Ilija Najdoski, za navijače Crvene zvezde večno Sveti Ilija, bio je jedan od dva najvažnija stuba Zvezdine odbrane u pohodu na titulu prvaka Evrope.
Beskompromisni borac za kog nije bilo izgubljenog duela u godini kad se obeležava 35 godina za Meridian sport evocira uspomene na put do titule prvaka Evrope, govori o atmosferi u Zvezdinom Drim timu, klupskoj organizaciji koja je bila na nivou Reala i Barselone, predstojećem finalu Kupa šampiona i Mondijalu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
„Ekipu iz Barija je bog stvorio. Da je ostala na okupu, da se Jugoslavija nije raspala, mislim da bismo dominirali još dve godine u nizu. Niko ni mogao da nam se suprotstavi u Beogradu. Kad sam posle otišao u Španiju Ijero mi je rekao: ‘Pre žreba smo samo mislili na to samo da ne igramo u Beogradu. I sledeće godine, kad ekipa nije bila ista, kad su nam otišla četvorica ili petorica igrača, pa igrali u Sofiji, Budimpešti bili smo na korak do finala. Da smo pobedili Sampdoriju u Sofiji opet bismo bili u finalu. A Sampdorija predvođena Boškovom, sa Manćinijem, pokojnim Vijalijem, Lombardom, Katanecom… Ta utakmica u Sofiji je jedina u kojoj nije bilo doping kontrole. Ni UEFA nije odgovaralo da opet igramo u finalu”, istakao je Najdoski.
Priča sa Svetim Ilijom o sezoni i utakmici krunisanoj odbranom Stevana Stojanovića i golom Darka Pančeva razvijala se od premijere u Kupu šampiona, dvomeča sa Švajcarcima u kom je ekipa shvatila da može daleko da dogura.
„I pre mečeva protiv Grashopersa klub i mi sami igrači smo da osetili smo da imamo kvalitet za nešto veliko. Ali prva utakmica, na razočarenje navijača, se završila je 1:1. U revanšu smo dokazali karakter, da kao ekipa da vredimo mnogo više. Samopouzdanje koje smo dobili u Cirihu doprinelo je da se potajno u sebi nadamo da već te godina možemo da napravimo nešto veliko”.
Prisetio se i šampionskog mozaika u kom su poslednje kockice uklopljene dolaskom Siniše Mihajlovića i Miodraga Belodedića. Koliko je slavnom tandemu odbrane crveno-belih trebalo da nađe istu talasnu dužinu pogledajte u videu na Youtube kanalu Meridian sporta.
Na pitanje da li je taj tim Zvezde najbolja jugoslovenska ekipa svih vremena Najdoski skromno odgovora:
„Pa sad, glupo je da ja o tome pričam. Rezultat to pokazuje, ali realno naša liga u tom periodu je po kvalitetu bila treća, četvrta u Evropi. Sve što je vredelo iz svih republika Jugoslavije,…, vrhunac svakog igrača je bio da dođeš u Partizan, Hajduk, Zvezdu… Nama su nekad bile lakše utakmice u Kupu UEFA nego kad idemo u Zagreb, Split, Skoplje… Da igramo ovde u sa Vardarom. Uvek si posle te prvenstvene utakmice u nedelju bio spreman za u sredu bez obzira da li je to bio Kup UEFA ili Liga šampiona, bio je to približan nivo. Sad je to problem za sve ekipe, pogotovo Zvezdin sadašnji tim, jer je velika razlika. Terzić je sa direktorima Mrkelom, Marinom i Petrovićem dostigao visok organizacioni nivo, ali je veliki problem ogromna razlika u kvalitetu između domaćeg prvenstva i mečeva, na primer, u kvalifikacijama. Ne mogu da budu konkurentni koliko bi mogli da imaju jače utakmice. A nama je svaka utakmica bila kao da igraš polufinale u Evropi. I to je po meni najveći problem za ceo Balkan”.
Sa kolektiva smo, pokazalo se na trenutak, razgovor skrenuli na Najdoskog, defanzivca kog su napadači zaobilazili u širokom luku. Bio je čvrst, oštar, nije bežao od snažnih duela… Ali nikad grub, iako su pokušali da mu prilepe tu etiketu.
„Nikad u karijeri nisam povredio protivnika. Kao što ste rekli mora da se pravi razlika, između – oštar i grub je velika razlika. Ali, bilo je malo fame oko mene u tom prvenstvu, pričalo se da je ‘Ilija grubijan’, ali nek pokažu jednog igrača koji je posle duela izašao, napustio utakmicu. Nema takvog. Ogromna je razlika kad igraš čvrsto fudbal i grubijana”, kaže Najdoski dodajući da je među naslednicima u Zvezdi bilo mnogo odličnih centarhalfova, ali da mu je po karakteru i stilu najbliži Nemanja Vidić.
Potom je naglasio Zvezdinu karakteristiku bez koje nema šampionskih timova.
„Vrline naše ekipe bile su drugarstvo i poštenje, klub nas je fenomenalno pratio. Džaja i Cvele su zaslužni što je cela Zvezda porasla. U to vreme imali smo evropske uslove, u svakom pogledu bili u ravni sa Realom i Barselonom. Ali, najvažnije je da smo svi bili pravi drugari. Kakve je igračine Zvezda imala u timu, a nikad se nijedan nije izdvajao da je lider. Svi su na svoj način bili lideri. Kad dobijemo i slavimo svi idemo u Taš ili Nanu. Nije bilo razdvajanja. Naravno, ne može svakog dana da svih 18 igrača bude zajedno, ali kad dođe teren i kad dođe utakmica disali smo kao jedan. Prilikom nekih situacija na terenu nije trebalo da nam trener kaže šta da radimo, nego smo sami u svlačionici rešavali ako se dogodi neki problem za vreme igre.”
U retrospektivi sezone naglašava da je Dinamo Drezden bio možda i jači od Glazgova.
„Bila je to kompletna reprezentacija DDR-a. Strašna ekipa, nemački fudbal, jaki i maksimalno kondiciono spremni”.
Na red je došao meč u kom se „nebo otvorilo”.
„Bajern je bio odlična ekipa. U Minhenu smo dobili, mislim da postoji neki statistički podatak da je tada posle 25 godina izgubio evropsku utakmicu na domaćem terenu. Posle te utakmice u kojoj smo slavili 2:1, znali smo i sami, a i Džaja je odmah naglasio da će u Beogradu biti tri puta teže, nego u Minhenu. Tako je i bilo. Nisam igrao tu utakmicu, imao dva žuta kartona, sa druge strane da sam igrao taj meč kakav je bio, da je u njemu bilo dosta kontri, desio bi se neki faul za žuti karton, pa ne bih igrao finale. Mi smo radili pošteno, korektno, časno… Uvek kažem, kako radiš u životu, onaj odozgo vidi i nagradi te kad je najviše treba. Nas je tada nagrado i zasluženo smo otišli u finale.”
Koliko je tadašnje klupsko rukovodstvo vodilo računa o svakom detalju, pokazuje i priča o pripremi za finale.
„Finale je veliki ulog, taktika, pritisak. Najpametniji potez Džaje I Cveleta je što smo sedam dana ranije otišli u Bari. Bili odvojeni na 30 kilometara van grada, u mirnom mestu gde nismo imali nikakav pritisak od novinara, ljudi, zahteva za ulaznice. Bili smo izolovani i nismo osećali nikakav pritisak. Trening, pa vraćanje u bazu”.
Današnjim generacijama je teško da zamisle koliku je snagu Olimpik imao tih godina. Bernar Tapi je bio u rangu sadašnjih najbogatiih predsednika, kasnije se pokazalo, spreman na sve. Francuzi su bili favoriti.
„Po meni, možemo da ih uporedimo sa sadašnjim Mančester sitijem, po lovi, igračima. Cela ekipa je bila sastavljena od reprezentativaca Francuske, Engleske, Gane… Abedi Pele, pa Vodl, Brazilac Mozer… Uz odličnu ekipu na klupi su imali Bekenbauera, kao sportskog direktora i trenera Getalsa. Po finansijama su bili 100 puta jači od nas!”
Konstatuje da u finalu vezisti i napadači nisu odigrali na nivou nekih ranijih mečeva Kupa šampiona, ali da su izdržali 120 minuta. Što je vrlo zahtevan poduhvat, jer u tim mečevima jedna greška može da bude kobna.
„Bila je takva utakmica da je kod jednog igrača pala koncentracija samo na sekund, bilo bi gotovo. I u tome je bila snaga naše generacije”, konstatovao je Sveti Ilija.
Utisak je da je penal serija bila teža za gledaoce nego za aktere.
„Mislim da je u to prvenstvu SFRJ bilo pravilo da se posle utakmice sa nerešenim ishodom, izvode jedanaesterci da bi se dobio bod. Imali smo uigranih pet igrača za koje smo bili sigurni. Sa penalima nikad nije izvesno, ali smo imali maksimalno poverenje u njih petoricu, tako da nije bilo problema. Dika je odbranio već prvi penal beku Amorosu. Koncentracija kod naših penaldžija je bila velika, imali su samopouzdanje, znaolo se ko prvi, a ko šutira peti”.
Radost posle gola Darka Pančeva je nezaboravna.
„Ne može to rečima da se opiše. Taj osećaj iznutra. To retko može da se doživi na utakmici. Bilo je posebno za nas i za navijače koji su došli iz cele Jugoslavije. Pa posle toga slavlje u našoj bazi, trubači. Italijani su pričali da je taj ceh u to vreme bio neverovatno veliki. Ali Zvezda je tad bila jaka”.
Ističe da je emocija prilikom sećanja na Bari sve jača kako godine odmiču. Na pitanje da li je realno da u doglednoj budućnosti Zvezda ili neko drugi sa Balkana ili Istočne Evrope složi tim poput onog iz Barija i dođe do finala Najdoski odgovara:
„Ponavljam, ta liga je pravila igrače, a veliki klubovi Zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk su uzimali sve najbolje, dokazane u svojim klubovima. Morao sam da odigram 200 utakmica u Vardaru da dođem kao gotov igrač u Zvezdu, u svakom klubu je bilo tako. Ogromna je razlika sad i finansijski. Na primer sad Zvezda ne može da dovede igrač od 20, 30 miliona, a primera radi Mančester siti kupi igrača od 200 miliona. Igra je ista, ali je velika je razlika u fudbalu tada i sada”.
Šta trenutno radi Ilija Najdoski, kad će reprezentacija Makedonije ponovo igrati na velikom takmičenju, za koga će navijati na Mondijalu i na koga tipuje u predstojećem finalu Lige šampiona pogledajte na našem Youtube kanalu.
Bonus video:
