Šanse za plasman na Mundijal mere se u promilima. Iz ugla realista gotovo da ne postoje. Ipak – posle dužeg vremena cela Srbija nestrpljivo odbrojava sate do izlaska na teren. Zvuči neverovatno, ali u narodu se probudila nada da će isti oni Orlovi, koji su na Marakani primili “petardu” (0:5) od moćnih Engleza, večeras aktuelnom vicešampionu Evrope prirediti neprijatno iznenađenje na velelepnom “Vembliju”, te tako stvoriti izgledne mogućnosti da se domognu baraža za prestižnu pozornicu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Nezamislivo velika doza vere unutar domaće javnosti, iako nastala naprasno, nije stigla pravo niotkuda. Naprotiv – pojavila se prateći korak promena na klupi nacionalnog tima naše zemlje. Srbija je napokon, nakon više od decenije izražavanja jasne želje, na selektorskoj funkciji dočekala svog čoveka od poverenja.
I da, činjenica da je ovakav efekat izazvao za svega sedam dana na novom poslu, sasvim opravdano budi priliku da se priča o uspehu Veljka Paunovića i pre debija na čelu reprezentacije.
Znajući makar delić njegovih metoda rada, na osnovu javnih nastupa Orlova u minulim danima, stiče se utisak da je već “zarazio” ekipu karakterističnim nivoom samopouzdanja. Ako mu je u početnoj fazi karijere pošlo za rukom, da grupu tinejdžera godinu dana uoči turnira ubedi da će osvojiti Svetsko prvenstvo, onda bi bilo krajnje pesimistički ne uzdati se u njegove principe deceniju kasnije.
Jasno je da niko, pa ni Paunović, nema čarobni štapić da za 90 minuta ispravi sve (a ima ih mnogo) boljke srpskog fudbala, ali kada maštate o dostignućima reprezentacije u budućnosti, CV i mentalitet novog selektora pozivaju na oprez.
Na prvi pogled za nijansu, ako se fokusirate suštinski izmenjena stara narodna kaže: ‘Pazi šta želiš, Veljko to može da ostvari’. Ne treba biti nerealan, ali ni previše skroman, jer je iskusni strateg tokom svog fudbalskog puta dokazao da je spreman da režira čuda, te da od “nemogućih misija” učini ono Mutino čuveno “sve je to normalno”.
Licemerno je sumnjati u čoveka, koji je svojevremeno okupio srednjoškolce i ekonomskom klasom, uz more presedanja poleteo do Novog Zelanda, te potom bez ikakve pompe i ispraćaja, pokorio planetu.
Kako svedoci sa lica mesta ističu – praktično sa po dve majice i još po nešto neophodnih ličnih potrepština spakovanih u kofere, u najudaljenijoj državi od Srbije, održao je atmosferu, preneo pobednički duh i stvorio kaznenu ekspediciju koja je ispisala najlepšu bajku u istoriji našeg fudbala.
Eto, otud to nesvakidašnje “ludo” poverenje u tvorca modernog Montevidea, ostvarenja prikazanog na filmskom platnu – namdašenog na Novom Zelandu.
Igrajući na “Metropolitanu”, te deleći svlačionicu sa Dijegom Simeoneom, stekao je taj “atletikovski” pogled na svet. Njemu bliski ljudi, često su ga u neformalnim, takozvanim razgovarima u “ofu”, poredili upravo sa komandantom Jorgandžija iz Madrida. Saradnici ističu da je sposoban da neprekidno održava fantastičnu atmosferu unutar tima, da kod njega podele i isticanja pojedinaca ne postoje, a problemi – i ako nastanu, budu sasečeni u korenu.
Fudbal u njemu izaziva “Čolo efekat”, ali i te kako je pribran u trenucima odluke.
“Kada smo poveli protiv Brazila u produžecima, cela ekipa, sa sve stručnim štabom uletala je na teren. Svi – osim Veljka. On nas je smirivao, bio je potpuno pribran. To je dokaz koliko je verovao u nas, koliko mu to nije predstavljao iznenađenje, ali ujedno i koliko je predan do kraja posla, odnosno koliko poštuje protivnika”, moglo se načuti od članova zlatne generacije prilikom ranijih razgovora o Paunoviću…
Takođe, kada god bi neko od saradnika besedio o Veljku, maltene u prvoj rečenici uz podmseh tom pojmu bi poručio:
“Strah? Ma kakav strah… To kod Pauna ne postoji”.
To se može zaključiti i na osnovu Veljkovog izlaganja pred izlazak na megdan Englezima.
“Ako je tako bilo u istoriji, zašto da ne bude i sutra? Znamo okolnosti. Igramo protiv jedne od najboljih reprezentacija na svetu. Imamo puno igrača koji nastupaju na najvišem nivou. Zašto da umanjujemo svoj kvalitet? U fudbalu uvek postoji način. Potrebno ga je pronaći. Poznajemo se odlično, a to je dobar argument da verujemo u uspeh. Svesni su očekivanja. Momci znaju koliko je za nas važno da pokažemo da smo ekipa. Englesku očekujemo u polufinalu ili finalu narednog Mundijala. Treba da gledamo sa pozitivne strane izazov koji nam predstoji. Neka novembar ponovo bude naša sreća, baš kao i protiv Portugala”.
U prilog tome, svakako govori još jedna anegdota svedoka sa Novog Zelanda.
“Uoči utakmice sa Sjedinjenim Američkim Državama, u četvrtfinalu, vežbali smo penale. Maksa (Nemanja Maksimović) je promašio makar 10 penala u nizu. Nije to Veljka brinulo, iako je to bilo krajnje nekarakteristično za Maksu, koji sjajno šutira. Pokazao je da mu veruje, kao i svakom članu ekipe, a znate kako se sve završilo. Nemanja je preuzeo odgovornost i poslao loptu u “90” za pobedu”. To je taj mentalitet”.
Bilo bi suludo pretiti jednom od najboljih timova na svetu, koji nas je nedavno ponizio pred domaćom publikom ( sa starim selektorom i stručnim štabom), ali na Englezima je da se nadaju da Veljko i ekipa ovog puta nisu doputovali ekonomskom klasom…
Bonus video:
