Dva pakla koja je preživeo Ernest Rađen velika većina ljudi bi razorila. Benkovčanin koji je sebe dao košarci nije se dao ni ratnom vihoru zbog kog je devedesetih napustio rodnu grudu, niti je pre tačno dvadeset godina dozvolio da iskopni zbog neosnovane optužbe za ratni zločin.
Tog 15. septembra 2006. godine na osnovu poternice koju je izdala Hrvatska priveden je u Solunu gde je bio u pritvoru do ekstradicije. Bio je zatočen u Zadru tokom sudskog procesa. Samo on zna kako mu je bilo.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Da izdrži, ne izgubi veru u pravdu, dva puta krene od nule i postane trener koji je po stažu rekorder među stranim stručnjacima u Kini za Meridian sport kaže pomogla mu je košarka. Ali i uverenje da se ljudi dele samo na dobre i loše. I da dobri preovlađuju.
Na pitanje kako čovek mentalno i fizički izdrži kafkijanski proces, u kom se sigurno na trenutak oseti nemoćan Rađen je odgovorio:
„Možda je za moj mentalni sklop velika stvar što sam se celog života bavio sportom i košarkom, ona je od mene napravila čvrstu, jaku ličnost. Nesrećnim okolnostima i raspadom Jugoslavije, u tom trenutku sam bio mobilizisan u JNA. Onda se izdešavalo što se izdešavalo”.
Hronološki je ispričao dalji put.
„Potom sam 1993. godine došao u Novi Sad i u Vojvodini preuzeo ulogu glavnog trenera juniora i šefa za mlađe kategorije. Postavljao sam program rada u klubu, imao sreću da smo te sezone bili prvaci Srbije u Čačku, igrali smo Fajnal-for i dobili Partizan. To mi je pomoglo da idem korak dalje, pošto je Partizan bio tad izuzetno jak sa Čubrilom, Čankom, Drobnjakom, Glintićem, Vladom Petrovićem, Savovićem… A mi smo od poznatijih igrača koji su napravili karijeru imali Vesu Petrovića i Jovu Stanojevića. Tako sam ostao u košarci. I posle tih godinu i nešto dana na zaraćenom području, nisam ni razmišljao o tome. Meni je život košarka, jednostavno sam na taj način razmišljao.”
Usledila je selidba u Solun, trenersku karijeru nastavio je da gradi među žuto-crnima 1998. godine. Ističe da je već tada izvadio hrvatski pasoš. Zatim je usledila digresija:
„Vaspitan sam da ljude nikad ne gledam kroz nacionalni segment. Osećam se čovekom sveta, a ne neke male, ograničene grupe ljudi. Sad ne potcenjujem nikoga, ni Srbe, ni Hrvate, ove ili one, ali Balkan je mali, ‘smešna stvar’. Koliko je mali u odnosu na druge vidiš kad gledaš sa svetskog aspekta. Na primer, radio sam u pet gradova u Kini, svaki je veći od svih naših država. Recimo, Šangaj ima 28 miliona stanovnika, znači veći je od cele bivše Jugoslavije. Peking ima 26,5 miliona stanovnika, po površini je veći od čitave Crne Gore. I onda mi nešto pričamo, neki veliki narodi.”
Posle sedam lepih godina u Arisu, preselio se u PAOK. U to vreme stiže u zahtev za ekstradiciju zbog navodnog učešća u ratnom zločinu u Škabrnji.
„Kad sam prešao u PAOK, došao sam u situaciju da sam u nekom političkom razmišljanju nepravedno stavljen na crvenu poternicu. Uhapšen sam i preživeo to što sam proživeo – jednu mentalnu torturu. Nisam imao problema sa ljudima u pritvoru, ni u Grčkoj, ni u Hrvatskoj. Svuda je bilo korektno, zato što postoje samo dobri ili loši ljudi. Loši ti nameste neke stvari, ali dobri prevladaju, kao što su u mom slučaju prevladali. Ispostavilo se da je bilo onako kako jeste, a ne kako je neko pokušao da predstavi. Izašao sam iz toga jak, nije negativno uticalo na moj mentalni sistem. Sreća je što sam posle toga odmah nastavio da radim u košarci, što sam bio fokusiran na sport, a nisam razmišljao o prošlosti. To je ružna epizoda u mom životu, ali nastavio sam da radim. Do sada sam bio u 14 različitih timova koji su igrali na visokom nivou, radio u reprezentaciji Mađarske tokom kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2011. I do dan danas sam, hvala Bogu, u košarci”.
Životni vrtlozi u kakvim se našao Rađen donose stresove i utiču na zdravlje i psihu. Međutim pravna procedura i advokatska pomoć imaju svoju cenu. Rađen je zahvaljujući svom radu imao novca za crne dane, dve godine borbe za pravdu su ga i finansijski iscedile.
„To me je finansijski mnogo unazadilo. Zahvaljujući košarci imao sam neku ušteđevinu. Sav novac sam uložio na sudove i advokate. Naravno, imao sam i pomoć prijatelja koji su skupljali novac i pomagali mi u sudskim procesima. U Novom Sadu, u Spensu su se okupili uglavnom ljudi iz košarke, prijatelji su organizovali prikupljanje novca da mi pomognu. Izvukao sam se, ali kad sam izašao iz pritvora trebalo je ponovo da gradim život, ponovo sam krenuo od nule. Faktički, dva puta sam kretao od nule i došao sam tu gde sam sada”.
Nevolje filtriraju prijatelje, ostaju samo pravi. Na pitanje koliko je procenata tada otpalo, odgovorio je:
„Već sam rekao – za mene postoje dobri i loši ljudi. Ne gledam čovek kroz nacionalnost ili kroz perspektivu kakvu imaju ljudi nižeg morala. U meni nikad nije postojala mržnja ni prema kome, ne postoji ni danas. Bitna je samo ljudska dobrota. Ljude koji su mi izuzetno pomogli samo su još više skočili, nikad ih neću zaboraviti i poštovaću ih još više. Što se tiče prijatelja imam ih po čitavom svetu, u muslimanskim, katoličkim, pravoslavnim zemljama. To stvarno nema nikakvu ulogu kako biram prijatelje. Svi koji su mi u Hrvatskoj bili prijatelji i danas su. Stekao sam mnogo mnogo poznanstava i posole, jer sam imao mnogo igrača koji su bili iz Hrvatske, Slovenije… To su iskrena i dobra prijateljstva o kojima mogu da kažem samo sve najbolje.”
Prošlo je dvadeset godina. U prirodi čoveka je da zaboravi ružne uspomene. Ponekad to nije moguće, zato smo Rađena upitali gde je sada u njegovoj memoriji ta epizoda.
„Jednostavno sam to izbacio iz glave, sada je samo kao neki ružan san. Uopšte se opterećujem s tim što je bilo. Ti koji su pokušali da mi to nameste, oni mogu da imaju grižu savesti, ako imaju zrno ljudskosti mogu da imaju problem. U tome sam uvek bio i ostao čist, prema tome nemam s čim da se opterećujem.”
Veći deo priče sa Rađenom u kom priča o:
🏀 radu sa Goranom Miljkovićem Fincem i Milanom Minićem
🏀 specifičnostima rada u kineskoj košarci i rekordu kojim je nadmašio Litvanca Kazlauskasa, Australijanca Gordžana i brojne američke kolege
🏀 načinu života košarkaških profesionalaca koji podsećaju na vojnički režim
🏀 Kinezima koji bi mogli, ali neće da igraju u Evropi
🏀 zašto smatra da je Dragan Raca trener koji je ostavio najdublji trag u Kini
🏀 kako je Neven Spahija zaslužan da mu Šangaj ostane u najlepšoj uspomeni
🏀 planovima za budućnost
pogledajte na Youtube kanalu Meridian sporta.
Deo razgovora o najlepšem periodu karijere i savet mladim trenerima koji odlaze da rade sa decom na kineskim akademijama za naizgled lepe pare smo izdvojili.
„Kina je izuzetno profesionalna i finansijski daleko najbolja, ali najlepši deo karijere bio mi je tokom tih sedam godina u Arisu. Tamo mi se poklopilo sve najbolje moguće. Aris je stvarno veliki klub, u kom ljudi izuzetno dobro razumeju košarku, publika takođe. Ne želim da potcenim PAOK, ali je njegova publika više fudbalska i razmišlja na malo drugačiji način. Život u Solunu je vrlo sličan kao u Dalmaciji. Naravno, mnogo se radilo, ali van posla postoje zadovoljstva koja ne možeš imati u Kini ili u nekim drugim istočnim zemljama. Uz to naučio sam grčki, pričam ga kao maternji, tretirali su me kao domaćeg trenera. Zato i kažem da se u Arisu se poklopilo se sve što mi je odgovaralo”.
Poruka mladim kolegama možda se nekome učini grubom, ali je iskrena i dobronamerna.
„Od sto akademija, samo u tri ili četiri postoji dobra organizacija. Ostale…”, suzdržao se Rađen od komentara, ali lako je shvatiti šta je želeo da kaže.
„Za jednog mladog trenera koji želi da napravi karijeru mislim da je veliki promašaj da ide na te akademije. I u seniorskoj košarci, trener koji ima ekstremno velike ambicije poput Tomovića, za njega je dobro što je brzo otišao iz Kine. Jer, ako se zadržite duže vreme u azijskim zemljama, mnogo je teško da se vratite u neki vrhunski tim u Evropi. Sad ne pričamo o novcu, nego o košarkaškoj karijeri, zato mladim trenerima koji imaju ambicije da se ostvare savetujem da ne žrtvuju snove zbgo trenutne zarade od četiri, pet hiljada dolara. Ne isplati se. Bolje je ‘gladovati’ i dočekati svoj trenutak u Evropi.”
Iako je Ernest Rađen (67) po godinama veteran u takvoj je formi da bi mu pozavideli i dvadesetak godina mlađi. Uz to od njega bi još neke generacije mogle mnogo da nauče – ne samo o košarci, već i koliko život može da bude kompleksan. A da i kad je takav, ima mnogo lepota za koje je vredno ne gubiti veru i boriti se.
Uostalo kao i na košarkaškom terenu koji je i našeg sagovornika očvrsnuo.
Bonus video:
