U turobnim vremenima za Partizan, kada je bilo potrebno da se svi drže zajedno i probaju da nađu izlaz iz velike krize koja je zahvatila klub, došlo je do mimoilaženja. Kao da je zapelo negde na relaciji između prvog tima i omladinske škole, pa je napravljeno nekoliko neshvatljivih grešaka. Posledica toga bilo je da crno-beli nisu ispoštovali svoju decu, koja su potom zablistala u drugim klubovima.
Nije bilo sve šareno i bajkovito ni u mlađim selekcijama, toliko da čak ni osvojene titule u kadetskom i omladinskom uzrastu u sezoni 2022/23. nisu uspele da zamaskiraju postojeće probleme. Naprotiv, oni su se nagomilali i umesto da Parni valjak ubira plodove tih generacija, dogodilo se suprotno.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Jedan od najzaslužnijih što je škola delovala na momente kao nekada u najboljim danima, bio je Đorđije Ćetković, koji je beležio sjajne rezultate sa generacijama 2006. i 2007, a neki igrači iz tih selekcija već rade sa prvim timom, dok dobar deo njih polako kuca na vrata.
Prepoznali su u Partizanu potencijal koji poseduje trener iz Podgorice, te je ove sezone dobio šansu da radi u stručnom štabu Aleksandra Stanojevića, a potom mu je poverenje pružio i naredni strateg Savo Milošević. Rezultati koje je postigao u prethodnom periodu su pokazatelj da ima zanimljivog materijala za budućnost.
S obzirom na to da su nedavno u tim priključeni igrači sa kojima je on radio praktično od pionirskih dana, Ćetković je govorio za Meridian sport i dodatno približio o kakvim potencijalima se radi.
“Mogu da budem zadovoljan situacijom što se tiče tabele, u odnosu na to kako smo počeli. Imamo niz pobeda, ranije smo se tražili. Došli smo do igre i dobrih rezultata. Nadam se da će u narednom periodu uz pojačanja biti sve kako smo planirali, a to je borba za trofej, titulu i prvo mesto, sve osim toga je neuspeh za Partizan.”
Tokom leta je Đorđije Ćetković prekomandovan u prvi tim, počeo je kao jedan od asistenata Aleksandra Stanojevića, a istim poslom je nastavio i kod Miloševića.
“Dobio sam šansu da radim u prvom timu posle kvalitetnog rada u mlađim kategorijama. To je bila nagrada od strane kluba. Radio sam sa Stanojevićem koji je jedan od najboljih trenera u istoriji Partizana, pružio mi je podršku da budem tu, naučio sam mnogo stvari. Različitu filozofiju fudbala imaju Stanojević i Milošević. Stanojević voli intezivniji fudbal. Zahvaljujem im se što su mi pružili šansu da budem u prvom timu. Od svakoga uzimam po nešto, da sutra napravim svoju filozofiju fudbala koja će možda moći da prođe. Tu sam još da učim.”
Osvrnuo se i kako funkcioniše stručni štab Sava Miloševića.
“Svi radimo kao jedan. Savo daje potpunu slobodu. Donosimo zajedno odluke i daje nam mogućnost da kažemo šta mislimo. Psiholog je, voli osmeh, ne želi nervozu. Kada ima osmeh, tu je pozitivna energija. Igrači to prihvataju i donosi pozitivne rezultate.”
Priključio je Savo Milošević prvom timu Dušana Jovanovića, Zorana Alilovića, Mihajla Petrovića, Vanju Dragojevića i Milana Roganovića, a miriše da bi neko od njih mogao da dobije minute do kraja godine.
“Drago mi je što su naša deca tu i što vidimo napredak. Mora da poseduješ određeni talenat ako si u omladinskoj školi Partizana. Kada ih ne treniraš dve godine, onda vidiš neke nedostatke, koje nisi video odmah. Kada si stalno sa njima, saživiš se, pa ne uočiš neke mane, onda je dobro da ih drugi trener uzme, koji će to da primeti i na kraju da bude dobar finalni proizvod. Mnogo igrača je u Superligi, igra na top nivou. Bogdan Mirčetić, Milan Aleksić, Matija Popović, Relja Obrić, Andrej Popović… Ima pregršt dece koja su otišla, a nismo smeli da dozvolimo. Oni su imali izbor. Partizan je sada napravio dobru priču jer je okupio talentovane momke, a ima još dosta njih koji zaslužuju da budu u prvom timu. Ispred njih je vreme i kvalitetan rad, pa ćemo videti kakvi su im dometi. Sada su se granice godina pomerile, sa 17-18 godina praviš razliku.”
Alilović ne beži sa časova i magiju sa parketa prenosi na travu: Sanjam desetku Partizana!
Mladim igračima koji ulaze u prvi tim dosta znači što je tu Ćetković, koji redovno vodi razgovore sa njima i pomaže im u adaptaciji.
“Uvek sam pričao sa njima. Za njih je sve ovo novo, jer ima mnoštvo zahteva. Moraju da igraju brže, da donose odluke… Potrebno je da se adaptiraju i da ih razumemo ako pogreše, da im pružamo podršku. Vidimo kod Alilovića da pravi razliku u nekim detaljima. Srećan sam što su tu, trenirao sam ih i Partizan treba da iskoristi taj potencijal. Već u kadetskoj ligi može da se vidi kvalitet igrača, a u omladinskoj se definiše za kakav su nivo fudbala.”
Svakom treneru je satisfakcija kada vidi da igrači koje je vodio u mlađim kategorijama stignu do prvog tima. Ipak, ostaje žal za onima koji su otišli, a nije ih malo. Matija Popović, Andrej Popović, Relja Obrić, Uroš Ćuk, pa Bogdan Mirčetić, Milan Aleksić, Janko Jevremović…
“Sijaset dece je otišlo. Ja sam se bavio terenom i bitno mi je da tu budu kako treba. Moraju da znaju kako se predstavlja Partizan. U poslednje vreme se izgubio identitet Partizana, jer ne znaju čiji grb nose. Mora da se zna da kada dođu ovde, telefon ide sa strane, maksimalna koncentracija na trening, nema galame… Ali, to je sve proces sazrevanja. Potrebno je da postoji sistem rada, način ponašanja na terenu i van njega. Moraš da budeš primer kako treba da se ponaša profesionalni sportista. Da se uredno javiš svima, taj bonton mora da postoji u ovakvoj instituciji.”
Dušan Jovanović, Zoran Alilović, Mihajlo Petrović, Vanja Dragojević i Milan Roganović su tokom jesenjeg dela igrali za Teleoptik i osetili čari seniorskog fudbala.
“Veoma je bitno što su igrali za Teleoptik. Strahinja Pandurović je odlučio da se osamostali, igra takmičarski fudbal, što je mladima dosta pomoglo. Bitno je da deca to prođu, jer je seniorski fudbal dosta drugačiji u odnosu na omladinski. To je pravi filter koji može da pokaže da li je neko za takmičarski fudbal ili ne. Bar tako ja razmišljam. Srpska liga ima kvalitetnih bivših superligaških igrača.”
Povratak Peđe Mijatovića je malo ko očekivao. Toliko se sve brzo izdešavalo, da je iznenadio samog Ćetkovića, kom je proslavljeni centarfor ujak.
“Mijatovićev dolazak me je baš iznenadio. Nekoliko dana pre toga smo se videli, ali niko nije pominjao preuzimanje odgovorne funkcije. Nije imao u glavi da može to da se desi. Ne verujem da je to bio neki plan. Imali smo komunikaciju, ali se nikada nije dovodilo u pitanje da li će doći. Bavio se drugim poslom, bio je u Realu direktor… Nije imao uticaj na moj dolazak u Partizan – pitam ga nekad za mišljenje. Pomaže mi u nekim odlukama, ali u našem narodu kada ti je neko rođak ne smeš da budeš dobar. Odmah ti sve vezuju za njega. Kada sam došao u Partizan, niko nije znao da mi je Peđa ujak. Nametnuo sam se svojim kvalitetom, možda sam nekad grešio, ali nikada namerno. Morao sam da stavim nekog igrača nekad da bih video na kom je nivou. Neki ljudi to ne razumeju. Najveća laž je kada trener kaže da su svi isti. Kada moram da donesem odluku ili kada me pitaju zašto neko ne igra, ja im obrazložim svoje razloge, jer sam davao šansu. Ljudi kod nas kao da nemaju vremena.”
Lazović: Uspeli smo dosta da uradimo, u januaru stižu nova lica
Kada je završavao igračku karijeru, prirodno je bilo da se posveti trenerskom poslu, a u mlađim selekcijama je pokazao da ima štofa, jer rezultati govore za njega.
“Moj san od malena je da budem trener. Voleo sam da gledam kako treneri prave treninge. Kada sam bio pri kraju fudbalske karijere, obilazio sam klubove u Nemačkoj gde sam igrao, zapisivao treninge… Došao sam na ideju da probam da se bavim tim poslom, počeo sam u Školi fudbala Stari aerodrom iz Podgorice, pa sam posle toga otišao u Budućnost. Tu sam počeo sa trenerskim poslom i tada su me ljudi iz Partizana primetili. Tada su Budućnost i Partizan sarađivali zahvaljujući Ristu Lakiću, bivšem igraču crno-belih, i napravili su priču da treneri iz Partizana dolaze da nam drže predavanja kako radi njihova Omladinska škola. Jednom prilikom su tražili da se napravi trening kako bi videli kako mi radimo i posle toga su me pitali da li bih došao kod njih da radim. Rekao sam da bih peške došao. Prešao sam u Beograd, bio sedam dana, dolazio svako jutro i gledao treninge, i zapisivao ih. Videli su da imam fino razmišljanje i sve je išlo korak po korak. Vremenom sam se i osamostalio”, rekao je Ćetković i osvrnuo se na uspehe u omladinskim kategorijama:
“Sa pionirima sam dva puta bio prvak Srbije, jednom sa kadetima, osvojili smo turnir Nero Roko u Italiji posle 13 godina, gde smo pobeđivali Milan, Napoli, Empoli… Pa potom bili drugi na Fjučr kupu u Holandiji, gde smo bili totalni autsadjeri. Pobedili smo Mančester siti, Anderleht, a u finalu smo poraženi od Ajaksa. Pokazali smo da imamo dobru decu. Imam iza sebe rezultat. Ne želim da se branim ovim, jer meni ujak ne javlja preko telefona kako treba da vodim utakmicu. Da ne znam da radim ovaj posao, Peđa bi me prvi oterao. On je tiranin što se posla tiče. Sklonio je svojevremeno Galaktikose kada im je vreme isteklo. Tako će biti i u Partizanu, nema u ovom sportu mnogo sentimentalnosti. Ja drugi posao ne znam da radim, iskren sam u ovome, za sve sam otvoren, imaju deca lepo mišljenje o meni, shvataju zašto sam im pričao neke stvari i zašto sam bio strog.”
Nema dilemu šta mu je želja jednog dana…
“San mi je da budem trener prvog tima Partizana. Klub mi je pružio sve, ja moram da vratim maksimalnim pristupom poslu. Ovaj posao nema radno vreme. Razlika između fudbalera i trenera je velika. Fudbaler misli samo na sebe, a trener na 24 igrača. To sve treba uklopiti u jednu celinu. Poenta je da radiš posao iz srca i daš 100 odsto sebe, i kada odeš jednog dana, da kažeš da si dao sve od sebe i da ideš dalje”, poručio je Ćetković u razgovoru za naš portal.
Bonus video:
Goran Munic
Partizan mora da izbacuje igrace iz svoje skole, samo na taj nacin moze da se vrati na pravi put