Još se Katerina Ljolju nije oglasila sa svojim emotivnim hitom Nikiastike, uz koji će crvena reka od 100.000 ljudi zapevati u glas sa Kostasom Papanikolauom i ostalim herojima Pireja, kada je stigla poruka:
„Konačno!“
Vlasnik telefona je odgovorio:
„Konačno!“
Samo što nije to bilo obično „konačno“.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
„I sa moje i sa njegove strane bilo je tu mnogo ’oooo’ u konačno“, ne skrivajući emocije zbog uspeha učenika počinje za Meridian sport priču Žarko Vučurović, u ovom trenutku koordinator mlađih kategorija Partizana.
Čovek čije ruke su vajale silne talente srpske i evropske košarke, gledao je finale Evrolige sa posebnom strašću. Nikola Milutinov, dete koje je on ugledao, prepoznao, podizao i potom ispratio ka najvećim visinama, osvojio je Evroligu. Konačnooooo.
„Presrećan sam zbog njega. Tolika je želja postojala…“
Želja koja je tinjala još od 2012. godine, kada ga je Vučurević iz Hemofarma poslao kod prijatelja u Partizan, gde je prvi put još kao maloletan osetio evroligaški parket. Od tada je Nikola Milutinov rastao u ponajboljeg centra evropske košarke (ove sezone i zvanično najboljeg), ali nikako nije uspevao da sedne na tron. Sve do nedelje uveče – kad mu je Vučurović poslao poruku, a Katerina Ljolju zapevala.
„Luka Mitrović je zaslužan za to“, vraća film u daleku prošlost Žarko Vučurović, kada je ugledao mršavog Novosađanina. „Milutinov i on su bili u istoj školi košarke u Novom Sadu. Gledao sam Luku, ali video i ovog malog. U razgovoru sa njim i njegovim roditeljima, u njihovoj normalnosti sam video potencijal koji u budućnosti može pre svega njemu da donese mnogo, ali i da indirektno pomogne ekipi koju sam sastavljao. U tom momentu mi je kliknulo da bi sledeći koga ću pokušati da dovedem – Nikola. U tom momentu ga je jurilo mnogo timova, između ostalih i Partizan, ali smo mi ponudili ono što se ne odbija i što mu je otvorilo vrata nivoa do kojeg je posle stigao.“
Partizan je gledao Milutinova i kao sudbina vrebao iza ćoška, ali pre toga bilo je potrebno da Nikola nauči mnogo lekcija od iskusnog trenerskog vuka.
„Gledao sam ih kao decu. I bili su deca. Trudio se da prenesem na njih i košarkaško i životno iskustvo. Milutinovu je bilo potrebno vreme da pre svega fizički sazri. Ta ekipa Hemofarma je mnogo lepo funkcionisala, svi su bili prihvaćeni, živeli kao jedan i to me radovalo. Nikola je oduvek imao ogromnu želju za radom, a moj zadatak bio je kako ga sačuvati od njega samog – da se ne povredi. Postojala je velika razlika između njegove želje i tadašnjih fizičkih mogućnosti. Insistirao sam da prijavi i najmanji bol kako se to ne bi razvilo u nešto ozbiljnije, ali je tu lekciju teško prihvatao. Ipak, moralo je da bude kako sam zahtevao, znao sam da samo ako ga sačuvam zdravog, može da uspe.“
Milutinov je rastao, sazrevao, ali još je bio štrkljavi dečkić kada je postalo jasno da se Duško Vujošević vraća u Partizan iz CSKA, da pravi novi, ekstra-mladi tim (za evroligaške uslove) i da u najboljih 12 želi 17-godišnjaka iz Novog Sada.
„Nikad se nisam bavio menadžerskim poslom“, uvodi nas Vučurović u priču o ulozi u selidbi Milutinova u Partizan.
„Radio sam samo ono što sam umeo, a igrači su imali puno poverenje u mene i moje odluke. Rukovodio sam se isključivo onim što bi bilo dobro za igrače ako bi me neko od njih pitao šta mislim koja je sredina dobra za njihov dalji napredak i razvoj. Bez obzira što sam sa Duletom bio prijatelj i što smo nekada davno radili zajedno, da nisam mislio da je Partizan pravo mesto za Milutinova, ne bih mu to ni rekao. Ali znajući u smeru bi on trebalo da ide i šta mu je potrebno u karijeri – predložio sam mu Partizan. Dule je bio izuzetno zainteresovan za njega.
