Zamislite da stvar koju najviše volite na svetu – ne možete da radite 10 meseci.
Nije lako.
Andrej Petrović je sa 18 godina doživeo povredu prednjih ukrštenih ligamenata koja ga je sa terena odvojila dugo, predugo.
Ipak, nije uspela da mu skine osmeh sa lica, a činjenica da je u subotu zaigrao za omladince TSC-a sa brojem 10 na leđima, jasno govori da je muka prošla.
Sad kreće ono pravo…
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinaraza sport i 500 besplatnih spinova
“Povredio sam prednje ukrštene ligamente na prvoj pripremnoj utakmici za seniore TSC-a. Bilo mi je mnogo teško. Osećao sam kao da mi je neko oduzeo mogućnost da radim ono što volim najviše na svetu. Opet, kako su dani prolazili, sve više sam se mirio sa činjenicom da su povrede sastavni deo fudbala. Znao sam da moram da budem pozitivan kako bih se oporavio na pravi način. Bilo je to dugo, i veoma zahtevno. Na svu sreću, imao sam podršku porodice, prijatelja i ljudi iz kluba”, počeo je Petrović razgovor za Meridian sport i nadovezao se na činjenicu da je i zaigrao utakmicu posle duge pauze.
“Vratio sam se na teren posle 10 meseci. To je najbitnije za početak. Postepeno se vraćam u ritam uz Mihajla Kostića i Mariju Lojanicu, koji su uz “Fizio sistem” i Nemanju Rašovića, ali i dr Branislava Krivokapića bili ključni ljudi za moj oporavak. Za početak sam u omladincima, a posle ću, nadam se, dobiti šansu u prvom timu. Ne žurim se, i miran sam. Znam da je TSC organizovan klub i da ako zaslužim – sigurno ću dobiti priliku.”
Iznenada je Petrović napustio Marakanu. Činjenica da je bio član Elitne grupe, dodatno je potvrđivala tezu da je važio za jednog od najtalentovanijih fudbalera Zvezde.
“Bilo je razočarenje, jer sam očekivao šansu. Kada sam bio najbolja verzija sebe, imao sam utisak da im nisam na radaru. Pojavio se TSC kao opcija i nisam se razmišljao ni u jednom trenutku. Od prvog dana se osećam kao kod kuće u Bačkoj Topoli i način na koji su me dočekali – pokazao mi je koliko je klub ozbiljan. Fokusirani su na fudbal, na razvoj igrača. Verujte mi, do sutra bih mogao da hvalim sve u TSC-u i opet ne bi bilo dovoljno da ih opišem. U današnje vreme se takvi ljudi retko sreću.”
Turbulentno je bilo i u Grafičaru, kada je odjednom vraćen za omladince, uprkos činjenici da je na debiju postigao dva gola.
“Iznenadio me je povratak u omladince. U suštini, sa 17 godina sam na debiju u seniorima postigao dva gola i bio proglašen za igrača kola. Imao sam osećaj – to, je to – ustalio sam se i borim se dalje. Međutim, odjednom mi je saopšteno da se vraćam u omladince. Šta da kažem, nastavio sam da radim još više.”
Među čelnicima kluba iz Ljutice Bogdana stavljan je u ravan sa Andrijom Maksimovićem i Veljkom Milosavljevićem kada je u pitanju talenat i ono što se očekuje jednog dana u prvom timu.
“Dane u Zvezdi pamtim po lepom. Od momenta kad sam došao u klub, brzo sam uspeo da se ustalim u startnu postavu moje generacije. Praksa u Zvezdi je bila da su najbolje igrače iz 2007. godišta prebacili kod nas, tako da sam igrao sa Maksimovićem i Milosavljevićem koji su sada prvotimci Zvezde. Drago mi je zbog toga. Najlepši momenat? Gol na stadionu Partizana.”
Mlađi brat Andreja nastupa za kadete Zvezde. Želja da jednog dana igraju u istoj ekipi – postoji.
“Aleksa, ili Meda kako ga zovemo, igra u Zvezdi. Različiti smo tipovi igrača, ali ista je to krv. Savetujemo se i bodrimo. Bilo bi sjajno da jednog dana zaigramo zajedno. To bi bio san, i za nas, i za našu porodicu.”
Usled povrede, nije mogao da pomogne ekipi Aleksandra Lukovića da izbore plasman na Evropsko prvenstvo za omladince.
“Reprezentacija je uvek posebna priča. Najponosniji sam na sebe kada obučem dres Srbije. Nažalost, zbog povrede nisam mogao da pomognem ekipi u kvalifikacijama. Opet, lepe uspomene nosim iz reprezentacije i nadam se da će ih tek biti. Kadetsko prvenstvo je bilo sjajno, a gol protiv Slovenije jedan od dražih u karijeri.”
Andrej dolazi iz fudbalske kuće, s obzirom na činjenicu da je i otac Ivan imao uspešnu karijeru.
“Fudbal je kod mene bio logičan izbor. Odrastao sam uz treninge koje je otac vodio. Gledao sam, učio. Uz njega sam zapravo najviše i zavoleo fudbal. Preneo mi je tu strast prema lopti, ali i način razmišljanja. Mislim da me više savetuje nego što kritikuje. Logično, sin sam mu i zna kako treba sa mnom. Zna kada je trenutak da mi nešto kaže, a kada je potrebno da me pusti da sam zaključim. Velika je prednost što sam odrastao uz njega.”
Petrovići imaju i školu fudbala u Kraljevu – Apolon, iz koje su između ostalog izašli i Nikola Stanković (Čukarički) i Matija Gluščević (Radnički 1923).
“Vreme u Apolonu pamtim kao najlepši period odrastanja. To je bila baza svega što sam danas. Izgradio sam se kao fudbaler i osoba. Posle je sve išlo prirodno. Zvezda me je primetila, počeli su da se raspituju i kada sam dobio konkretan poziv – prihvatio sam ga. Marakana je san svakog deteta“, zaključio je Petrović.
BONUS VIDEO:
neda.kerkez
Bilo bi lepo videti braću da jednog dana zajedno zaigraju u timu.
M Pavlovic
Nmg svi da zaigraju za Zvezdu, mora neko i da ide u ostale klubove
kluka4002
Sva sreca pa je ovako izasao iz povrede kao pobednik i brzo se prebacio u redove zvede gde mu je napredak zagarantovan ima ogroman potencijal ovaj momak