Anđelo Di Livio ostaje upisan kao fudbaler koji je karijeru gradio kroz disciplinu i prepoznatljiv karakter. Tokom igranja u Seriji A nosio je dres više italijanskih klubova, ali je najveći trag ostavio u Juventusu, gde je osvojio domaće i evropske trofeje. Na reprezentativnom nivou bio je deo Italije na dva Svetska prvenstva i dva Evropska prvenstva, a najveći domet bio je plasman u finale EURO 2000.
Njegov stil i fizički izgled doneli su mu nadimak Soldatino iliti mali vojnik, koji mu je dao Roberto Bađo zbog niskog rasta, držanja i karakterističnog načina trčanja uz aut-liniju, po kojem je postao prepoznatljiv.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dolazak u Juventus 1993. godine, zajedno sa Alesandrom Del Pjerom, bio je trenutak koji je obeležio novu fazu karijere. Di Livio je taj period opisivao kao spoj emocije i velike odgovornosti, uz jasan osećaj da dres Juventusa donosi i snagu i pritisak.
“Poseban osećaj. Ali i velika odgovornost, jer kada nosite dres Juventusa dobijate i snagu i odbojnost okoline. I to je dodatni motiv. Prvi put sam video Aleksa na jednoj trening utakmici četvrtkom: prvi tim protiv Primavere. Već tada je bio neverovatno jak, i direktor Agradi nam je stalno govorio da ne ulazimo oštro u duele. Ponekad sam ga čak vozio. Njegova mama me je molila da pazim na njega, ali bio je toliko vaspitan”, rekao je Di Livio za Tuttosport.
Dolazak Del Pjera i rani dani u Juventusu često su bili obeleženi velikim očekivanjima, ali i brzim napretkom mladog napadača, što je potvrđeno i njegovim golom protiv Dortmunda, koji je ostavio snažan utisak u klubu.
“Bilo je neverovatno, ta Borusija je bila baš jaka. Tada niko nije ni pomišljao da ćemo stići tako daleko u tom pohodu”.
Sezona u kojoj je Di Livio postajao sve važniji deo tima bila je obeležena visokim ocenama i konstantnim napretkom. Posebno je izdvajao gol protiv Steaue.
“Posle dolazi gol protiv Steaue, koji je otvorio utakmicu. Iskreno, prošao sam pravi put, Liga šampiona je bila san. Ali iz utakmice u utakmicu osećao sam se sve jače, želeo sam da nadoknadim izgubljeno vreme. Posle treninga sam stalno ostajao da centriram. Pa da centriram. I još jednom da centriram”.
Naglasio je da je timska hemija bila ključ svega, uz česta okupljanja i zajedničke trenutke i van terena.
“Kada se kaže da je grupa važna, verujte – jeste. I danas se često okupljamo, ponekad u Vijaregđu sa trenerom Marćelom Lipijem. Sedimo zajedno i prisećamo se tih trenutaka. I koliko je tu bilo šala”.
Atmosfera u svlačionici bila je ispunjena i humorom i internim šalama, među kojima je ostala upamćena „kazna“ za bele čarape.
“Kao i uvek, šala sa belim čarapama. Ko bi došao u belim čarapama, bio bi ‘kažnjen’: odsečemo vrh, pa kada obuju patike – prsti vire. Često sam to radio Ćiru Ferari”.
Đanluka Vijali bio je centralna figura tog Juventusa, lider koji je ekipu vodio ka pobedničkom mentalitetu i istovremeno bio izuzetno zahtevan saigrač.
“Kapiten. Uzeo nas je za ruku i odveo u pobednički mentalitet. I bio je pravi smarač: ako mu dodaš nisku loptu, hteo je visoku. I obrnuto. Koliko puta me je poslao u tri lepe zbog te moje finte? Zahvalan sam mu zauvek, otišao je prerano”.
Njegovo odsustvo i danas ostavlja snažan trag.
“Mnogo nedostaje. U svemu. Od pomoći na terenu do saveta. Van terena je bio neverovatno velikodušan. Vraćali smo se sa evropskih gostovanja u Torino i nije bilo otvorenog restorana, pa smo išli nas 15 kod Luke kući, špageti u tri ujutru i u četiri se vraćamo kući”.
Uloga Ćira Ferare i Marćela Lipija bila je ključna u formiranju pobedničkog tima, uz posebnu disciplinu i psihološki pristup.
“Ćiro Ferara, još jedan vođa. Pred finale sa Ajaksom sam startovao na Ćira u trening utakmici: to je bila jedina situacija kada me je Lipi izgrdio. ‘Šta radiš? Tako može da ne igra!’ Ja sam mu odgovorio: ‘Mister, ne želim da dam prednost protivniku.’ Završilo se smehom. Veliki učitelj. Uvek nas je iznenađivao. Kao kada je rekao: ‘Ne vežbamo penale: pobedićemo pre toga.’ I to pred finale”.
Metode rada bile su izuzetno zahtevne, posebno kroz fizičku pripremu.
“Radili smo 500 trbušnjaka. Petsto! Kako to uopšte? Ja bih ponekad sedeo i prestajao kada Ventrone ne gleda: pusti me da trčim tri dana, ali nemoj da me slomiš ovako”.
Za Di Livija, Juventus je klub koji se u potpunosti razume tek kada se napusti.
“Juventus je tim koji, kada ga napustite, shvatite gde ste bili i koliko je to bilo posebno mesto. Kada sam produžio ugovor, bio sam srećan – već sam osvojio svoju Ligu šampiona”.
Posebno je izdvajao i finale i Ligu šampiona, kao vrhunac generacije. Proslavio je titulu u donjem vešu.
“Da, i još se raspravljam sa suprugom zbog toga! Poklonio sam šorts jednom detetu. Nadam se da ću ga jednog dana opet sresti – sada ima oko 40 godina”.
O saigračima je govorio sa velikim poštovanjem, a naročito su ga iznenadila trojica.
“Padovano i Jugović. Prvi je bio potcenjen, a drugi hladan čovek – nešto najbliže Zidanu. Konte je već tada bio moderan igrač”.
Konte je, prema njegovim rečima, bio ekstremno zahtevan i intenzivan kao trener.
“Manijak. Možemo to da kažemo, zar ne? Ne znam kako uopšte izdržava i dalje. Na kraju svake sezone mora da se ‘napuni’. Ali je izvanredan: za takvog čoveka bih u vatru skočio”.
Sećanja na finala i kontroverzne trenutke ostaju i dalje prisutna.
“Menjao bih jednu titulu prvaka za još jednu Ligu šampiona. I da kažem još nešto: svi pričaju o porazima, ali niko ne govori o golu Predraga Mijatovića za Real iz ofsajda. A protiv Borusije je bio čist penal nad Vijerijem”.
O odnosu sa Mijatovićem govorio je kroz anegdote iz Fiorentine.
“Ne znate koliko sam mu toga radio. On se hvalio, a ja mu vraćao. Pena u krevet, pasta za zube u cipele. ‘Sad ćeš ti to da platiš’, govorio sam mu. Ali dobar dečko, sjajan saigrač”.
Na kritike o Juventusu imao je jasan stav.
“U Juventusu shvatiš da te niko ne štiti. Mi smo bili jaki. Da li pričamo o oduzetim titulama? To su doživeli Bufon, Del Pjero, Nedved, Kanavaro. O čemu govorimo? Najslabiji igrač je vredeo 50 milijardi. Za nas je bilo jednostavno: pričajte šta hoćete, mi mislimo na pobede.“
O savremenom Juventusu smatra da nedostaje harizma i liderstvo.
“Fale igrači sa harizmom. Treba jedan potez kao što je Milan napravio sa Modrićem – on daje snagu svima. I nadam se da će Juventus ponovo biti ‘neomiljen’, u dobrom smislu. Radi dobro i verujem da sledeće godine može da bude konkurentan”.
Dovođenje igrača poput Bernarda Silve vidi kao ključni potez.
“Odmah bih ga doveo, i peške! Kada igraš sa takvim igračem, dobijaš sigurnost i snagu. Daje loptu u teškim momentima i donosi ličnost”.
Spaleti mu, po stilu, podseća na Lipija.
“Da, obojica su Toskanci – jaki, tvrdi, perfekcionisti. Pobednici. I mislim da je Lućano odlično uklopljen u ovaj Juventus”.
Na kraju, poređenje sa današnjim igračima svodi se na zaključak da klasičnog Di Livija više nema, iako pojedine karakteristike vidi kod nekoliko fudbalera.
“U Juventusu – ne. Možda Konseisao, ali više dribla. Malo se pronalazim u Politanu kao krilo/bočni igrač koji i napada i brani. Ali danas su svi inverzni igrači. Možda jedino Kenan Jildiz”, poručio je Di Livio kroz smeh.
Bonus video:
