Pre četiri godine svi su tražili objašnjenje. Kako je moguće da Maroko igra polufinale Svetskog prvenstva? Govorilo se o čudu i bajci. Trenutku koji se događa jednom u životu. Sada više niko ozbiljan ne koristi te reči. Kada dva Mundijala zaredom Lavovi Atlasa dođu u završnicu, onda to više nije splet okolnosti. To je sistem. To je reprezentacija koja je prestala da sanja velike stvari i počela da ih podrazumeva.
Neki su čekali da se Marokanci vrate u realnost, ali oni su nastavili da pišu novu. Posle Holandije, pala je i Kanada. Na semaforu je pisalo ubedljivih 3:0, a utakmica nije bila ni približno jednostavna koliko rezultat sugeriše. Lavovi Atlasa su ponovo radili ono što rade velike ekipe. Kada igra ne teče i kada se meč pretvori u rovovsku borbu, pronađu način da pobede. A kada je bilo najpotrebnije, između stativa se opet pojavio isti čovek. Jasin Bunu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Golman koji je pre četiri godine branio penale, rušio favorite i vodio Maroko do istorijskog polufinala u Kataru, sada je ponovo jedan od glavnih razloga zbog kojih cela fudbalska planeta priča o momcima sa severozapada Afrike. Protiv Holandije je bio heroj jedanaesteraca, protiv Kanade čovek koji je ugasio početni nalet domaćina i praktično odbranio uspeh.
Sudbina je htela da Jasin baš u osmini finala stoji naspram zemlje u kojoj je rođen 1991. Istina ne u Montrealu, gde je ugledao svet, ali nikada nije prestao da oseća da pripada nekom drugom mestu. Dečak rođen u Kanadi, odrastao u Kazablanki, odbio je poziv zemlje svog rođenja da bi čitavu karijeru posvetio Maroku. I upravo je protiv Kanađana sačuvao mrežu netaknutom, kao da je život odlučio da zatvori jedan veliki krug.
Statistika kaže četvrtfinale, a utisak mnogo više od toga. Jer reprezentacija koju vodi Mohamed Vahbi očigledno dolazi na Svetsko prvenstvo da napadne pehar. A ako postoji čovek koji najbolje oslikava kako se promenio marokanski fudbal, onda je to upravo Bunu.
Na ovom Mundijalu Maroko je ispisao još jednu zanimljivu stranicu istorije. U jednom trenutku na teren je izveo početni sastav sastavljen isključivo od fudbalera rođenih van granica zemlje. Simbolično, najiskusniji među njima bio je upravo čuvar mreže Al Hilala.
NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET
BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama
SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom
Njegova priča počela je hiljadama kilometara dalje od Kazablanke.
“Moj otac je bio univerzitetski profesor. Predavao je fiziku i zbog njegovog posla moja porodica je živela u Kanadi osam godina”, otkrio je Jasin za El Mundo.
Ipak, Kanada nikada nije postala njegov dom. Čim se porodica vratila u Maroko, počela je i njegova prava fudbalska priča, na parkingu.
“Trenirao sam na uzbrdici jednog parkinga. Nacrtao bih gol na zidu i postavio kante za smeće kao stative”.
Tako su nastajali refleksi čoveka koji spada među najbolje golmane planete. Na asfaltu i između parkiranih automobila. Lopta je često završavala ispod vozila, teren nije bio ravan.
Kasnije će ga instinkt odvesti u akademiju Vidada iz Kazablanke, najvećeg kluba u zemlji, gde je počeo ozbiljno da gradi karijeru. Tamo je postalo jasno da Maroko dobija golmana kakvog dugo nije imao. Visok, eksplozivan, smiren i neverovatno siguran u igri nogom, odskakao je od većine vršnjaka.
Evropa, međutim, nije odmah otvorila vrata. Godine 2012. stigao je u Atletiko Madrid, ali nije dobio priliku da odmah obuče dres prvog tima. Kao i mnogi golmani, morao je da sačeka. Kalio se u drugom timu, odlazio na pozajmice, skupljao minute i strpljenje. Saragosa, Đirona… Svaka stanica donosila je novu lekciju, ali ne i sigurnost da će ikada postati ono što je danas.
02.00: (3,15) Meksiko (3,20) Engleska (2,45)
U međuvremenu, Kanada nije odustajala. Zemlja u kojoj je rođen je imala Milana Borjana kao prvu opciju, ali je pokušavala da Jasina privoli da obuče njen dres. Bilo je logično. Imao je pravo nastupa, bio je talentovan i mogao je da postane zaštitno lice kanadskog fudbala u trenutku kada je reprezentacija počela da raste.
Bunu je birao osećaj pripadnosti. Marokanski dres za njega nikada nije bio profesionalna odluka.
“Uvek sam znao za koga želim da igram. Nikada nisam imao dilemu”.
Pravi uspon stigao je u Sevilji. Tek tada je čitav svet počeo da upoznaje čoveka koji je godinama tiho gradio karijeru. Branio je spektakularno, osvajao trofeje, postao jedan od najboljih golmana španske Primere i jedan od ključnih ljudi ekipe koja je još jednom pokorila Ligu Evrope.
Onda je došao Katar, a sa njim i trenutak koji je promenio sve. Branio je kao u transu. Skidao je nemoguće lopte, ulazio protivnicima u glavu pri penalima i pretvorio se u simbol reprezentacije koja je pomerila granice afričkog fudbala. Španija je pala posle njegovih odbrana sa bele tačke. Portugalija je zaustavljena. Maroko je stigao do istorijskog polufinala i postao prva afrička selekcija kojoj je to pošlo za rukom.
Vladalo je opšte mišljenje da je to vrhunac. Da će takvu bajku biti nemoguće ponoviti. Kakva greška.
Afričke reprezentacije često su posmatrane sa dozom potcenjivanja, međutim danas kada vide crvene dresove Maroka, prvo pogledaju ko stoji među stativama. Tamo je Bunu, koji je naučio da brani između parkiranih automobila. I koji je od Montreala, preko parkinga u Kazablanki stigao do toga da zaustavlja najbolje napadače sveta.
Bonus video:
