Prošle nedelje je talentovani golman Ivan Lainović proslavio rođendan sa avionskom kartom pored torte na kojoj je stajao broj 21.
Destinacija je bila Maribor, novi klub spreman da ukaže šansu đaku Crvene zvezde koji je prve seniorske korake napravio nastupajući za Čukarički.
Momak rođen 2005. godine je prošao čuvenu crveno-belu klasu iz koje su izašli Kosta Nedeljković, Jovan Mijatović i Jovan Šljivić, ali je jedan od mnogih koji su svoje mesto pod suncem morali da nađu zaobilaznim putem.
Sada ga čeka prvi dalji, i ozbiljniji odlazak od kuće. Međutim, i to je sve deo puta, za koji Lainović veruje da će jednog dana biti zaokružen Španijom, kao vrhuncem golmanske karijere koja je još uvek na začetku.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Teško da postoji lepši poklon za rođendan od transfera, i to u redove Maribora koji je veliki klub. U suštini se sve brzo izdešavalo… Krenuo sam pripreme sa Čukaričkim koji ima veoma dobre golmane i shvatio sam da nije bilo realno da dobijem šansu naredne sezone. Izašli su mi u susret i praktično pomogli da nađem klub u kom ću što bolje napredovati. Već posle nekoliko treninga sam video koliko se ozbiljno radi u Mariboru i da su to dosta drugačiji golmanski treninzi nego u Srbiji. Iskreno – teško mi je malo u početku, zaista budem iscrpljen na kraju dana, ali vidim da su svi u Mariboru stali iza mene i siguran sam da će sve biti kako treba”, počeo je Lainović razgovor za Meridian sport, a zatim se osvrnuo na malu minutažu iz prošle sezone:
“Iza mene je težak period, jer doslovno nisam branio godinu dana. Posle odlične sezone u FAP-u iz Priboja sam se vratio u Čukarički i čekao šansu, ali sam povredio rame i pauzirao četiri meseca. Vratio sam se treninzima, ali se već tada iskristalisalo kakve su uloge u timu, i bilo mi je poprilično teško da se izborim za šansu. Ipak, dočekao sam je u poslednjem kolu protiv Železničara iz Pančeva, kada sam uspeo da sačuvam mrežu i budem najbolje ocenjen igrač u timu Čukaričkog. Iskreno, nisam ni znao da ću dobiti šansu. Tek pred utakmicu su mi rekli da branim, i zaista sam osetio podršku svih u klubu – saigrača, trenera Marka Jakšića, trenera golmana – Olivera Kovačevića, uprave. Moram da priznam da nisam imao nikakvu tremu, već da sam jedva čekao da počne utakmica.”
Imao je priliku da prethodnih šest meseci radi sa Vladimirom Stojkovićem i Đorđem Nikolićem, golmanima bogate internacionalne karijere.
“Stojke je bivši reprezentativac, neko koga sam gledao kada sam bio dete i sa kojim mi je bila čast da mogu zajedno da treniram. Đole je odličan golman, pre utakmice sa Železničarom mi je dosta pomogao pričom, pružio podršku… Generalno mi je dao dosta dobrih saveta na treninzima, baš se postavio prema meni kao stariji brat. On je definitivno neko ko je na mene ostavio najveći utisak za svo ovo vreme u Čukaričkom, što se tiče golmana. Naravno, tu je i Lazar Kaličanin, pa i talentovani Vladan Čarapić kog čeka velika karijera.”
Bez obzira što nije imao minute u Čukaričkom, oseća da je napredovao kroz treninge.
“Žao mi je što nisam ostavio veći utisak, ali mislim da se nisu poklopile kockice. U svakom momentu je ekipa imala nekoliko odličnih golmana, a ja sam praktično u prvi tim prebačen sa 19 godina. Bez obzira na to, zaista sam imao odlične treninge i osećam da sam mnogo napredovao kao golman, bez obzira na to što su utakmice izostale. Nosim lepe uspomene, pamtim savete Nenada Tomovića sa kojim sam provodio mnogo vremena i koji iza sebe ima fantastičnu karijeru, ali i druženja sa Milanom Đokovićem, Veljkom Radosavljevićem, Lukom Đorđevićem i ostalima.”
Hvali trenera Marka Jakšića. Nisu dugo radili, ali dovoljno da Lainović vidi kakvu perspektivu ima momak rođen 1983. godine.
“Trener Jakšić je fantastičan i nisam iznenađen da ga prati reputacija najtalentovanijeg trenera u Superligi. Čim je došao u Čukarički – video se rezultat. Kratko smo radili, ali sam uvideo da je veliki profesionalac. Meni je protiv Železničara ulio veliku sigurnost. Znao sam da, šta god da se desi, iza sebe imam čoveka koji će stati iza mene. Moram tu da spomenem i trenera golmana Kovačevića, sa kojim sam mnogo radio.”
Prvi kontakt sa seniorskim fudbalom je ipak imao u Zvezdi. I to mu je šansu pružio Dejan Stanković.
“Prvom timu Zvezde sam bio priključen sa 16 godina. U to vreme mi se zaista ostvario dečački san, jer sam imao priliku da treniram sa seniorima voljenog kluba. Tada je Milan Borjan bio prva opcija na golu… Imam žal što nisam branio, ali bio sam suviše mlad i prosto nije bilo realno da tada dobijem šansu. Sećam se da su mi baš lepo pristupili Mirko Ivanić i Nemanja Milunović. Tada je trener bio Dejan Stanković, posle sam i kod Miloša Milojevića, Baraka Bahara i Vladana Milojevića bio priključivan.“
Nosi lepa prijateljstva i iz Zvezdine škole.
“Najbliži sam sa Jovanom Mijatovićem, Kostom Nedeljkovićem i Vladimirom Lučićem. Lučke je doduše stariji, ali sa Mijatom i Kostom sam prošao celu Zvezdinu školu i baš sam navijao za njih. Kada su dobili šansu u prvom timu, zaista sam se osećao kao da se to meni dešava. Drago mi je kada vidim da na lep način grade svoj inostrani put.”
Ipak, prve seniorske minute beleži u Priboju. Otišao je u redove srpskoligaša na pozajmicu i zablistao.
“Za Priboj mogu da kažem da sam napravio prve profesionalne korake, i da je FAP preozbiljan klub. Sazreo sam tu kao čovek. Na 25 utakmica sam primio 10 golova, i imao čak 15 klin šitova. Ušli smo u Prvu ligu Srbije čak pet kola ranije u odnosu na kraj prvenstva. Bilo je dosta tvrdih utakmica, nerešenih ishoda, ali baš drag period, u kom sam izuzetno stasao. Nisam imao problem da idem na pozajmicu, jer sam zaista uvek razmišljao da mi je najbitnije da branim. Tada su mi ljudi iz Čukaričkog preporučili da odem u FAP i prihvatio sam bez razmišljanja. Bilo mi je malo čudno, jer sam prvi put otišao malo dalje od kuće, ali sam imao veliku podršku i brzo se navikao na sve. Na kraju su mi zaista ukazali dobru šansu gde sam godinu dana branio i stasao kao golman.”
Spreman je da ide korak po korak. Ne žuri mu se nigde, jer je svestan da su najbolje godine ispred njega.
“Glavni cilj mi je da se stabilizujem u Mariboru i da počnem da branim, u nekom trenutku. U momentima kada se čekao taj moj prelazak iz Čukaričkog u Maribor sam trenirao u Legasiju u Jakovu, i moram da im se zahvalim na tome. Generalno su uvek bili tu za mene, radili smo i na oporavku, i individualno. Izuzetno stručni ljudima kojima sam beskrajno zahvalan. Bilo je to baš dugih sedam dana u kojima sam najveću podršku dobijao od majke koja mi je ogroman oslonac kroz život i čitavu karijeru. Tu moram da spomenem i trenera golmana Nebojšu Manojlovića, koji je tu za mene u svakom trenutku. Veliki čovek, i veliki stručnjak. Neko od koga sam mnogo naučio. Sada kada je sve ispalo kako treba sam vrlo miran i spreman da se borim za šansu u Mariboru. Još nisam došao u grad, jer smo na pripremama, ali i dalje sam pod utiscima. Zasad mi je dobro, lepo su me prihvatili u klubu, apsolutno svi. Iako nisam Slovenac – dočekan sam kao da sam domaći.”
Poziv legendarnog Zlatka Zahovića, sportskog direktora Maribora je sve promenio.
“Pričao sam sa Zahovićem pre dolaska u Maribor, i kad sam potpisivao ugovor. Veliku podršku mi je pružio, što mi mnogo znači. Čovek je legenda slovenačkog fudbala, poznat je i u Srbiji. Zaista – kada me je on zvao, nisam mogao to da odbijem.”
Snovi mu dosežu do Pirineja.
“Nadam se da ću jednog dana doći do Španije.”
Zanimljivo – uzor mu je Slovenac.
“Jan Oblak mi je bio uzor. I dalje mislim da je najbolji golman na svetu.”
Razmišljao je malo oko toga ko mu je najbolji srpski golman…
“Iskreno – Đorđe Petrović. Mislim da su i Rajković, i Vanja, i Svilar dobri, ali mi je Đole najbolji.”
Za Superligu nije imao dilemu.
“Ako ne računamo Čukarički – Mateus“, zaključio je Lainović razgovor za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
