo onako kako ja zamišljam“.
Nikola je vremenom sebe sve bolje upoznavao u novoj ulozi.
“Postoje uslovi kad pričam sa klubom i federacijom… Ja kažem koji su – ako možemo – možemo. Ne jer sam ja neki bitan, nego znam da bih bio najbolji što mogu ja moram da radim ovako. Može i drugačije… Možeš da radiš i u drugoj ligi, ali pitanje je na šta će da liči, da li ćeš ostvariti rezultat koji si hteo i da li to želiš ili gubiš vreme sa ljudima koji ne mogu da te prate i ukapiraju. Ja sam postavio stvari kako mislim da treba da funkcionišu, ako može tako – super, ako ne – opet dobro. Neću umreti ako ne treniram“.
Nikola igrač i Nikola trener – funkcionisali bi idealno.
“Apsolutno… Tačno bih znao šta trener hoće od mene”, nasmejao se glasno. “Ja sam bio dobar u tom nekom smislu za trenere. Već na terenu sam radio negde taj posao dok sam igrao. Jedina stvar koju bih morao sam sebi kao igraču da postavim jeste granica – nemoj ti da mi se mešaš, to je moj posao, a ne tvoj“.
Iako nije razmišljao o ovoj profesiji, deluje da se kroz celu karijeru zapravo za nju spremao.
“Ja sam to i radio sa igračima u reprezentaciji koji su bili mladi, koji nisu imali nikakvog iskustva. Sve uz Kolakovićevu saglasnost. Nisam želeo da prekoračim ovlašćenje i da se mešam Igoru u posao. Ali, imali smo fantastičnu saradnju. Mislim da je Igor bio zadovoljan sa tim mojim interevencijama“.
Treneru je uvek potrebna ta produžena ruka na terenu i u svlačionici.
“Treba ti takav igrač, koji će da pomogne da svi budu ozbiljni. Ja sad imam Kureka ovde u mojoj koncepciji. Ne treba meni neko da ih bičuje za mene, da ih tera… Nego da bude lider svojim primerom, da on trenira, bude ozbiljan, da drži atmosferu na treningu… On sve to radi. Ja nemam potrebe da tu intervenišem. Takav igrač koji gura ekipu da bude bolja, koji je primer drugima je uvek dobrodošao. Neko ko će da govori: ‘Ti si mlad, treba da igraš, a ja sam moje pokazao i odradio… Ti skupljaj lopte a ja neću…’. Takav mi ne treba u životu“.
Grbić nema nekog ko ga igrački podseća na njega, ali jedan tandem posebno izdvaja.
“Imao sam specifične karakteristike, bar što se tehnike tiče i same igre. A što se drugih sposobnosti tiče – liderstva, uloge kapitena i ostalog – onda je tu negde Kurek. Imamo sličnosti… I mislim da je Šljivka sledeći na toj listi. On je taj koji stvarno misli na ekipu, trudi se da pomogne svima da budu bolji. To je nešto što sam i ja radio. Tako da prepoznajem taj stil u njima dvojici“.
KAD SAM DOBIO PONUDU PERUĐE, VANJA MI JE REKAO DA OSTANEM U ZAKSI…
Kada se priča o Nikoli, ne može da se ne pomene Vanja. Stariji brat je uvek tu za njega… Baš kao što je nekad bio na terenu. Kad je potreban savet, Nikola zna koga treba da pozove…
“Apsolutno da… Ne savetujem se sa njim samo što se odbojke tiče, nego generalno kad treba da donesem neke životne odluke. Na primer, ja sam dobio ponudu od Peruđe da dođem da treniram tamo, a već sam imao potpisan ugovor sa Zaksom. Pitao sam njega šta da radim, jer ta odluka nije bila vezana samo za mene, nego za celu porodicu. On mi je na keca rekao… I dan danas mi to govori, a prošlo je nekoliko godina. On je rekao: ‘Ne radi to. Ostani u Poljskoj. Ti radiš u organizaciji, sa igračima i stafom koji te prate, u klubu te svi cene, poštuju, vole, rade šta ti hoćeš… To sigurno nećeš imati u Italiji’. Baš tako mi je rekao“.
Dobro se mlađi Grbić seća tih reči…
“Bio je potpuno u pravu. Mislim, nije on meni otkrivao toplu vodu. Ja sam rekao: ‘Čekaj, moraš da uzmeš u obzir i ovo, i ovo…’. Ma kakvi, nije hteo, nema šanse. I dan danas mi govori da je to bila greška, kad pričamo o tome“.
Poljaci napravili spektakl: Nikola i Vladimir Grbić ponovo zajedno zaigrali odbojku
Jasno je da Vladimir zauzima posebno mesto kod Nikole.
“Kako bih rekao – apsolutno imam poverenja da će mi reći, neće mi ulepšavati stvarnost. Dve osobe koje su mi najbliže – prvo supruga, pa onda on. Njih dvoje su mi svetionici u životu“
GLEDAM SVAKI TRENING MOG SINA NA PENSTEJTU
Priča se sasvim logično polako pretvorila u porodičnu, a nezaobilazna tema je sin Matija, koji pliva u istim vodama kao tata. Trenutno su zajedno u Peruđi, dok traje pauza na američkom univerzitetu…
“Imali smo sreće da je upao na Penstejt. Ima za trenera čoveka koji je bio trener Metu Andersonu, Aronu Raselu, Holtu… Čovek koji je dao s te strane najviše američkoj odbojci u poslednje vreme. Jedan od najboljih univerziteta u Americi, državni je, ogroman – ima 93 hiljade studenata. Na pravom je mestu, za njegov razvoj i akademski, sportski, ljudski – pošto mislim da je i to veoma važno. Treba da sazri i da brine sam o sebi. Apsolutno smo prezadovoljni što je tamo“.
Matija ima potpuno drugačiji put od svog oca.
“U njegovim godinama ja sam bio već u Vojvodini, nisam ni pomišljao da idem u Ameriku. Bilo je drugačije nego sada. Moji roditelji nisu imali novca da to finansiraju. Moja ambicija je bila da negde probam profesionalno da igram. Zapravo, jesam razmišljao o Americi, ali veoma kratko, jer je Vojvodina već u samom startu… Ne samo Vojvodina, nego najveći kluvovi u državi su pokazivali interesovanje, tako da sam ja već sa 18 bio u Novom Sadu, trenirao i igrao kao profesionalac“.
I građa se značajno razlikuje…
“Rođen je krajem decembra, pa malo kasnije sazreva u tom fizičkom smislu. Odlučili smo da je najbolje za njega da radi dve stvari paralelno – da završava fakultet negde i razvija se odbojkaški. Već vidim napredak. Dobio je sedam kila, ugojio se, ide svojim tokom, prija mu iskustvo, biće sve to super“.
To što ima oca koji je sada vrhunski trener, a nekada vrhunski odbojkaš, za Matiju je sigurno veliki plus. Savete može da dobije 24 sata dnevno. Mada, Nikola nije nimalo blag…
“Samo sam realan. Ne volim da ulepšavam stvarnost, nego želim da mu kažem onako kako jeste. Mi smo kao roditelji tu da ga pripremimo za život, a ako mu ja ulepšavam stvarnost, ljudi oko njega to neće raditi. Želim da ga pripremim u smislu kad dođe trener pa krene da ga kritikuje, da se dere na njega, preferira nekog drugog… Sve su to životne situacije, koje mogu da se dese. Tako da – ja hoću da ako se to desi on ima to negde u sistemu, što bi rekli. Kad je odbojka u pitanju – ja jesam strog. Gledamo video zajedno. Imam sreću da gledam svaki njegov trening. Sa univerziteta postave na platformi, pa imamo Tims na kome gledamo zajedno, pokazujem mu na usporenom snimku: ‘Vidiš ovde nisi dobro, ovde jesi dobro…’. Trudim se da mu pomažem u tom smislu. Njih je ipak 20 u ekipi – ne mogu treneri toliko da im se posvete“.
Uz odbojkaški razvoj, mladi Grbić nijednog trenutka ne zapostavlja akademski.
“Jedna stvar je suprugu i mene posebno iznenadila… Zbog mature u Italiji nije mogao odmah da se sastane sa savetnikom, pa mu je izbor pomeren za tri nedelje. Mislio sam da su u međuvremenu popunjeni svi željeni kursevi, pa da je on morao da uzme ono što je ostalo. Kad nam je saopštio da nije tako bilo, nego da je baš sam izabrao nuklearni inženjering, mi smo ostali bez teksta. Bili smo oduševljeni. ‘Ok, sine završi to i šta će ti onda odbojka u životu. Možeš da budeš ministar energetike…’. Mora mnogo da uči, ali se super snalazi. Neki njegovi drugari sa lakših smerova otišli su već 5. decembra kući, a on tek 19. Kaže da je kampus bio gotovo prazan, a da je on i dalje završavao svoje obaveze. Ja ne znam za odbojkaša koji je upisao tako težak kurs, a da je nastavio da bude i na treninzima, da putuje, igra i da uči. Sad u januaru počinje prvenstvo, pa ćemo da vidimo kako će biti…“.
Sin Nikole Grbića na čuvenom fakultetu
Bonus video:
nika
Nikola je sjajan trener i mnogo mi je žao što nije ostao na klupi Srbije nego karijeeu gradi u inostranstvu
martin
Činjenica je da imamo dobre trenere i da bi nekoliko njih moglo da preuzme ulogu ali mislim da će kroz neko vrijeme sigurno Grbić sjesti na tu poziciju
gavrilo
Mislim da bi bilo sjajno da ovaj čovjek opet preuzme našu reprezentaciju sa njim stvarno možemo mnogo da uradimo jer ima ogroman kvaliteti znanje