Isto kao što je neke druge čuvao od određenih klubova:
„Luki Mitroviću i Nemanji Dangubiću sam, recimo, predložio da odu u Zvezdu, bio je bolji izbor nego na primer Partizan. Svi su na kraju imali lepe karijere.“
Vučurović je znao da će Milutinovu biti dobro kod Vujoševića u smislu košarke i šanse koju će dobiti. Ali, poslao je dete „u svet“ osećajući dozu straha.
„Znajući kako je Dule radio, imao sam malu bojazan da ovaj ne izdrži. Ali, isto tako sam znao, gledajući ekipu Partizana u tom momentu, da će da izbori svoje mesto. Da se ne lažemo, taj tim je bio limitiran. Nažalost, bilo je takvo stanje, nisu mogli da dovode neka bog zna kakva pojačanja. Znao sam da će lagano zauzeti svoje mesto.“
Brzo premotavanje – 14 godina unapred… Milutinov je najbolji centar i šampion Evrolige.
„Mnogo sam ponosan. Prvo, on je zbog skromnosti zaslužio titulu mnogo ranije. Sticajem okolnosti, Partizan u to vreme, Olimpijakos u prvom mandatu i CSKA zbog svega što se dešavalo, nisu sklopili kockice da napadnu titulu. Posle svega je stvarno imao ogroman pritisak na to da osvoji. Evo i primera koliki. Igrali su nešto pre oko mesec dana, možda je čak bio i plej-of, kad je povredio prst. Čuli smo se i pitao sam ga: ’Praviš pauzu?’ Odgovorio mi je: ’Neću! Nema šanse da pauziram i propustim ovo. Staviću gumu na prst. Ovo mi strašno znači i ne mogu da dozvolim da ne igram. Učiniću sve da budem ove godine osvojimo.’ Toliki je pritisak bio.“
Mada na terenu nije delovalo kao da je pod bilo kakvim opterećenjem. Znao je tačno šta i kako radi.
„Pre svega je izuzetno inteligentan, pametan i zna kako da sakrije emocije, kako da se ponaša… On se uvek podredi ekipi. Onaj koji zna da gleda košarku, shvata koliko je ogroman Nikolin značaj, uz sve koševe ovog ili onog u timu. Ima izraženu posvećenost timu i to ga je dovelo na vrh, gde pripada odavno. Izuzetno sam ponosan na njega. Imao sam svoje dete na jednoj takvoj manifestaciji…“
Imao je Odžačanin jednog svog i na vrhu sveta – Nikola Jokić je iz obližnjeg Sombora. Gledao je Vučurović i kako Milutinov i Jokić zajedno igraju na terenu.
„To je pitanje afiniteta trenera. Ali mislim da mogu da igraju zajedno. I jedan i drugi su toliko svesni mogućnosti, da mogu izvanredno da se dopunjuju u velikom broju utakmica. U nekima ne. Evo, više bih voleo da su igrali Garuba i Tavares u finalu za Real, jer bi Milutinov igrao još bolje, nego da juri za ovima manjima.“
Pre velikog finala Evrolige, odigrano je mini-finale. Real i Barselona su igrali za titulu juniorskog turnira. Tamo je zablistao još jedan Novosađanin, Nikola Kusturica. Na pomen zlatnog kadeta Srbije, Vučurović kao da se dodatno ozario, istovremeno se malo naljutivši.
„Vidim da neki greše kada pišu gde je Kusturica počeo. On je dete KK Defense, mog brata, Željka Šeleta Vučurovića.“
Logično, Žarko je takođe „nabasao“ na talenat mladog Nikole.
„Došao sam da bih gledao neke iz starijih kategorija, ali je Spens bio podeljen na dva terena. Na jednom su, jedan protiv drugog, igrali mali Miličić i Kusturica. Kad sam video taj duel, nisam ni otišao da gledam klinca zbog kog sam došao, već sam ostao da pratim te ’piliće’. Imali 10-11 godina, ali vidiš dvojicu klinaca koji se takmiče između sebe, dok ostali trčkaraju. Miličić je bio jak, a ovaj mali ’trska’ koja leti po terenu. Ne znaš da li će mu otpasti noga ili će nešto divno uraditi. Vidiš da je drugačiji.“
Prirodni instinkt poveo je Vučurovića ka ispitivanju. Kako, šta, gde i, pre svega, da li?
„Otišao sam da vidim da li postoji neka mogućnost…“, nije završio misao Vučurović, koordinator Partizanovih mlađih kategorija. „Porodica je već tada imala jasnu ideju i već ih kontaktirali iz Španije. Isto sam doživeo i sa Bošnjakovićem. Njega sam gledao kad je imao 12-13 godina i hteo da ga dovedem u Partizan. Njegovi roditelji su mi rekli da ima ponudu Reala, ali su me pitali šta mislim. Rekao sam im: ’Ne zove Real svaki dan, idite na ekskurziju, pa bože moj, vratiće se’. Ne mogu da se takmičim sa njima. Isto je važilo i za Kusturicu.“
Šta bi bilo da je Kusturica tako mlad došao u Partizan? Ovo pitanje otvara novu temu gde Vučurović otkriva da napušta klub iz Humske.
„Ne mogu sada da pričam, na izlaznim sam vratima iz Partizana. Reći ću da deca moraju da se prate po mnogo osnova, ne samo po košarkaškom. Sa dobrim trenerima, sa planom i programom, moglo bi da se napravi mnogo dobrog.“
Vučurović napušta Partizan uskoro.
„Izlazim na tržište“, smeje se iskusni stručnjak kroz čije ruke su prošli Peković, Milutinov, Marjanović, Marković, Anđušić, Mitrović, Dangubić… „Da nastavim da radim ono što volim. Imam volje, snage i želje. Mogu da pomognem klincima ili sredinama. Došli su novi ljudi u Partizan, Novica Veličković i Milenko Tepić. Ja sam, primera radi, istog momenta kad je Novica završio karijeru predložio da ga uključimo u rad sa mladima, jer je on veliki magnet za decu, ali to se nije tada dogodilo. Došao je kasnije, a tu je i Buća (Aleksandar Bućan) koji je sto godina u klubu, porodično i lično. Da se ne bismo preklapali, mislim da je za mene – a i za njih – bolje da promenim sredinu.“
Govoreći o Partizanu, razgovor sa Vučurovićem zatvaramo još jednim pomenom Duška Vujoševića koji nas je nedavno napustio.
„Otišao je ne samo košarkaški trener, već ljudska veličina. Ko je poznavao Duleta, znao je koliko je on kompleksan čovek, imao je interesovanja kao malo ko. To što je ostavio košarci spada u sam vrh ne samo naše košarke nego i mnogo šire. Kad sarađujete dve godine sa nekim, više vremena provodiš mimo treninga, ali je on bio toliko posvećen košarci da smo na tri sata treninga još pet sati provodili u razgovorima o igri. Vodio je računa o svakom detalju, interesovalo ga je mišljenje saradnika. Zato sam i ja davao doprinos, zahvaljujući tome što je on davao slobodu. To je bila njegova veličina – ne samo da gradi igrače, već njegovih saradnika nema gde nema. Čak i kad sam posle nailazio na ljude koji su imali drugačije mišljenje o Duletu, uvek sam se svađao sa njima, objašnjavao im da greše. I uvek se, zapravo, radilo o ljudima koji ga ne poznaju. Vide na TV i misle da je to to. Dule je bio nešto mnogo dublje i mnogo više.“
Kao što je Vučurović, 24. maja 2026. godine, bio ponosan na Milutinova, bio bi i Vujošević. Proces građenja jednog asa, od krhkog dečaka do sile pod koševima, kompleksan je, zahtevan, sa bezbroj osetljivih prepreka. Ali, kad se desi ta nedelja, kad se začuje Nikiastike i 100.000 ljudi zapeva… To su zvuci koji svemu daju smisao.
Bonus video:
