Više od šest decenija uši svetske rokenrol smotre uživaju u zajednici eufoničnih zvukova i glasa čoveka koji je obeležio jednu čitavu muzičku eru – Roda Stjuarta. Popularni “Ser Roderik“, 17. maja prvi put u karijeri stiže u Beograd, a srpska prestonica neprekidno traži ulaznicu više. Oduvek je Britanac privlačio pažnju gde god bi se pojavio, a biti deo takvog spektakla postalo je stvar prestiža već u 70-im godinama prošlog veka. Malo je onih koji su uspeli da se nađu u društvu rok zvezde i provere “Da li su ikada videli kišu?”, ali u samom kremu našao se neumorni avanturista iz srca Šumadije – Miodrag Miki Živaljević, koji je na terenu Stjuartu “prodavao” fore sa loptom, baš kao što je Rod beležio rekorde u prodaji albuma.
SPREMI SE ZA BESPLATNU ZABAVU: Preuzmi BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 100 FREEBET-OVA na Super Heli igri – registruj se na sajtu meridianbet.rsili putem mobilne aplikacije.
Izvorište harizme, ili u narodu odomaćenog “ono nešto”, lako se i na prvi pogled pronalazi u karakteru proslavljenog fudbalskog asa Partizana, koji je put od Kragujevca do Beverli Hilsa učinio je zanemarljivo kratkim. Fudbalska elegancija pomešana sa čvrstim stavom, koji bezrezervno brani, omogućila mu je da i van granica listova Žil Vernovog klasika, proživi svoj “put oko sveta” – i to značajno duži od 80 dana. Osvajanje titule večito najvoljenijeg u društvu duguje nepresušnoj dozi šarma, a Stjuartu je svojevremeno “učinio uslugu” da na svojoj koži u veteranskoj ligi oseti čari magije evropskih znalaca sa loptom.
Ubojiti, brzonogi golgeter, vlasnik najpoznatijeg “dalekometnog projektila” u okršaju večitih beogradskih rivala – kasnije obučen u ruho takstiste, ni u osmoj deceniji personalne “filmske priče” (čitaj života) ne skida osmeh sa lica na pomen fudbala.
“Rod Stjuarta sam upoznao u Los Anđelsu posle moje igračke karijre. Rekreativno sam nastupao za tim jednog restorana sa Beverli Hilsa. Vito Saso, vlasnik restorana, voleo je da gleda kako igram. Jednom sam igrao upravo protiv Stjuarta. Voleo je evropske igrače. Prišao sam i rekao: “Ti si legenda! Znam da voliš fudbal, a to je moja branša”. On je čuo da je došao neki Evropljanin, a onda sam mu objasnio da sam to ja. Oduševio se. Ne sećam se ko je pobedio, nije to bila značajna utakmica za mene. Igrao sam centarfora, a od štopera. Bili su to dobri dueli. Veoma harizmatična ličnost. Žene su ga obožavale. Zamolio sam ga za fotografiju, a potom smo završili zajedno u jednom pabu. Dolazi 17. maja u Beograd, video sam. Voleo bih da saznam gde je odseo, ali siguran sam da je on mene zaboravio. On meni ne bi smetao, ja njemu bih sigurno. Zaljubljenik je u fudbal. Često na koncertima deganžira loptu u publiku. Jednom prilikom je izjavio da bi više voleo da je fudbaler, a na muzičar. Uživao sam u njegovom društvu”, počeo je razgovor za Meridian sport Miodrag Živaljević.
Da Stjuart nije jedinstven slučaj potvrđuje priča o susretu sa Frensisom Fordom Kopolom – čuvenim režiserom, koji je tvorac filmske triologije “Kum”. Stvorio je Kopola Vita, Majkla, Sonija i Freda Korleonea, a Živaljević je legende o italijanskim šefovima podzemlja slušao iz prve ruke.
“Sedeo sam u pabu. Prišao mi je kelner, dok sam bio u društva prijateljice i prijatelja. Pitao me je da li želim da popijem piće sa gospodinom za stolom. Upitao sam ga o kome je reč, a on je bio vidno začuđen mojim pitanjem. Usledila je kratka konverzacija: “Ne znate ko je on”? Odgovorio sam da nemam pojma. Nije morao ni da završi ime do kraja. Za stolom je sedeo Frensis Ford Kopola… Oduševio sam se i naravno krenuo ka njemu. Nazdravio sam i zahvalio se. Ispričali smo se i pozvao je moje prijatelje u društvo. Kasnije nas je odveo u njegov restoran i ostali smo do rane zore. Vredi doživeti takve dane… Vredni su romana”.
Sjedinjene Američke Države igraju važnu ulogu u životu i delu “na papiru” 73-godišnjeg Kragujevčanina, ali priča o kojoj bi Kopola mogao da razmisli, počinje mnogo ranije na beogradskoj kaldrmi.
“Došao sam u Beograd tačno na 17. rođendan. Otišao sam u Desetu beogradsku gimnaziju. Moca Vukotić je bio četvrti, a ja treći razred. Nisam uočio neki poseban prelaz. Kragujevac nije provincija, bio je prestonica Srbije. Ima posebno mesto u našoj istoriji. Nisam osećao “kompleks” velikog grada. Živeo sam u Njujorku, Lionu, Nirnbergu… Nikada se nisam osećao inferiornim. Imam dugovečna prijateljstva u svim gradovima”.
Suspenzija zbog jednog sportskog “Bravo Džajo”
Član Partizana postao je na insistiranje Mirka Damjanovića, a ni po dolasku u Humsku nikada nije krio ljubav prema bojama večitog rivala – Crvene zvezde. Od detinjstva je bio simpatizer crveno-belih, što ga nije sprečilo da kasnije u nekoliko navrata zasluži epitet “noćne more” za ekipu sa “Marakane”. Iako je odmah pokazao da će za Partizan dati sve, priseća se događaja u kojim ga je emocija skupo koštala – oba su vezana za današnjeg predsednika FSS-a, Dragana Džajića.
“Kada sam tek počeo epizodu u Partizanu, 1969. godine, igrao sam desno krilo, a Džaja je igrao levo za Zvezdu. Prišao sam mu tokom meča i rekao: “Dragane, ja sam inače zvezdaš, ali sad igram za Partizan i daću sve od sebe. Ako treba, daću vam gol”. To je normalno skroz. Čovek najviše voli sebe. I to je kristalo jasno, ne razumem kako to neki ljudi ne mogu da shvate. Uvek sam bio tu za Partizan, postigao sam i četiri gola na večitim derbijima. Brzo smo se povezali”, istakao je Živaljević, a potom se prisetio još jedne anegdote i nastavio u istom dahu:
“Stvarno sam navijao za Zvezdu od rođenja. Kada sam stigao u Partizan isključio sam to i davao uvek sve od sebe za crno-bele. Napravio sam gest posle Džajine finte na jednom derbiju dok sam sedeo na klupi. Uzviknuo sam “bravo”. Ko god da je to uradio isto bih ponovio. Tako se radujem i potezu i dobroj knjizi ili filmu. Takav sam tip. Gojku Zecu se to nije dopalo i kaznio me je suspenzijom od tri meseca. Ceo taj period sam trenirao sa omladincima. Nikada nisam žalio zbog toga”.
Rado pamti duele sa Džajićem, a danas njegov raskošni talenat vidi u “nogama” brazilskog reprezentativca i zvezde madridskog Reala – Vinisijusa Žuniora.
“Džaja je čudo. Mogu da ga uporedim sa Vinisijusom iz Real Madrida. Prodoran, dribler. Dragan je igračina. Kad uhvati beka da ga lomi, ne može da stane”.
Večiti rivali na terenu = večiti prijatelji za ceo život
Saopštenja i medijske rat na dve strane Topčiderskog brda nekada nisu bili u modi. Tenzija je važila za stranu reč, nepoznatog značanja. Čarke, ako ih je i bilo, zaboravljane su već nakon poslednjeg sudijskog zvižduka, ali druženja, kafanske večeri i duge filozofske “rasprave”, urezale su sijaset uspomena.
“Većina igrača Crvene zvezde su moji prijatelji. Sa Draganom Džajićem se i dan danas družim. Voleo sam uvek Blekija Bogićevića. Posle utakmica smo išli zajedno u diskoteke. U to vreme pre mečeva nismo mogli da ludujemo. Nismo bili miloneri kao današnji igrači. Voleli smo fudbal i bili mu zahvalni na svemu. Mnogo nam je dao. Proputovali smo ceo svet i naučili jezike. Ima tu mnogo ljudi koje cenim. Izdvojio bih Zorana Filipovića, kao i Duleta Savića. Baš sam pre neki dan bio na promociji njegove knjige. On je kompletna ličnost, pametan momak, podseća na mene. On se ne ljuti kada se tako šalim. Filipović i ja smo u jednom momentu bili zajedno deo selekcije u Knjaževcu. Njega je Žare Nedeljković, Miljanov pomoćnik, doveo u Zvezdu, a mene je Mirko Damjanović doveo u Partizan. Družili smo se u Beogradu potom. Nema više toga. Ne bih voleo da sam rođen u ovo vreme. Svi provode vreme koristeći mobilne telefone, a to je uništilo lepotu razgovora”, kazao je popularni Miki, a potom podvukao paralelu između priprema za najveću utakmicu srpskog fudbala – nekad i sad:
“Bilo je mnogo prijatnije i opuštenije. Sećam se kada je Miljan Miljanić bio trener Crvene zvezde, a Velibor Vasović Partizana. Cele nedelje uoči derbija vežbali smo izvođenje slobodnih udaraca, kornera. Nismo radili na fizikalijama, nego na taktičkim zamislima. Otišli smo na jedno predavanje koje je Miljan držao i poručio je da derbi smatra praznikom fudbala. Nažalost, danas to ne možemo da kažemo. Navijači oba kluba su se malo “izbezobrazili”. Riskantno je dolaziti na stadion. Fudbal je umetnost”.
Rastanak na kraju sezone: Zvezda ostaje bez sinonima za trofeje i uspehe
Režiser “martovskog preokreta” iz ’74, koji je pao u senku blede sezone oba beogradska giganta, priseća se dva verovatno najdrža pogotka u karijeri. Četiri susreta ranije viđeni projektil sa 40 metara udaljenosti od mreže jedan je od mnoštva poteza koji rivalstvo dva kluba čini tako velikim.
“Sećam se 50. derbija, kada sam sa oko 35, 40 metara dao gol. Lopta na putu zakači Blekija i zvanično upišu kao autogol. To mi nikada nije bilo jasno. Ona ga je zakačila posle mog udarca. Drag mi je mnogo i onaj vredan pobede u 54. derbiju. Karasi pogodio za Zvezdu, Cvetković izjednačio, a ja savladao Olju Petrovića za preokret. Posle utakmice je bilo takvo veselje da nikada neću zaboraviti. Moj pokojni otac je iz Kragujevca došao da gleda. Derbi je za mene uvek bio vrhunac”.
Živaljević je sa 17 nastupa i četiri gola ostavio dubok trag kao učesnik međusobnih okršaja beogradskih velikana, koji su se do sada u svim takmičenjima susreli ukupno u 300 navrata. Minulog vikenda Crvena zvezda je slavila sa 3:2 u ligaškom duelu, dok je za sredu zakazano polufinale Kupa.
“Derbi je uvek interesantan. Ništa čudno. Uopšte nije važno mesto koje timovi zauzimaju na tabeli. Neizvesnost ne prestaje. Odigrao sam 17 derbija do svoje 24. godine. Debitovao sam za prvi tim Partizana sa samo 17 godina. Uzbuđenje kada u tinejdžerskim danima igrate pred oko 80 hiljada ljudi, koliko je tada dolazilo na stadion, dostiže granice neverovatnog. Sam derbi zavisi od jednog auta, kornera, šuta, od jednog poteza. Četiri gola sam dao Zvezdi. Neopisiv je osećaj golom učestvovati u jednoj manifestaciji takvog karaktera. Nikada ne mogu da kažem ko će pobediti. Jutro posle derbija gostovao sam u jednoj televizijskoj emisiji i zaključio isto što i nakon prethodnog susreta večitih. Ovaj, kao i derbi u martu, bili su najbolji u nekoliko prethodnih godina. Niko nema pravo da se žali na suđenje. Mnogi su skloni kritici, ali igrači su nedisciplinovani. Sudija je bio na nivou derbija. Retko idem na utakmice. Nisam zadovoljan našom ligom, ali derbi ne mogu da propustim. Bilo je dinamično i viđeno je mnogo golova što je izuzetno. Bez taktitiziranja, otvoreno na obe strane. Mogao je i Partizan da pobedi, imao je svoje šanse. Prilično sam zadovoljan”.
“Katai je kao Moca Vukotić”
Dva meča su dobila pozitivnu ocenu, ali Živaljević je u velikoj meri razočaran kompletnim stanjem na sceni. Toliko, da smatra da bi mesto u timovima crveno-belih i crno-belih, koji su vedrili i oblačili u drugoj polovini 20. veka – pronašla samo dva igrača.
“Smatram da je naš fudbal u velikoj krizi i veoma sam skeptičan šta će biti u budućnosti. Neophodne su radikalne probleme. Stručnjaci treba da uvide gde tačno škripi. Problematična je situacija. Čudi me da je publika uopšte zainteresovana kada je fudbal takav kakav zapravo jeste. Ono što me ohrabruje jeste upravo taj prethodni derbi, koji je daleko iznad proseka”, poručio je Miodrag i nastavio:
“Veoma cenim Aleksandra Katija. Smatram da ga je Barak Bahar zapostavio. Bio sam napadač i znam koliko od kreativnih igrača zavisi ceo tim. Izraelac je eliminisao Kataija čim je došao i to je greška. On je igrač koji potezom može da reši utakmicu i smatram da bi za njega bilo mesta u timu i u naše vreme. Od stranaca u Zvezdi ne mogu ni imena da zapamtim. Nisu mi ubedljivi. Ne dopada mi se ni Kraso, a ni Endijae. Potrebno je da se više oslanjamo na omladinski pogon, a za to je neophodna drugačija organizacija u klubovima. U Partizanu bih izdvojio Saldanju. Nadam se da će igrati više i da se oporavio od povrede. Njih dvojica bi mogli da se “vrate u naše vreme”. Moca Vukotić i Bora Đorđević su takvi profili igrača, kao što je Katai. Nepredvidivi su i lucidni, a Đorđević je imao i odličan šut. Fudbal je dosta evoluirao. Neki od igrača iz moje generacije se sada ne bi snašli, a vrlo mali broj današnjih prvotimaca bi pronašao svoje mesto u redovima nekadašnjih večitih rivala”.
“Šutnuo bi i ti Vaske, ali znaš da ne umeš baš kao ja”
Nedostatak “majstora” lakše uočava popularna “stara garda”, što i ne čudi kada su Živaljević i društvo imali priliku da “kradu” znanje od sinonima za tadašnji fudbal – Velibora Vasovića.
“Bio je kapitan Krojfu, a mogao je i Peleu kakva je veličina. Kada sam dao onaj gol u derbiju sa 35, 40 metara usledilo je veliko radovanje. Sutra na treningu mi je prišao Vasović da mi čestita, a ja sam oduvek bio šeret. Voleo sam šalu. Odgovorio sam mu: “Vaske, kada si ti igrao, da ti se namestila prilika da šutneš ti bi sigurno šutnuo, ali znaš i sam da nisi imao udarac kao ja. Zato nikada nisi šutnuo”. Bilo je dosta smeha, znao je da se šalim. Voleo me je oduvek, bio sam originalan i to mu se dopadalo. Imamo dosta zajedničkih trenutaka. Nakon treninga sačekala me je jedna devojka sa drugaricom kod restorana na Partizanovom stadionu. Objekat je tada bio impresivan. Vasović je sedeo sa jednim pozorišnem glumcem i rešio je da dobaci: “Živke, jel ima tu jedna za mene”? Odgovorio sam mu: “Ne znam kako da ti kažem, ali obe su zaljubljene u mene”. Trebalo je imati petlju da to kažeš Vasketu. Naravno i to je prihvatio sa osmehom. Bio je genijalac, intelektualac. Ne pričam to jer je završio fakultet, to nije garancija. Išao sam u gimnaziju, pa se osećam dovoljno obrazovanim, jer sam čitao celog života i učio”.
Izostanak titule učinio je boravak u Partizanu nepotpunim, ali popularni Miki je na terenu uživao igrajući sa slavnim kolegama.
“Imali smo fenomenalnu ekipu, ali nismo osvojili titulu. Konkurencija je bila mnogo jaka. Hajduk je tada imao najbolji tim. Neverovatna grupa majstora. Moca Vukotić je bio veliki igrač. Forisirao je Bjekovića po levoj strani, više od mene. Naravno, znao je to da odradi najbolje. Ja sam obožavao da igram sa Borom Đorđevićem, koji je uvek znao da me uposli. Bio sam brz i voleo sam da dobijem loptu u dubinu, kao i svaki brzonogi fudbaler. Binić je to isto voleo, mada mislim da bi on pobedio kada bismo se trkali. Nema više lopte kroz noge kao u Šekijevo vreme, sve je u trčanju”.
Put oko sveta – Nirnberg, Lion, Ren, Džeksonvil…
Tokom bogate karijere imao je priliku za susrete sa nekim od najvećih legendi svetskog fudbala, a jedan od vodećih na tom spisku svakako jeste Franc Bekenbauer.
“Pamtim susrete sa minhenskim Bajernom. Nekoliko duela je u pitanju. Bilo je lepo igrati protiv Bekenbauera, Brajtnera, Švarcenbeka… Nisam razgovao sa Bekenbauerom, ali to je takva inteligencija, takav majstor… Uvek je znao gde je lopta, da je iznese do protivničkog kaznenog prostora. Znao je sve jednostavno.To je bilo u periodu kada sam igrao za Partizan, pre nego što sam održao u Spartak, kako bi stekao status “amatera”. Imao sam sreću da sam upoznao Pericu Radenkovića, gospodina koji je tada već bio legenda nemačkog fudbala. Bio je najpopularniji tamo. Gledao me je nekoliko puta i upoznali smo se u restoranu. Predočio mi je da bi trebalo da odem u inostranstvu. Pronašao mi je klub – Nirnberg. Bili su drugoligaš, a posle samo šest meseci smo ušli u Bundesligu. Mnogo lepih momenata doživeo sam i kasnije u Lionu, gde me je odveo veliki prijatelj – Ivan Ćurković”.
Lion je odigrao važnu ulogu, ne samo u karijeri, već i u Mikijevom životu. Spasao je francuskog velikana brodoloma u niži rang, a danas uživa u prednostima istoimenog beogradskog naselja.
“Koincidencija. Lion je najlepši grad u Francuskoj posle pariza. Poznati su po gastronomiji. Pol Bokis je legenda gastronomije, svaki Francuz zna za njega. Najbolja hrana je u Lionu. Kratko sam se zadržao. Imali smo prilično lošu sezonu. Izvukli smo se u baražu. Pobedili smo Avinjon u dvomeču sa ukupnih 10:2, a ja sam dao četiri gola. Morao sam ipak da odem, duga je priča. Potom sam otišao u Ren. Već sam bio na izmaku snage. Bio sam profesionalac od detinjstva. Kada sam imao 22 godine doživeo sam tragediju, poginuo mi je rođeni brat. To mi je teško palo i kasnije verovatno uticalo na mene”, istakao je Živaljević i nastavio:
“Hajduk Lion više nije to što je bio. Kraj mi se mnogo dopada. Malo smo na brdu, pa je svežiji vazduh nego na centru. Uživam. Oseća se razlika od usijanog asfalta iz centra grada”.
Iz kopački u taksi
Karijeru, ali i životnu priču, ukrasio je dugogodišnjim stažom u Sjedinjenim Američkim Državama. Skadarliju je zamišljao tokom odmora u restoranima na Beverli Hilsu, a Florida mu je lako prirasla za srce.
“Otišao sam 1982. u SAD. Igrao sam za Njujorške strele. Žungul je već bio legenda tamo. U početku sam kuburio sa povredama. Riko Kantino iz Kostatrike mi je bio cimer i igrao je za Džeksonvil, veliki fudbal. Preporučio me je i onda sam tamo prešao. Ekipu je trenerirao legendarni Denis Vajolet, nekadašnji as Mančester junajteda, koji je preživeo čuvenu avionsku nesreću Crvenih đavola u Minhenu. Tada sam bio MVP plej-ofa i drugi najbolji strelac lige. Kasnije su usledile epiozode u Kanzas sitiju, pa povratak u Džeksonvilu i kraj karijere. Zavoleo sam Floridu i ostao sam tamo da živim. Nisam čovek za kancelariju. Večitu sam bio napolju. Odlučio sam da vozim taksi. To mi je mnogo prijalo. Upoznaovao sam 10-ak ljudi na dnevnom nivou, želeo da proširim vidike. Bilo je dosta intersantnih ljudi, a i onih prepotentnih. Znao sam da im objasnim neke stvari, da ih obrazujem. Izbegao bih političke teme, ali želim da istaknem da sam morao i to nekada da im spomenem. Informišu se preko medija i znali su da podlegnu pod propagandu. Želeo sam da im stvorim realniju sliku”.
Taksi je odabrao pre trenerskog posla, jer smatra da njegov temperament i taj posao prosto ne mogu zajedno.
“Dosta sam čitao u mladosti i naišao sam na jednu mudrost. “Skromnost i savesnost se nagrađuju samo u romanima”, pisalo je u knjizi čije sam ime zaboravio. Dopala mi se ta izreka. Sebe smatram skromnim čovekom iako mnogima ostavljam utisak da sam prepotentan. Ne sumnjam u to, ali ne možemo svakome da se svidimo. Smatram da samo znam ko sam i šta sam zapravo, a onda se trudim da vreme posvetim meni dragim, nasmejanim ljudima. Ne bih se snašao zbog temperamenta kao trener. Uvek sam bio direktan. Čovek mora da bude mnogo lukaviji od mene da bi uspeo u tom poslu. Isključiv sam na momente. To je ujedno i vrlina i mana. Imam svoj stav, takav sam jednostavno. Bio bih brutalan prema igračima, perfecionista sam. Bolje što nisam ušao u te vode”.
Za razliku od Miodraga, “klasić” iz Partizana je oduvek želeo mesto kraj klupe, na kojem je kasnije stvarao istoriju u odoroma najvećih španskih klubova. Radomir Antić je ostavio neizbrisiv trag u Realu, Atletiku i Barseloni, dok je tokom selektorskog mandata učinio da se za svaku utakmicu Srbije traži karta više.
“On je moj veliki prijtelj. Predodređen je za to, rođen da bude trener. Neko ga voli, neko ne. Odmah se iznerviram ako čujem nešto negativno u društvu. Kao stranac je trenirao tri najveća španska kluba. Ne možete da shvatitet koliko je to bio veliki trener i čovek. Reprezentacija je pod njegovom komandom izgledala najbolje. Napravio je sjajnu atmosferu u timu. Potencirao je na tome. Kolektiv mora da diše jednim plućima. Antara je bio majstor za psihologiju”.
Karakter i vešta moć komunikacije otvorili su mu put do lakog sticanja prijatelja. Jedno takvo sklopio je sa porodicom nekada drugog pika na NBA draftu – Darka Miličića.
“Uvek sam voleo košarku, fenomenalan sport. Upoznao sam igrom slučaja Darkovog oca. Bili su moji gosti u Džeksonvilu, a potom me je on pozvao da gledam Darka u Orlandu. Tu sam upoznao i njegovu majku Zoru. Darko je sjajan. Gledao sam često NBA, kada god sam imao vremena, s obzirom da sam taksirao. Amerikancima je to izduvni ventil, drugačije je nego kod nas. Žele da budu drugačiji, originalni. Došao sam iz Amerike pre 11 godina i uvideo da se tamo dešava progres. Oni su poslovni ljudi i preko propagande znaju da naprave nešto od ničega”.
“Žao mi je što Mandarić nije došao u Radnički”
U 86. godini na srpskoj fudbalskoj sceni “debitovao” je Milan Mandarić, na mestu potpredsednika Vojvodine, a Živaljević žali što čuveni biznismen nije došao u redove kragujevačkog Radničkog – koji blista tokom cele sezone.
“Mandarića sam upoznao još 80-ih godina u Beogradu. Poslovan čovek, genijalac. Sretali smo se nekoliko puta. Vratio se sada u Vojvodinu, a žao mi je što nije u moj Radnički, koji sada blista i zaslužuje mesto među pet najboljih u ligi. Dudić je napravio ime već sada. Raduju me uspesi uvek. Počasni predsednik Radničkog, Milenko Marjanović, uvek me ugosti na najlepši način u Kragujevcu. On je legenda koja toliko čini za naš fudbal generalno. Rado odlazim u posetu rodnom gradu. Navijači su tamo željni fudbala, ko zna dokle će Radničku dogurati. Sve je realno ako veruješ. Kup? Što da ne. Moram da spomenem primer Novaka Đokovića. Ko bi rekao da će stvarno postati najbolji ikada kada je to izjavljivao kao dečak. On je najbolji ambasador srpskog sporta”, zaključio je Miodrag Živaljević u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
