Nemanja Jovanović je jedan od trenera prinuđenih da napuste Srbiju da bi se razvili i dokazali. Naznake da će dobiti priliku nije bilo ni na horizontu, pa se u 28. godini otisnuo na trnovit put.
Sada znamo da je ta odluka bila pun pogodak, jer je sa velikim uspehom radio na univerzitetima SMU, De Pol, Teksas Arlingtonu i UCLA, tada je bila potrebna velika hraborst otisnuti se u neizvesnost. Asistentu u stručnom štabu i direktoru regrutovanja budućih polaznika programa čuvenog kalifornijskog koledža, trud je počeo da se isplaćuje i u selekcijama Srbije. Sa mladom reprezentacijom je nedavno osvojio srebrnu medalju na EP u Sloveniji, sada asistira Dušanu Alimpijeviću u seniorskom državnom timu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Jogi, kako ga prijatelji zovu, za Meridian sport je potvrdio da mu je angažman u Srbiji satisfakcija i motivacija, te da će ovo leto pamtiti po lepim uspomenama. U Ljubljanu je poveo potpuno drugačiji tim u odnosu na prošlogodišnje SP, jer nekolicina igrača nije dobila dozvole da se odazove. Ipak, bila je to šansa za druge da se iskažu. Na pitanje ko je u tome uspeo je odgovorio:
„Mislim da je šansu najviše iskoristio Lučić. Od prvog dana sa godinu dana starijom ekipom bio je prvi plejmejker ekipe. Džepina je prošle godine bio sa reprezentacijom, imao je dobro prvenstvo, ali ne ovako dobro. Odigrao je fenomenalno, bio u petorci prvenstva. Meni je izuzetno drago i što se vratio Mitar Bošnjaković. Bila je ideja da nam pomogne karakterom i košarkaškim kvalitetom, ali posle dugog neigranja u Partizanu, bio mu je potreban vremenski period. Odigrao je jako dobar turnir u Turskoj, bio najbolji igrač tamo, odigrao vrlo dobro na turniru, u polufinalu bio naš najbolji igrač. Nažalost, u finalu jednostavno lopta nije htela da prođe kroz koš. Ako bi trebalo da izvučem neka imena, onda bih izdvojio Džepinu, Lučića i Bošnjakovića, koji su ove godine pokazali šta mogu”.
Igrači koji su odabrali odlazak na koledž, po njemu su na dobitku jer će u najosteljivijem periodu razvoja dobiti priliku da igraju. Koju, na žalost, ovde ne dobijaju čak i u nižim ligama.
„Trenutno to deluje kao gubitak, jer dosta dece odlazi, ali se iskreno nadam da će se dosta njih na kraju vratiti kao formirani igrači. U NCAA postoji period kad sa igračima može da se radi na fizičkom i košarkaškom razvoju. Liga kratko traje, igra se od novembra do marta, maksimalno 30 do 35 utakmica, sa prijateljskim utakmicama 40, dok mi u Evropi imamo totalno drugačiji sistem, gde ekipe koje igraju Evroligu završe sa sličnim brojem utakmica kao NBA timovi. Sezona traje do juna, možda čak i duže. Onda ne ostaje puno prostora da se mladi igrači razviju i da nadgrade svoja tela. Mi imamo period od aprila do novembra gde mogu da se ubace u sistem i napreduju.”
U pritisku rezultata vidi osnovni uzrok što na našim prostorima nema strpljenja za mlade igrače. Ali, pravu priliku nije dobila ni petorka sjajnih trenera rođenih u srcu Srbije u krugu od pedesetak kilometara. Rajaković je iz Čačka, Simović iz Gornjeg Milanovca, Alimpijević iz Lazarevca, Mijović iz Kragujevca, a Jovanović iz Lajkovca.
„Ivan Lukić iz Loznice je u Memfisu, a još četiri srpska trenera su u Diviziji 1. Oni su ‘malo više’ Beograđani, ali ih ne treba izostaviti”, naglasio je Jovanović, pa nastavio:
„Nije da nije bilo primera, Dušan je dobio šansu kao mlad. Vlada Jovanović je takođe u jednom momentu bio trener FMP-a, pa Zvezde, sad je pomoćni trener reprezentacije. Svi bismo voleli da vidimo neka nova lica, nove trenere, ali nemam nikakav odgovor zašto se to ne dešava. Verovatno zbog iste priče koju smo pominjali – pritiska rezultata, nedostatka vere da ti momci mogu da iznesu. U Americi se sad dešava veliki trend, trener koji je pre dve godine osvojio prvenstvo sa Floridom Tod Golden je još u tridesetim. Velika škola kakva je Florida mu je dala posao pre par godina, svi su bili malo skeptični, a posle dve godine osvojio NCAA ligu. Voleo bih da ima više mladih. Sebe ne smatram toliko mladim, imam 45 godina, ali možda je trebalo da dobijemo šansu u momentu kad smo krenuli iz Srbije, ali se nije desilo.”
Prezadovoljan je dosadašnjom karijerom, ne planira na duge staze već se drži devize ‘danas uradimo najbolje što možemo, ovo drugo ne zavisi od nas’. Ipak, na pitanje šta mu je posle toliko godina izazov u poslu – da pronađe nekog kao Kusturicu i pomogne mu u razvoji ili da u dogledno vreme samostalno vodi neki koledž, odgovorio je:
„Nikola će naredne dve godine, nadamo se, biti sa nama na UCLA. On 2028. Stiče pravo izlaska na draft. Stvarno bih voleo da bude dobar igrač za UCLA, ali mnogo veće i meni srcu draže opterećenje je što mi to dete treba da spremimo za reprezentaciju Srbije u budućnosti. Na neki način ‘u rukama’ imam taj talenat, dijamant, srećan sam i jedva čekam da počnemo da radimo. Odradili smo tek par treninga, ponavljam te dve godine naredne će biti ključne za njegovu karijeru i meni je izazov da budem deo toga. Naravno, imam cilj da postanem glavni trener u Americi. Prošle godine sam imao par intervjua, došao sam do nekih finala. Nije se desilo, ali nadam se da hoće u nekoj budućnosti. Postoji i barijera za internacionalne trenere, kao što je postojala i za igrače. Nema puno internacionalaca, a oni koji rade su sa engleskog govornog područja. Postoji ‘head coach’ iz Kanade, bio je iz Australije, ali je otpušten i mislim da je to to što se tiče koledž košarke. Da sam prošle godine dobio posao, bio bih prvi glavni trener u koledž košarci rođen van engleskog govornog područja. Barijera će se sigurno u nekom momentu skloniti, postoji napredak. NBA je u tom smislu malo bolji, tu su Španac Fernandez, naš Darko u Torontu, bio je Igor Kokoškov, ali opet je to mali broj u odnosu na broj klubova. Moj izazov je da u nekom doglednom periodu pokušam da pokušam da dobijem posao glavnog trenera u koledžu.”
U videu na Youtube kanalu Meridian sporta pogledajte šta je Jogi rekao o tome čime je balkanski kvintet u Ilinoisu oplemenio koledž košarku, šta koledž daje igračima osim košarkaškog programa, kao i to koliko Los Anđeles nosi iskušenja za mlade. O planovima UCLA za trio sa naših prostora je rekao:
„Deo su ekipe, svako se bori za svoju poziciju. Jednostavno svim igračima prezentujemo isti plan, da će igrati ko zasluži da igra. Svi smo kao ekipa, sezona ima dovoljno utakmica da minutaža može da se podeli. Imamo kompaktnu ekipu sa 13 igrača u rosteru, od kojih će 10-11 igrača će verovatno više biti u rotaciji. Plan za njih trojicu je da se bore, budu deo ekipe i pomognu ekipi u pobedama kako bismo ostvarili što bolji rezultat ove godine. Kusturica je malo u boljoj situaciji od druge dvojice, jer nama je stvarno potreban igrač na poziciji tri. Sergej je više ‘4 na 3’, ali može da igra i trojku, malo je iskusniji, stariji. Naravno, Nikola je malo mlađi od njih, dolazi prvi put, treba da se adaptira na stil igre, treba da se adaptira na život u Americi i, naravno, promenu zone. Potpuno je drugačije kad je on tamo, a drugari na drugoj strani sveta, Stefan Todorović može da vam ispriča taj deo priče, u pogledu toga kako je kad se probudite u Los Angelesu, a u Beogradu je već četiri popodne. Dok doručkujete, obučete se, levo-desno, ljudi se ovde već spremaju za spavanje. Tako da, ako propustite neki prozor od četiri, pet sati da se čujete sa ljudima u Srbiji, onda ulazimo u onaj deo dana kad oni spavaju, a vi ste budni. Za nekog ko prvi put dolazi u Ameriku uvek je izazov što ako hoćete da se čujete sa nekim ovde to mora da bude ili vrlo rano ujutru ili jako kasno uveče, a ni jedno ni drugo nije dobro zbog vašeg spavanja.”
Posle našeg razgovora Jovanović je „skenirao” Francusku. Bez obzira to je reč o prijateljskoj utakmici priprema je ista kao da je finale. Košarkaška publika željno čeka da na terenu vidi Nikolu Jokića i Viktora Vembanjamu, najveće NBA zvezde.
„Iskreno se nadam da će se svi fokusirati na naše igrače, doći zbog njih. Mi Srbi se malo uljuljkamo i sve nam je normalno. Normalan nam je Novak Đoković. I Nikola Jokić nam je normalan, ali sve je to daleko od normalnog. Nadam da će arena biti ispunjena do poslednjeg mesta i da će svi doći da podrže naše momke. Ne samo Jokića, već celu reprezentaciju. Stvarno me ne zanima ko je na drugoj strani, treba da se dođe i bodri Srbija, da se navija i pomogne ekipi.”
Kad je reč o prozoru oprez nije deo trenerskih floskula, već argumentovano navodi zašto je Island opasan, kao i Italija u uvek ‘vrelom’ Pezaru. Deo razgovora o mečevima koji značajno mogu da nam olakšaju put ka Kataru, kao i deo godine u kom Jogi naviše gleda evropsku košarku, takođe je na Jutjub kanalu. Usresredili smo se potom na igrače koje je trenirao na SMU, zvezdašima i partizanovcima posebno zanimljive – Semija Odželeja, Sterlinga Brauna i Šejka Miltona. Na pitanje ko je najviše postigao u odnosu na ono što su pružali na teksaškom univerzitetu, istakao je:
„Sterling je najdalje stigao u plej-ofu sa Janisom, igrao najveću ulogu u ekipi koja je bila konkurent za titulu u tih par godina. Ali ako gledamo finansijski, po broju godina, najviše u NBA ligi je igrao Šejk Milton. Mislim da bilo koga od njih sada pitamo, svi su prezadovoljni karijerama. Naravno da bi oni u glavi voleli da su i dalje u NBA i da su mogli sve vreme da ostanu tamo, ali to se nije desilo.”
Posle bivših članova crno-belih, na red je došla uzdanica Crvene zvezde Meridianbet.
„Odželej je u prve dve, tri godine bio jedan od najboljih odbrambenih igrača u Americi, čuvao je Lebrona, Janisa, bio specijalac. Onda je došao u Valensiju i upoznao suprugu, što mu je na neki način promenilo život. Sad sa njom živi ovde u Beogradu, igra Evroligu. Kad sam pričao sa njim prošle godine u Los Anđelesu, rekao mi je da je prezadovoljan što je u Evropi, što je iskusio ‘drugu stranu okeana’ i otvorio nove vidike. Ipak, teško je suditi o uspehu, to je relativna stvar za svakog pojedinačno.”
Brojni su uzroci zbog kojih je Šejk Milton ostao dužan crno-belom delu Srbije. Jer, svakako nije slučajno bio deo Obradovićeve selekcije.
„Milion faktora je uticalo. Došao je i povredio se već nakon par dana. Kad je prvu povredu zalečio, vratio se, pa polomio stopalo. Kad se posle vratio, desilo se koleno… Tokom cele sezone je bio van normalnog ritma. Plus postoji taj deo tako da kažemo ruki sezone u kojoj je trebalo da se privikne na drugačija pravila, drugačiji kontakt, drugačija igra. Ovog leta se nismo videli zbog reprezentacije, prvi put nismo radili zajedno. Bez nekog opravdavanja njega, pošto je mi i privatno je jako drag, nadam se da će u Izraelu imati bolju sezonu i vratiti se na pravi kolosek i pokazati sav potencijal.”
Pre pozdrava smo ga upitali kad će košarka u njegovom rodnom gradu dostići odbojku. Pogledajte video da biste videli kako se iz Los Anđelesa navija za Železničar i šta je Žika Lazarević sa odbojkašicama doneo košarci i celokupnom sportu Lajkovca.
Bonus video:
