Ogledalo neponovljivog Piksija – Jednog junskog popodneva u Francuskoj

Malo je igrača sa ovih prostora koji su bili poput njega. Činio je sve lakšim i zabavnijim, svojim potezima ostavljajući pečat na svakog ko je ikada spustio pogled na njegovu igru. Još je manje onih koji su to radili toliko dugo.

Dragan Stojković u srpskom i jugoslovenskom fudbalu ima posebno mesto. Još otkako se u leto davne 1981. godine pojavio kao tinejdžer, u dresu Radničkog iz Niša, pa sve do 20 godina kasnije kada je odigrao ne jednu, već dve oproštajne utakmice, Piksi je bio jedna od ključnih figura domaćeg fudbala.

MUNDIJAL 50: ONI NIKADA NISU VIDELI SVETSKO PRVENSTVO

Imao je 16 godina kada je prvi put obukao dres svog lokalnog tima, kluba koji će te sezone dobiti poseban nadimak. Radnički je te sezone šokirao Evropu i igrajući prelep fudbal stigao do polufinala Kupa UEFA, zasluživši nadimak Real sa Nišave. Golobradi klinac nadimka Piksi nije imao velikog udela u tom uspehu, ali je iz prve ruke posmatrao kako se prave veliki rezultati.

U leto 1986. godine zaslužio je transfer u Crvenu zvezdu. Tamo će biti prvi strelac u tri vezane sezone, osvajaće domaće trofeje, dok će na evropskoj sceni pokazati kakav je virtuoz sa loptom. Čak je i Milan Ariga Sakija morao da strepi pred njim, jer je njegova golčina pod prečku Rosonera značila jedanaesterce u četvrtfinalu Kupa šampiona 1989. godine.

Svi već dobro znamo da je Milan tada iskliznuo iz ruku crveno-belih, ali Piksi je već uveliko pokazivao da je predodređen za velike stvari. Sa duplom krunom iz 1990. godine, otisnuo se put Evrope, ostavivši Crvenu zvezdu da raste bez njega.

Izbor je pao na Olimpik iz Marseja Bernara Tapije, a sudbina je htela da možda i najvažniji meč svoje dotadašnje karijere Stojković odigra baš protiv bivšeg tima, na stadionu Sveti Nikola.

U dresu Olimpika ostaće do 1994. godine i u međuvremenu će se okititi titulom prvaka Starog kontinenta, a nakon toga odlazi u daleki Japan gde oblači dres Nagoje. Sedam godina kasnije, kada bude završavao karijeru, Piksi će biti verovatno najslavljeniji fudbaler koji je ikada kročio na tlo zemlje izlazećeg sunca. Postaće ikona svega što fudbal predstavlja za ljude u toj zemlji.

MUNDIJAL 50: ARGENTINA ’78 – POLITIČKA BORBA PRED OČIMA SVETA

Lagane građe i užasno brzih nogu, bio je nezaustavljiv. Kada se tome pridodao njegov vanserijski dribling, arsenal finti od kojih se defanzivcima vrtelo u glavi, bilo je jasno zbog čega je vrlo brzo postao poseban.

Bio je u stanju da u Večitom derbiju postigne gol direktno iz kornera, da naniže nekolicinu protivničkih igrača i propisno ih obruka svojim brzopoteznim fintama. Mogao je i da šutne sa distance, da namuči golmane svojim slobodnjacima.

Međutim, svrha ove priče je meč drugog kola grupne faze Svetskog prvenstva u Francuskoj, ne njegov put od Niša do Beograda, Marseja ili Nagoje. Svrha je utakmica u kojoj je Stojković protiv Nemačke pokazao sve što on jeste i sve što je mogao da bude.

Tada je Jugoslavija došla na turnir da nadomesti propušteno. To su bila dva Eura i Mundijal u SAD 1994. godine. U Francusku je stigla selekcija sastavljena od iskusnih igrača, željnih da se dokažu još tamo gde jedino nisu mogli, u dresu nacionalnog tima. Piksi je tada imao 32 godine. Imao je iza sebe jedan Mundijal, sa onom većom Jugoslavijom, i već tada je učinio da ceo svet zapamti njegovo ime.

MUNDIJAL 50: VESELE SEDAMDESETE

Njegova prefinjena, elegantna finta protiv Španaca osam godina ranije se i danas prepričava, a ni slobodnjak iz istog meča nije zaboravljen. Međutim, Svetsko prvenstvo u Francuskoj činilo se kao da je došlo čitavu večnost nakon Italije 1990. godine.

U međuvremenu je zemlja prošla kroz brojne nedaće, dok su igrači morali da se zadovoljavaju uspesima u najjačim evropskim ligama, bez šanse da velike stvari učine i u timu Jugoslavije.

Meč sa Nemačkom bio je susret protiv aktuelnog evropskog šampiona. Na terenu je bilo višestrukih osvajača Kupa/Lige šampiona, zvučnih imena, ali nijedan nije bio on.
Jedino je Piksi bio u stanju da meč protiv prvaka Evrope na tako velikoj sceni odigra kao da je revijalna utakmica. I to u najboljem smislu reči, jer Stojković nije bio teret svom timu. Naprotiv.

Kao pravi lider, sa „desetkom“ na leđima i kapitenskom trakom oko ruke, Stojković se tako i ponašao na terenu. Poveo je svoj tim u meč koji će ga opisati bolje nego ijedan drugi. I danas kada gledate snimke sa meča u Lansu tog junskog popodneva, primetićete njegovu nonšalantnost i kreativnost, vic u njegovim kopačkama koji vara protivnika na svakom delu terena.

Poneko odigravanje petom ovde, poneka finta onde. U više navrata se Stojković nalazio sa loptom u nogama okružen četvoricom igrača u belim dresovima. I nikako nisu uspevali da mu je otrgnu iz poseda. Uvek je on bio taj koji se za sve pitao u tim situacijama.

Stojkovićeva kretnja na tom meču nije bila kretnja obične „desetke“, a kamoli one koja je već zagazila u tridesete. Često se izvlačio iz uobičajene pozicije i povlačio sve do poslednje linije tima ne bi li on bio taj koji će započinjati napade.

SRBIJA JE FAVORIT PROTIV KOSTARIKE!

Tempo meča bio je odlučivan njegovim desnim stopalom, šaljući duge lopte na bok kada je to bilo potrebno, ili pak izvlačeći protivničke igrače iz zone komfora svojim inteligentnim dodavanjima kroz njihove linije tima.

Stojković je prostor čitao kao knjigu koju je sam napisao, odigravajući lopte unapred za saigrače u punom trku. Stalno je činio da Nemci budu van balansa, da taj tim velikih radnika bude zbunjen ovim umetničkim performansom.

Jugoslavija je povela golom Predraga Mijatovića posle katastrofalne reakcije Andreasa Kepkea. Mijatovićev centaršut sa skoro 30 metara sa leve strane bio je namenjen mladom Dejanu Stankoviću koji ne stiže do lopte, ali ne stiže ni istrčali golman Pancera, te ona iznenađujuće završava u mreži.

Piksijev šou je sada mogao da se nastavi još lepše i smirenije. Bilo je tu novih dugih lopti i promena strana, ne bi li Jugoslavija još bolje iskoristila prostor. Bilo je i dugih lopti baš ka Mijatoviću koji se odlično borio sa nemačkim štoperima. Ali bilo je i onoga što na Mundijalima ne viđate – isuviše je to velika scena da bi se takva drskost pokazivala često.

U jednoj situaciji na sredini terena je pustio da visoka lopta prvo odskoči ispred njega, pre nego što ju je iskontrolisao odmah po odskoku, nateravši jednog protivničkog igrača da protrči ispred njega pitajući se gde je lopta nestala.

Piksi ju je prebacio preko igrača takvom brzinom da su Nemci ostali zbunjeni, a potom ju je primio na butinu i još nekoliko puta ispimplao pre nego što ju je prosledio Jugoviću. Zašto da ne? Lopta je ostala u posedu Plavih, samo ne onako kako je to iko očekivao.

MUNDIJAL 50: UTAKMICA VEKA – ASTEČKO ČUDO ZA SVA VREMENA

I sve te njegove pošalice na terenu epilog su dobile u drugom poluvremenu i to, reklo bi se, u dva navrata. Prvi je bio početkom nastavka igre kada je Jokanović požrtvovano osvojio loptu u šesnaestercu Nemačke. Predao ju je Kovačeviću koji je uputio centaršut po zemlji kroz peterac rivala.

Nije Piksiju tada smetalo da postigne gol „na tacni“, onako kako bi obično nemački igrači dokrajčivali svoje protivnike, ali je gol proslavio gledajući na imaginarni sat na ruci. Kao da je hteo da pojasni svima „koliko je bilo sati“ i da je Nemcima sudbina bila zapečaćena.

Evropski šampion je bio u nokdaunu, a Stojković je upotpunio svoj maestralni nastup. No, usledio je hladan tuš. Prvo je Mihajlović postigao autogol, da bi potom Oliver Birof izjednačio na 2:2. Tek tako – puf! Trijumf je ispario, a Nemačka je boljom gol-razlikom osvojila prvo mesto u grupi. Panceri su stoga išli na Meksiko, a Jugoslavija na sjajnu Holandiju…

I zato je ovaj meč sumirao sve što je Piksi bio. Zafrkant i napast za protivnika. Na terenu je stvarno bio poput onog momka u društvu koji uvek priča najbolje viceve i sve devojke lude za njim. Samo što je na terenu uvek postojalo neko „ali“ koje je prljalo sve učinjeno. Stojković je svojim talentom, nesumnjivo, mogao da postane najbolji evropski igrač svoje generacije. Tolikih je razmera taj talenat bio.

Ali svaka naredna rečenica kojom biste nastavili njegov opis morala bi da počne sa „ali“. Ili su u pitanju bile povrede ili neke loše odluke. I danas je aktuelan argument ljubitelja fudbala „eh da samo nije otišao iz Evrope u Japan“. Ili, „da su ga samo povrede zaobišle“.

https://www.youtube.com/watch?v=9JN-97ktTmE

Njegova karijera je bila i ovako impozantna, ali je fakat da je bila i karijera propuštenih prilika. Propustio je da Kup šampiona osvoji u voljenom klubu, da napravi veću karijeru u evropskim okvirima, čak i da ostvari veći uticaj na svetski fudbal nastupima u reprezentaciji, mada je to krivica politike, a ne njega.

Tako je i meč protiv Nemačke bio jedna propuštena prilika. Propuštena, jer će baš Hrvatska, sačinjena od nekolicine Stojkovićevih saigrača iz Italije 1990. biti ta koja će „završiti“ posao otpočet od strane Jugoslavije. Oni su ti koji su dokusurili Nemce u četvrtfinalu (3:0) i oni su ti koji nisu poklekli protiv Holandije u meču za treće mesto.

I dok će 20 godina od tog Svetskog prvenstva svi navijači tadašnje Jugoslavije proklinjati Mijatovića i njegovu prečku sa penala protiv Holandije, ostaće im ta utakmica protiv Nemačke, da ih seća na najbolju srpsku „desetku“.

U njoj će dobiti ogledalo neponovljivog Piksija.