Da bi se u bilo kom poslu uspelo neophodno je uložiti mnogo rada, biti posvećen, prihvatati greške kao deo procesa, biti spreman na konstantno usavršavanje, otvorenih vidika kako bi se primenila znanja i iskustva iz različitih oblasti, biti pošten prema sebi i kolegama, a onda uz jasnu viziju neprestano testirati svoje limite i ići napred.
Preduslov za to je najpre spoznati sebe i sopstvenu životnu misiju, koja je neretko baš ona koja je godinama odbacivana u stranu, a kada se taj prvi korak načini onda je svaki naredni lakši, ili bar smisleniji.
Reklo bi se da je takva priča Marka Savića, 39-godišnjeg šefa stručnog štaba Voždovca, koji je za Meridian sport govorio o fudbalskim počecima, trenerskim uzorima, najmlađoj ekipi u Superligi, ciljevima, problemima srpskog fudbala, ili ukratko, životnoj filozofiji – koja je često i personifikacija one na terenu.
“Moj pokojni otac bio je učitelj i veoma dobar amaterski fudbaler u staroj Jugoslaviji. Posle igračke karijere završio je trenersku školu i počeo da radi radi kao trener mlađih kategorija. U tom periodu sam ja počeo da treniram fudbal. On je okupio generaciju mojih drugara, trenirao ih u kraju, a ja sam trenirao u Crvenoj zvezdi i naknadno sa tom grupom. Imao je ideju da radim duplo, što je meni veoma značilo, a najviše znanja mi je baš on usadio. Dok sam igrao bio sam siguran da neću biti trener. Nenadano rano sam završio sa igranjem i bilo mi je žao da budem van fudbala. Probao sam kod prijatelja koji je držao školu fudbala. Posle pet minuta prvog treninga bilo mi je jasno da je to to”, počeo je Savić.
Nije se tada radilo o nekom taktičkom pomeranju u polju, niti tehničkim elementima, jer to je bio najmlađi uzrast, deca koja su padala preko lopte, ali unutrašnji osećaj bio je nepogrešiv da se radi o životnom pozivu.
Kasnije, kao što su ta dečica rasla i pravila fudbalske korake tako je i on stepenicu po stepenicu napredovao ne preskačući njednu uzrasnu selekciju, pritom radivši permanentno na ličnom usavršavanju.
Zbog toga ne čudi što je već u radu sa mlađim kategorijama zaradio priliku da se oproba u inostranstvu i to u jednoj od najboljih omladinskih škola u istočnoj Evropi, u Krasnodaru.
“Školu fudbala gde sam počeo kao trener vodio je Nikola Jelić sa kojim sam kasnije sarađivao nekoliko meseci i u Zvezdi, ali na njegov poziv posle epizode na Marakani otišao sam u Rusiju. Bio sam tamo dve godine, bilo je veoma dobro, stekao sam novo znanje i iskustvo, implementirao i neke ovdašnje stvari kod njih. Ali zbog privatnih problema morao sam da se vratim kući. Onda sam zajedno sa još jednim kolegom iz Krasnodara došao u Voždovac u vreme kada je Jovan Damjanović bio direktor omladinske škole. Sudbina je htela da me je sačekalo baš godište 2001, koje me prati tokom čitave karijere”.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Trenerske sveske od ranih početaka čuvaju se i dalje, iako pogled na njih iz ove perspektive pokazuje da se za neke stvari i grešilo, ali to je sve neophodan proces razvoja.
“Ti treninzi od ranije nemaju blage veze sa životom, sebi bih dao ocenu 1, ali to je normalno, isto kada za 10 godina budem gledao sveske od danas hvataću se za glavu. Ali suština je da je stav bio dobar i pristup profesionalan”, kaže Savić.
Majka i otac su bili učitelji, ujak i deda takođe, te ne čudi ta pedagoška crta u radu sa svojim igračima, koja pogotovu dolazi do izražaja u susretu sa mladim fudbalerima.
“Od kolege Aleksandra Jovića sam zapamtio savet koji glasi ‘Nemoj da se plašiš igrača’. I time se vodim, ne prezam od toga da dam šansu mladom igraču ako vidim da je kvalitetan. Verujte mi, već sa devet godina može da se vidi ko je dobar igrač. Viđao sam decu i mlađeg uzrasta kod kojih se po ponašanju, po stavu, jasno vidi da će biti ozbiljni ljudi, ne mora da znači nužno fudbaleri, ali bez dileme kakvi će biti ljudi. Po ličnosti mogu da procenim da li je on sposoban da igra u prvom timu li ne”.
Slobodno vreme, kada ga ima, provodi sa porodicom i prijateljima, a fudbal predstavlja više od posla.
“Mnogo sam posvećen fudbalu, ne u smislu disciplinovanosti, jer veoma volim kreativnost i slobodu. Ne doživljavam fudbal kao posao, ne radim, jednostavno živim fudbal. Svakodnevno gledam bar po jednu utakmicu mlađih kategorija, obožavam da uživo pogledam nekog igrača. Pored toga slobodno vreme provodim sa porodicom, naravno i prijateljima. Supruga i deca su mi najveća podrška i od samog početka su uz mene na skoro svakoj utakmici, od Estonije pa sada do Vozdovca”.
Kako sam kaže još nema potrebe da se kamuflira prilikom skautiranja tih zanimljivih igrača, jer ga ne prepoznaju.
Nakon godinu dana rada sa kadetima Voždovca osetila se potreba za iskorakom, a to je bio rad u seniorskom fudbalu, što je okusio novim odlaskom u inostranstvo, u Estoniju.
“Prvo sam otišao kao asistent kod Aleksandra Rogića, bio sam u toj ulozi godinu i po dana. Bilo je lepo, za malo nam je izmakla titula u obe sezone. Posle godinu dana sam video da nije za mene poziv pomoćnog trenera, koji je veoma koristan, ali uvideo sam da ja kao ličnost želim da donosim odluke”, nova odluka u karijeri tada, a i sada, mladog trenera bila je povratak u klub iz Zaplanjske gde je godinu dana vodio omladince, a onda opet put Estonije u redove Levadije: “Na polusezoni su bili peti što je za klub tog renomea veoma loše, ali sam, zajedno sa svojim stručnim štabom, uspeo da ih podignem do treće pozicije, a već sledeće sezone smo osvojili titulu, Kup i Superkup”.
Bio je to jasan signal čelnicima beogradskog superligaša da je vreme da se fudbalski učitelj generacije 2001. ponovo vrati na Krov i povede ih u seniorski fudbal.
Kao i što sam kaže da se po izgledu ekipe može proceniti i kakav je trener vodi, tako se i iz nekoliko minuta razgovora može zaključiti da direktan pristup primenjuje i u odnosu sa igračima.
“Nikada nisam pravio lažnu frku, tenziju… Nikada ne kritikujem igrača da bih nešto probudio u njemu. Kada vidim da nije nešto dobro uradio odmah kritikujem, isto tako ne libim se da pohvalim. Neki put znam da budem i neprijatan… Zaista se ne plašim igrača, verujem u njih, ali ih stalno pozivam na odgovornost”.
Čas psihologije Marka Savića: Imam sina od šest godina i on je odgovoran – moramo bolje
Voždovac je drugu sezonu zaredom najmlađa ekipa u ligi, a mladi igrači na svojim plećima nose uspešno teret ali i privilegiju da su u prlici da se dokažu na superligaškoj sceni.
“Nikome ništa ne poklanjam, nego ih teram da zasluže. Veoma sam ponosan na ovu grupu momaka. Selektirali smo ih po talentu i karakteru. Sećam se razgovora uoči prvog kola ove sezone sa Mitrovićem, Jočićem, Matićem, gde sam im rekao da imaju odgovornost i prema momcima iz naše škole, da pokažu da mogu da se takmiče sa prekaljenim i fizički dominantnjim asovima od njih. Igrač koliko god ima godina i dokle god igra mora da ima ambiciju da se razvija, nema to veze sa uzrastom, ne delim igrače na mlade i stare”, kaže Savić i dodaje:
“Veliki rad se podrazumeva i bez toga nema ništa. Karakter i smisao za igru su nam zvezde vodilje u odabiru igrača za našu grupu, a nakon toga idu i fizičke predispozicije. Trudimo se da svakome damo prostor da iskaže svoj potencijal, ali ima i igrača koji nisu u stanju da se nose sa tom odgovornošću”.
Uplivom velikog novca u fudbal sve češća je pojava da tinejdžeri potpisuju višemilionske ugovore, što za mlade ljude može biti pogubno u smislu održavanja želje za razvojem i takmičenjem.
“Voždovac je klub skromnog budžeta i njihove plate nisu velike, te i to utiče da ne ‘polete’ posle dobrih i veoma profesionalno se ponašaju bez obzira na neiskustvo zbog mladosti. Ima primera klubova gde veoma mladi igrači dobijaju abnormalne plate i fudbal im postane sekundarna stvar. Naši igrači su gladni uspeha, dokazivanja, nekome je motiv slava, napredak, veći klub, novac, ali na kraju dana uvek ima motiva. Ako mladom igraču date ogromnu platu, ne znam kako će biti i ostati ‘gladni’ bilo čega u životu”.
Ko je pratio igre kluba sa Dušanovca pod vođstvom tridesetdevetogodišnjeg stručnjaka primetio je karakterističan stil igre koji odlikuje pas igra i težnja da se u što većem delu utakmice Zmajevi pitaju za sva dešavanja na terenu.
“Kontrola je najbolji opis onoga što mi hoćemo da radimo. Naš stigli je da imamo posed, da bismo imali loptu pod našom kontrolom. Da bi se to sprovelo igrači moraju da znaju šta treba da rade. Logike sam da je odbrambeni fudbaler bio najtalentovaniji u svom razredu i sigurno voli loptu. Igra bez lopte mora da se zavoli i ona je sredstvo da se što pre dođe u posed”.
Zvezda Slaviše Stojanovića je bila gde i Baharova: “Menjamo noć za dan – u derbiju”
U aktuelnoj sezoni ekipa iz Zaplanjske uspela je da pobedi i Crvenu zvezdu, šampion je poražen na Krovu sa (3:2).
“Zvezda igra specifično, jedan na jedan po celom terenu, s druge strane i mi imamo veoma talentovane igrače koji su kadri da reše te situacije na širokom prostoru, na toj utakmici su uspeli u tome i došli smo do pobede. Pobedili smo jer su igrači imali stav da mogu da pobede Zvezdu, a to im nisam ja usadio jer nije imalo potrebe za tim. Pa Jočić je bio najbolji igrač svog godišta, Nešković takođe, Burmaz u dva-tri napadača svog godišta uvek, Mitrović je najtalentovaniji mladi igrač trenutno u Srbiji, Matić kapiten omladinaca Zvezde protiv Bajerna, Katić igrač utakmice tada, Đurđević kapiten Rada, Zečević kapiten naših omladinaca, Đuričić je jedini bez takve reputacije ali sa neverovatnim talentom i verom u sebe, Damjanović u zrelim igračkim godinama odavno spreman za visok nivo, Vujanović elitni igrač iz omladinske škole Partizana i jednostavno svi oni imaju u sebi tu klicu, samo je nadošao pravi trenutak i ostvarili su veliki rezultat”, otkrio je Savić.
Na pitanje koji su mu treneri uzori, vodi nas u neki drugi svet… U početku iznenađuje, potom sve zvuči više nego logično.
“Što se tiče ofanzivnog kapaciteta Željko Obradović mi je broj jedan! Njegovih seminara sam odgledao bezbroj. Analizirao sam i pokazivao igračima neke kretnje, jer je to veoma slično, samo što se u košarci igra rukama, u fudbalu nogama. Željko mi je najveći uzor što se tiče ofanzivnog dela taktike”, kaže trener Voždovca i dodaje:
“Najviše sam voleo pokojnog Dudu Ivkovića… Ja njega nisam poznavao, niti sam bio u prilici da iz prve ruke vidim kako to izgleda, ali ono što sam video sa strane i način na koji je on vodio ekipu mi je najpribližnije mom karakteru i kako se ja trudim to da radim. Beograđanin je kao i ja. Krstaš, kao i moji roditelji. Ali, to je pre svega, beogradski čovek. Karija Pešića izuzetno cenim, posebno njegovu odbranu”.
Jednostavno…
“Obožavam da gledam košarku i ako biram da gledam Evroligu ili Ligu šampiona u fudbalu, uvek gledam Evroligu! Baš volim košarku!”
Naravno, igra pod obručima nije ukrala svu ljubav. Niti su najveći evropski košarkaški stručnjaci jedini čije je strategije Savić pažjivo izučavao.
“Od fudbalskih trenera Miljan Miljanić mi je broj jedan i trudim se da na internetu pronađem sve što mogu o njemu. Mislim da je on postavio temelj svega u našem trenerskom poslu. Uz njega, Radomir Antić svakako. To su mi fudbalski uzori.”
Iz Savićevih reči isijava ogromno poštovanje:
“To su lideri, ljudi za kojima se ide! Mi naše ljude ne cenimo dovoljno… Pa Duda je u cugu bio svetski i tri puta zaredom evropski prvak sa reprezentacijom. Bez poraza! Duda je bio genije! Tesla svog posla. Ti vrhunski treneri su generali u vojsci. Da u kriznim momentima donesu najbolju odluku, znaju sa svima, da motivišu i najboljeg i najlošijeg vojnika. Kako su ga slušale igračke veličine poput Divca, Đorđevića, Paspalja, Danilovića i ostali, još jedan je pokazatelj kolika je bio ljudska gromada”.
Mladi trener ne libi se da ukaže na probleme, a sve iz najbolje namere kako bi se podigla svest i omogućio dalji razvoj srpskog fudbala.
“Skoro sam slušao podkast Marija Stanića u kom je gostovao Aleksandar Kolarov, naš proslavljeni fudbaler, bivši kapiten reprezentacije, kog izuzetno cenim. Ali ne bih se saglasio sa konstatacijom koju je on tada rekao da je struka najveći problem srpskog fudbala. Oštro se protivim, a evo i zašto… Ne da branim sebe lično ili trenere, svi mi treba da budemo na većem nivou, to je neosporno. Ne znam da li je mislio na struku ili edukaciju struke. Prva stvar koja je preduslov bilo čega je infrastruktura, podsetio bih da u našoj zemlji osim onog FSS u Staroj Pazovi ne postoji ni jedan trening centar. Zamislite da ni jedan klub nema trening centar. Mi da imamo nivo infrastrukture Rusije, pošto sam tamo radio i video, vratili bismo se na “evropski Brazilci”. Sigurno bismo bili u poziciji kao što je Hrvatska, jer mi smo neverovatno talentovana nacija za sport”, kaže Savić i dodaje:
“Pričamo o fudbalu visokog intenziteta koji se demonstrira u Evropi, pa on je nemoguć na terenima poput onih u Ivanjici, Surdulici, Kruševcu, Subotici, Nišu, Lučanima… To su tereni ispod svakog nivoa. Tamo ni Mančester siti ne bi mogao da igra atraktivno. Meni je žao i njihovih igrača, trenera, jer ne mogu da iskažu svoj pun potencijal. Sličan primer bila je utakmica reprezentacija Crne Gore i Srbije u Podgorici, gde obe selekcije imaju igrače svetske klase, ali ni oni ne mogu da demonstriraju kvalitet na onakvom terenu. To onda liči na srpskoligaški nivo. Dok ne popravimo infrastrukturu ne možemo da pričamo ni strukturno o direktorima, vlasnicima klubova, direktorima škola, trenerima i igračima. Ne radi se o alibi priči, jasno je da rezultat mora da se napravi svuda, i u toj Ivanjici, Surdulici, u redu je to i niko ne beži od toga, ali da bi se popravio nivo igre neophodni su bolji tereni. Nije samo do stadiona, država gradi stadione i to je fenomenalno, ali uzalud je ako treniraju na lošim terenima, a igraju utakmice na novim podlogama”.
Dobri rezultati sa klubom iz Zaplanjske daleko su odjeknuli, te se u fudbalskoj javnosti spominje da bi Savić uskoro mogao da promeni sredinu, odnosno da ga neki klubovi iz inostranstva vide na svojim klupama.
“Bilo je nekih razgovora, naravno klub je bio prvi upoznat sa tim interesovanjima. Imam ugovor sa Voždovcem, tako da bi bilo neophodno i da zainteresovani uplate propisani iznos obeštećenja, uz to potrebno je i pogoditi pravi tajming odlaska. Na Krovu sam prezadovoljan, uživam, mogu da zamslim sebe ovde u narednih pet godina. Svakako postoji ambicija da se ide i na viši nivo, ali kao što sam rekao, ako ne postoji osnovni preduslov ne treba praviti neke ishitrine korake”.
Ciljevi za aktuelnu sezonu sa beogradskim superligašem su jasno postavljeni, kao i oni na ličnom planu.
“Kad sam bio mlađi imao sam najviše moguće, megalomanske, želje. Sada sam zrelijih shvatanja. Cilj je da izborimo Evropu naredne sezone, to je ono što smo postavili mi u svlačionici, a ambicija kluba je da budemo u plej-ofu. Cilj u Kupu nam je da osvojimo trofej! Idemo ka tome i nadam se da ćemo uspeti” , samouvereno Savić izgovara pohod na pehar najmasovnijeg takmičenja jasno udarajući o sto i dodaje:
“Generalno, trudim se da u svakog dana uradim sve što mogu kako bih bio bolji nego juče – time se vodim u životu. Gde će me na kraju to odvesti ne može niko da zna. Vi možete da uradite sve što je do vas, pak, neko drugi je napredniji i pobedi vas. Ne treba to shvatati tragično, već analizirati, napredovati svakodnevno i testirati dokle možete da dobacite”.
Na kraju, ali i ne manje važno, trener Voždovca želi da istakne i kolege koje predvode neku novu generaciju trenera u našem fudbalu.
“Kod nas u stručnom štabu postoje četiri trenera sa PROFI licencom, pored mene i Nikole Puače, tu je Nikola Mitić koji je najmlađi sa tom licencom u našoj zemlji, Mihajlo Trajković je najmlađi trener koji je vodio tim u meču Superlige. Marko Neđić, Ivan Stojković, trener naših kadeta Nikola Pavlović, su neverovatno talentovani treneri u našoj zemlji. Tu su i nešto stariji Nenad Milijaš, Aleksandar Luković, koji uz već dokazane Marka Nikolića, Aleksandra Stanojevića, Žarka Lazetića, Jovana Damjanovića, Aleksandra Lintu predstavljaju plejadu kvalitetnih stručnjaka”, deklamuje Savić i posebno ističe Iliju Stolicu:
“Kao što je Dule Vujošević prilikom dodele nagrade za najboljeg trenera u Evroligi citirao jednog velikog mislioca ‘Spas sveta je što svako u svom esnafu, zna tačno nivo svog kolege’. Ilija je genije, koji trenutno nema reputaciju kakvu zaslužuje da ima, a kakvu će imati sigurno u budućnosti. Genijalan čovek”.
BONUS VIDEO:
