Fudbalska teorija stara koliko i sama igra kaže da ako hoćeš da doguraš daleko na Svetskom prvenstvu, pobrini se da se ono igra u tvojoj zemlji. Postoji nešto što ne može da se izmeri statistikom. To je osećaj da čitava država igra sa tobom. Da svaki stadion diše u istom ritmu, da svaka odluka sudije dobija nekoliko decibela više, da protivnik, ma koliko kvalitetan bio, od starta oseća da je došao na tuđu teritoriju.
Zato se decenijama govori da domaćin Mundijala uvek dobije nešto što niko drugi nema. Najnoviji dokaz te stare maksime gledamo upravo sada, na ovom ogromnom, nikad viđenom troglavom čudovištu od Mundijala.
Nije domaćinstvo garancija trofeja. Daleko od toga. Međutim, istorija pokazuje da organizatori retko prolaze neopaženo. Neki su na tom talasu otišli pravo do svetske titule, neki stigli do finala ili polufinala, a bilo je i onih koje je pritisak sopstvene publike progutao. Ipak, gotovo svaki Mundijal imao je domaćina koji je ostavio ozbiljan trag.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Svetsko prvenstvo 2026. već sada deluje kao potvrda tog nepisanog pravila. Prvi put u istoriji turnir organizuju tri države, a posle grupne faze nijedna eliminisana. Sjedinjene Američke Države, Meksiko i Kanada zajedno su prošli među 16 najboljih i podigli atmosferu do usijanja.
To nije mala stvar. U formatu sa 48 reprezentacija očekivalo se da će organizatori imati nešto lakši put kroz grupnu fazu, ali niko nije mogao da garantuje da će svi preživeti prvi nokaut izazov. Bosna i Hercegovina, Ekvador i Južna Afrika završili su svoje učešće upravo protiv domaćina, dok su tribine od Los Anđelesa do Meksiko Sitija i Toronta dobile još jedan razlog da veruju kako bi ovo mogao da bude turnir koji će se pamtiti decenijama.
Najviše razloga za optimizam trenutno ima Meksiko. Selekcija Havijera Agirea izgleda kao da je tempirala formu do perfekcije. Četiri utakmice, četiri pobede i nijedan primljen gol. Takvu statistiku nema nijedna reprezentacija na turniru. Nije to više onaj Meksiko koji se godinama mučio da napravi iskorak u nokaut fazi. Ovaj deluje zrelije, organizovanije i, što je možda najvažnije, igra sa ogromnom količinom samopouzdanja.
Posebnu pažnju privukao je Hulijan Kinjones, usvojeni Meksikanac iz Kolumbije, čiji su golovi postali jedna od glavnih tema prvenstva, ali brojke nisu jedino što impresionira. Meksiko igra agresivno. Visoko pritiska protivnika i ostavlja utisak ekipe koja tačno zna šta želi u svakom trenutku.
Dodatnu težinu njegovom dosadašnjem putu daje činjenica da su u prvoj nokaut rundi bez većih problema eliminiso Ekvador. I to reprezentaciju koja je prethodno šokirala Nemačku i pokazala da nije slučajno stigla do eliminacione faze.
Sada Sombrerose čeka Engleska. A, to nije samo utakmica osmine finala. To je prvi pravi test koliko ovaj Meksiko zaista može. Ako uspe da preskoči Gordi Albion, teško će ga iko više posmatrati kao simpatičnog domaćina koji koristi podršku sa tribina. Tada će postati ozbiljan kandidat za nešto mnogo veće.
Ni Amerikanci nemaju mnogo razloga za nezadovoljstvo. Istina, grupnu fazu završili su porazom od Turske, ali u trenutku kada su već obezbedili prvo mesto. Taj neuspeh nije ostavio nikakve posledice. Naprotiv, delovalo je kao da je poslužio samo da ekipa spusti nogu sa gasa pred nokaut rundu, i predahne.
Bosna i Hercegovina nije uspela ozbiljnije da ugrozi Jenkije. Amerikanci su rutinski odradili posao i zakazali duel sa Belgijom, koja je do plasmana stigla tek posle iscrpljujuće drame protiv Senegala i penala u poslednjem minutu produžetka.
Upravo tu Maurisio Poketino i njegovi puleni vide svoju priliku. Belgija dolazi potrošena, fizički i psihološki, dok domaćin ima luksuz da u duel uđe svežiji i sa stadionom koji će da bude potpuno na njegovoj strani. Možda nije favorit za titulu, ali više niko ne može da kaže da Sjedinjene Države nisu ozbiljan kandidat za četvrtfinale.
Najtežim putem do osmine finala stigla je Kanada. Njen turnir od početka nije bio ni približno miran kao meksički. Morali su momci Džesija Marša da se izbore za svaki bod. Visoka pobeda protiv Katara dala im je mir, remi sa Bosnom i Hercegovinom otvorio vrata nokaut faze, a poraz od Švajcarske nije ih koštao plasmana.
Prava drama stigla je tek protiv Južne Afrike. Sve je mirisalo na produžetke, možda i penale, dok se nije pojavio Stefan Eustakio i golom u završnici poslao čitavu zemlju u delirijum. Kanada je preživela. Nekada je upravo to najvažnije na velikim turnirima.
Sledeći izazov biće daleko ozbiljniji. Sa druge strane stajaće Maroko, reprezentacija koja je već pokazala da ume da ruši favorite eliminacijom Holandije. To je možda i najneizvesniji duel osmine finala, ali Kanađani su već pokazali da im ovakav haos očigledno prija.
Ostaje pitanje koje se samo nameće. Da li gledamo još jedan Mundijal na kojem će domaćini daleko dogurati ili će se istorija ipak pobrinuti da ih spusti na zemlju?
Odgovor nije jednostavan, jer istorija Svetskih prvenstava nudi gotovo sve moguće scenarije. Bilo je domaćina koji su na sopstvenom stadionu podizali Zlatnu boginju, bilo je onih koji su padali na poslednjem koraku, ali i selekcija koje je pritisak sopstvene publike potpuno slomio.
Upravo zbog toga vredi vratiti film skoro čitav vek unazad. Ako postoji jedno pravilo koje je Svetsko prvenstvo kroz gotovo ceo vek postojanja uporno potvrđivalo, onda je to da domaći teren nije obična okolnost. Nekad je to vetar u leđa, nekad ogroman teret, ali gotovo nikada nije nevažan faktor. I kada se pogleda unazad, jasno je zašto danas u Americi raste uverenje da Meksiko, Sjedinjene Države ili Kanada mogu da urade nešto veliko.
Prvi Mundijal odmah je postavio standard koji će decenijama proganjati svakog narednog organizatora. Urugvaj je 1930. godine organizovao prvo Svetsko prvenstvo i odmah ga osvojio. Pred svojim navijačima savladao je Argentinu sa 4:2 u finalu i postao prvi svetski prvak. Teško da je FIFA mogla da poželi bolji početak najveće fudbalske priče.
NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET
BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama
SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom
Četiri godine kasnije činilo se da domaćin jednostavno ne ume da izgubi. Italija je na svom terenu osvojila titulu pobedom protiv Čehoslovačke u finalu i nastavila niz koji je u tom trenutku delovao kao nepisani zakon. Dva prvenstva, dva domaćina, dve titule.
Tek 1938. godine taj niz je prekinut. Francuska nije uspela da izdrži nalet Italije, koja ju je zaustavila već u četvrtfinalu, a zatim odbranila svetsku krunu. Bio je to prvi dokaz da pune tribine nisu dovoljne ako na terenu nema ekipe sposobne da iznese ogroman pritisak.
Posle Drugog svetskog rata usledio je možda i najveći šok u istoriji domaćina. Brazil je 1950. godine izgledao nezaustavljivo. Sedam golova Švedskoj, šest Španiji i atmosfera u Rio de Žaneiru koja je više ličila na višednevno slavlje nego na sportski događaj. Onda je stigao Urugvaj. Jedan poraz od 2:1 bio je dovoljan da nastane “Marakanazo”, utakmica koja je zauvek promenila brazilski fudbal. Do danas malo koji sportski poraz nosi toliku težinu kao taj.
Švajcarska četiri godine kasnije nije uspela da ode dalje od četvrtfinala, gde je u spektakularnom meču sa čak 12 golova izgubila od Austrije 7:5. Nije ostavila dubok trag, ali je njen Mundijal ostao upamćen po jednom od najluđih susreta u istoriji takmičenja.
Švedska je 1958. otišla korak dalje. Stigla je do finala, sanjala najveći uspeh u istoriji, a onda joj je na put stao mladi Pele sa Brazilom. Poraz od 5:2 i danas boli Šveđane, ali ostaje činjenica da nikada nisu bili bliže svetskoj tituli.
Sličnu sudbinu doživeo je i Čile četiri godine kasnije. Domaćin je stigao do polufinala, ali je Brazil još jednom pokazao zbog čega je tada vladao svetskim fudbalom. Čileanci su se utešili trećim mestom, što je i dalje njihov najveći uspeh.
Engleska je 1966. uradila ono o čemu svaka domaća reprezentacija sanja. Osvojila je svoju jedinu titulu prvaka sveta. Het-rik Džefa Hursta protiv Zapadne Nemačke i danas je jedna od najpoznatijih priča u istoriji Mundijala, naročito za Britance.
Meksiko je prvi put organizovao prvenstvo 1970. godine. Euforija je bila ogromna, ali je četvrtfinale predstavljalo plafon. Italija je zaustavila domaćina bez mnogo milosti i pokazala da publika može da nosi ekipu samo do određene granice.
Samo četiri godine kasnije Zapadna Nemačka vratila je trofej na svoj teren. Holandija je povela već u prvom minutu finala, ali domaćin nije paničio. Preokret i pobeda od 2:1 doneli su još jednu potvrdu koliko domaći teren ume da bude moćan saveznik.
Argentina je nastavila taj obrazac 1978. Pred punim Monumentalom u Buenos Ajresu stigla je do prve svetske titule pobedom nad Holandijom posle produžetaka sa 3:1. Holanđani su tako drugi Mundijal zaredom izgubili finale od domaćina.
Osamdesete su pokazale da domaći teren nije čarobni štapić. Španija 1982. nije uspela ni da stigne do polufinala. Složeni sistem takmičenja zaustavio ju je već u drugoj grupnoj fazi i ostavio domaću publiku razočaranom.
Meksiko je četiri godine kasnije dobio novu priliku kada je uskočio kao organizator umesto Kolumbije. Ponovo je stigao do četvrtfinala, ponovo naleteo na Zapadnu Nemačku i ponovo ostao bez istorijskog iskoraka, ovoga puta posle izvođenja jedanaesteraca.
Italija je 1990. izgledala kao ozbiljan kandidat za titulu, ali ju je u polufinalu zaustavila Argentina na penale. Domaćin je uspeo da osvoji treće mesto, ali osećaj propuštene šanse ostao je mnogo jači od bronzane medalje.
Četiri godine kasnije fudbal je osvojio Ameriku. Stadioni su bili prepuni, obarani su rekordi posećenosti, ali reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država nije mogla dalje od osmine finala. Brazil ju je eliminisao minimalnim rezultatom, a kasnije postao prvak sveta.
Poslednji domaćin koji je uspeo da podigne pehar i dalje je Francuska. Mundijal 1998. završio se savršeno za Trikolore, koji su u finalu razbili Brazil sa 3:0 i postali šesti domaćin u istoriji koji je osvojio titulu pred svojim navijačima.
01.00: (1,85) Portugalija (3,40) Hrvatska (4,70)
Od tada traje čekanje. Japan i Južna Koreja 2002. su otvorili novo poglavlje kao prvi zajednički domaćini. Japan je zaustavljen već u osmini finala, ali je Južna Koreja otišla toliko daleko da je čitav svet ostao u čudu. Polufinale je i danas najveći uspeh jedne azijske reprezentacije na Svetskim prvenstvima, bez obzira na sve kontroverze koje su pratile taj turnir.
Nemačka je 2006. ponovo pokazala koliko domaćinstvo znači ozbiljnim reprezentacijama. Došla je do polufinala, izgubila od kasnijeg šampiona Italije i završila kao treća, ostavivši utisak ekipe koja je postavila temelje za kasniju svetsku titulu iz Brazila.
Južna Afrika 2010. ispisala je istoriju kao prvi domaćin sa Crnog kontinenta, ali nije uspela da napravi sportsko čudo. Ostala je u grupnoj fazi uprkos pobedi nad Francuskom i postala prvi domaćin koji nije prošao u nokaut rundu.
Četiri godine kasnije usledio je jedan od najmračnijih trenutaka u istoriji fudbala. Brazil nije samo izgubio od Nemačke. Brazil je doživeo kolektivni slom. Rezultat 7:1 u polufinalu postao je simbol nacionalne traume, utakmica o kojoj se i danas govori sa nevericom.
Rusija je 2018. bila najlepša priča turnira. Malo ko joj je davao ozbiljne šanse, a onda je izbacila Španiju i naterala zemlju da sanja. Bajka je završena protiv Hrvatske u četvrtfinalu, ali je domaćin otišao mnogo dalje nego što je iko očekivao.
Katar je, konačno, pokazao i drugu stranu medalje. Kao debitant na Svetskom prvenstvu nije uspeo da osvoji nijedan bod i postao je tek drugi domaćin koji je završio takmičenje već posle grupne faze. Ogromna ulaganja, novi stadioni i spektakularna organizacija nisu mogli da nadoknade razliku u kvalitetu na terenu.
Zato današnji Mundijal izgleda toliko zanimljivo. Nijedan od tri domaćina nije krenuo putem Katara i Južne Afrike. Sva tri su još živa, svaki na svoj način veruje da može da pomeri sopstvene granice, a istorija im govori da imaju puno pravo da sanjaju. Jer od 1930. do danas domaćini su češće bili deo završnice nego njeni posmatrači.
Pitanje je samo da li će 2026. godina doneti sedmog domaćina koji će da osvoji svet ili će se lista šampiona i dalje završavati Francuskom iz 1998. godine. Ako je dosadašnji tok turnira nešto pokazao, onda je to da bi odgovor mogao da bude mnogo zanimljiviji nego što je iko očekivao pre prvog sudijskog zvižduka.
Bonus video:
