Osnovna škola

Bela majica, crni šorc, pederuša od desnog ramena do levog kuka kao da prodaje ulaznice za ringišpil na vašaru i čučeći položaj gde je u jednoj ruci štap, a ispred njega providna kutija sa pravilno raspoređenim mamcima.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Drugi, za to vreme, zabacuje. Crni komplet majice i šorca, uz plavi kačket ispod kojeg je ravna linija. No stress. U 13 časova i 19 minuta, u četvrtak 28. avgusta, dvojica tinejdžera pecaju na živopisnom kanalu Pilsetas u strogom centru Rige.

Brojni pešače preko mostića, ali samo jedan gleda. Nije mu jasan taj mir. Slika i snima prizor koji se samo širi. Iza dvojice dečaka sede parovi raspoređeni duž šetališta, dok na travnatoj obali polaznici umetničke škole vade četkicu i boje platno onako kako im inspiracija kaže. Vezani mali čamci čekaju pored pedalina i mini-splava sa nekoliko stolova.

Pedesetak metara dalje, dečica prekrivena markerima, igraju se u ograđenom delu parka na koji se naslanja vrtić. Ne verujem da će i oni u nekom trenutku školovanja morati da se isele (žao mi je, sine) iz svoje škole (Sveti Sava) u neku drugu (prva preporučena bila je jedna kod Štajge, druga na Autokomandi, treća kod Kliničkog nije htela da primi decu, tako da je strelica pokazala na četvrtu) jer bi sve trebalo da se renovira, ali se ne zna ko, ne zna se kada, niti koliko će dugo sve trajati…

U istu školu je išao i Srki Radojević, godinu dana je stariji od mene. I pamti kako su iz Save Kovačević (sada Jovan Miodragović) nekada “gostovali” kod nas u Svetom Savi. Bile su to devedesete.

U Rigi je sve, čini se, renovirano. Ili jednostavno očuvano. I ljudima je to – to.

Malo im za sreću treba.

Električni trotineti na iznajmljivanje – tri evra za 20 minuta vožnje, mada ima i isplativijih opcija – rasuti su po ulicama Rige. Posebna traka vodi gde god biciklisti i ovi drugi dvotočkaši požele. Jedna tera sve do arene.

U njoj je Blažo rekao: „Malo im za sreću treba“. Ili možda nije baš tako rekao, ali moja verzija priče je takva.

Estonci, komšije Letonaca, skakali su od radosti minut i po pre kraja ubedljivog poraza od Srbije, kada su njihovi igrači postigli koš. Euforično su slavili kada su postigli dva uzastopna. A bilo je 40 razlike za protivnika.

Osam hiljada ljudi nije došlo zbog pobede. Došli su zbog igre. Zbog događaja. Učešća u nečemu što se zove gledanje košarke. Kao što onu dvojicu adolescenata nije do vode privukla glad, pa su odlučili da izvuku ribu, već su samo želeli da rade nešto što im je prijatno. I omogućeno. U centru glavnog grada.

I Estonci su došli u Rigu da bi im bilo prijatno. Debakl? Ma jok! Desilo se samo to da je njihov tim (daleko) manje puta probacio loptu kroz koš od protivnika. Na minus 30 oni su se radovali kao na 0:0. Na minus 40 možda još glasnije. Semafor je tu samo da svetli, ne da određuje njihovo raspoloženje.

U pravu je Nikola Jokić. Srbi ne vole košarku, vole da pobeđuju. Zato će i da pobede. I pobeđivaće. A to da li će, kada se bude podvlačila crta, biti mnogo srećniji od onih što su izgubili 40 razlike ali se i radovali nekom lepom potezu, kvalitetnoj predstavi…? Možda. Kratko.

„Male stvari“. Tako je Blažo opisao sreću ljudi koji gube. Samo ne valja u tekstovima koristiti to „stvari“. Uvek može da se pronađe drugi izraz. Zna to i on, samo mu je cilj da me nervira. U toj igri stalno pobeđuje. A to je valjda jedino važno.

Zato smo i došli u Rigu.

Bonus video: