Do jubileja se broji sitno. Jedva čujno. Na momente čak i nezamislivo tiho s obzirom na činjenicu da se približila tačno decenija od najlepše priče koju je svom narodu, ali i planeti pripovedao srpski fudbal.
Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA
Ono što su “gladijatori” predvođeni Veljkom Paunovićem učinili gotovo na “kraju sveta” odjekivaće u večnosti. Zajedno sa svojim učiteljom, 21 odlikaš, zadao je domaći zadatak svim predstojećim generacijama koje će zakotrljati loptu u dresu sa nacionalnim grbom naše zemlje. Sada već davne 2015. godine, u skoro 18.000 kilometara udaljenom Velingtonu, omladinska reprezentacija Srbije srušila je Brazil i okitila se naslovom svetskog šampiona.
Jedan od junaka finala, koji se zlatnim penkalom upisao u knjige istorije najpopularnijeg sporta, završio je svoju bajku značajno ranije od planiranog. Nekada velika nada srpskog fudbala i beogradskih večitih rivala, danas Zlatni orlić u igračkoj penziji – Stefan Ilić, u intervjuu za Meridian sport sumirao je utiske iz svojih uzbudljivih fudbalskih putešestvija i otvorio dušu prvi put po povlačenju sa travnatih igrališta.
“Još mi u gradu prilaze sa rečenicom: ‘Evo ga svetski prvak’. Zaista je lepo čuti nešto tog tipa, ali s druge strane očekuje se da objašnjavaš zašto dalji put nije bio toliko uspešan. Upravo je to teži deo priče. Nije lako objasniti ljudima realno stanje i sve što se izdešavalo. Ko makar malo nije bio deo sveta fudbala ne zna koliko je teško. Milion stvari mora da se poklopi da bi se napravila ozbiljnija karijera”, počeo je Ilić ispovest za Meridian sport.
Teške povrede, splet okolnosti, kombinacija ličnih, ali i tuđih odluka, razlozi su zbog kojih je ofanzivac u najboljim godinama odlučio da svira kraj i okači kopačke o klin.
“U suštini to je ono najteže… Radi se o situaciji kada se ceo život prepustiš fudbalu, a onda ti se to ne vrati. Još se tražim. Gledam da ostanem u svetu fudbala. Cilj mi je da završim trenersku licencu. Kasnije ću konkretno odlučiti o detaljima. Zanimljiv mi je trenerski poziv, ali i potencijalno pokretanje školice fudbala za decu u Kragujevcu. Dobro ću razmisliti. Ceo život sam u tome. Pokušao sam da zaigram niželigaški fudbal, ali shvatio sam da to nije za mene posle dve utakmice. Previše trošenja vremena uzalud. Igram mali fudbal sa prijateljima povremeno, ali zvanično sam završio karijeru.”
Početak fudbalskog puta nijako nije nagoveštavao da će napadač kraj trećće decenije dočekati uveliko kao penzioner.
“Otišli smo spremni, s namerom da osvojimo Svetsko prvenstvo. Nismo turistički krenuli put Novog Zelanda kako su mnogi mislili. Ispratili su nas pesimistički. Smatrali su da smo samo još jedna usputna stanica. Koliko znam, posle nas više niko nije izborio ni plasman. To je samo dokaz koliko je teško plasirati se, a kamoli osvojiti svetsku titulu. Otputovali smo mesec dana ranije da se aklimatizujemo i prilagodimo uslovima. Veljko Paunović je zaista zaslužan za to. Nismo otišli pet dana ranije. Titula je bila naš cilj.”
Isprepletana je Stefanova priča mnoštvom uspona i padova, ali pre nego što se upustio u suštinu, posvetio je još malo pažnje remek-delu Orlića izvojevanom na dalekom Novom Zelandu.
“Osim napornog puta koji traje 24 sata ništa mi drugo nije bilo teško. Neophodno je nekoliko dana da se prilagodiš novim uslovima. Bili smo tamo dva meseca, promenili dva grada, bilo je lepo. Maksimalno smo bili fokusirani da ostvarimo cilj zbog kojeg smo došli. Voleo bih da turistički ponovo odem na Novi Zeland. Vežu me lepa sećanja. Mnogo Srba živi tamo, imali smo veliku podršku. Bila bi to jedna divna filmska priča.”
Uoči borbi od krucijalnog značaja u samoj završnici prestižnog planetarnog turnira “unervozila se i sama priroda”, što su na svojoj koži osetili predstavnici srpske fudbalske delagacije, ali i kompletno stanovništvo Velingtona.
“Koliko se sećam nikada se u javnosti nije pročula priča o zemljotresu. Prvi put u životu smo osetili tako jak zemljotres, koji je njima na Novom Zelandu kao “dobar dan”. Bilo je to oko osam, devet uveče. Nalazili smo se u krevetima i svi smo skočili. Razmišljali smo šta se dešava, a njima je to bilo sasvim normalno. Navikli su se ljudi. Završnica se uveliko igrala. Ne mogu da se setim da li je bilo pred četvrtfinale i polufinale. Sa Miloševićem sam bio u sobi. Trajalo je pet sekundi, a delovalo je kao večnost. Svi smo istrčali na hodnik. Nije bilo oštećenja, hvala Bogu, ali bilo je veoma neobično.”
“Najbitniji sprint u karijeri, ne sećam se kada sam prvi put progovorio posle Maksinog gola”
Sećanja su potom odlutala na “Nort Harbur” stadion, produžetke zbog kojih se fudbalska javnost i dan danas u sekundi naježi i o njima govori sa ogromnim ushićenjem. Džoker, Stefan Ilić, domogao se lopte na desnom boku. Usledio je okret, a onda sprint u stilu afričkih atletičara. Ilić je uposlio Andriju Živkovića, a tadašnji as Partizana loptu gurnuo u prazan prostor ispred egzekutora Karioka – Nemanje Maksimovića.
“Istrčao sam ih bezbroj. Smatrao sam to svojim zaštitnim znakom. Ipak, taj sprint je najvažniji u karijeri. Ako mi verujete, nikada nisam uzeo da pogledam celu utakmicu protiv Brazila u finalu. Ne znam konkretan razlog. Možda nesvesno želim da izbegnem povratak emocija. Nemoguće je pobeći od onih kratkih video snimaka – iskaču redovno na društvenim mrežama. Pogotovo sada kada se bliži jubilarna godišnjica. Pošalju mi prijatelji snimke, uvek će nas pratiti taj epitet šampiona. Samo nekoliko dana posle takmičenja bio sam u Kragujevcu, ali svi sugrađani su bili oduševljeni. Čestitali su mi na svakom koraku. Bio sam ponosan i srećan.”
Zastao je Ilić koju sekundu, udahnuo, pa nastavio istim tempom o magičnim trenucima zbog kojih je cela Srbija bila na nogama od rane zore.
“Razgovora nije bilo. Samo su tekle suze. Cela karijera mi je prolazila pred očima. Razmišljao sam koliko sam truda uložio, a opet nisam dobio mnogo prilike na Mundijalu, iako smatram da sam je zaslužio. Postalo mi je jasno da mi se i to vratilo u finalu. Možda nisam postigao gol, ili asistenciju, ali svestan sam da sam doprineo mnogo u ključnoj akciji. Ljudi mi često kažu da sam ja asistirao, ali uvek ih ispravim. Nisam ja, Andrija je, ja sam njemu dodao loptu. Ali sve mi je to prolazilo kroz glavu. Nisam odustajao iako su utakmice prolazile, a ja nisam dobijao šansu. Značilo mi je što sam uspeo da doprinesem nešto na putu do titule. Ne sećam se kada sam prvi put progovorio posle pobede, možda u svlačionici, ili kada smo zapevali. Samo smo se grlili i plakali – nismo stigli da plačemo.”
Scena u kojoj kamerman zumira uplakanog Gabrijela Žesusa naslonjenog na konstrukciju klupe za rezerve ubrzo je postala viralna i kultna. Nisu tada Orlići bili svesni da su raspkalali buduću zvezdu svetskog fudbala, a ruku na srce, nije ih ni zanimalo…
“Nije tada bio toliko poznat, kao recimo Pereira koji je već bio u Mančesteru. Nismo razmišljali protiv koga igramo. Brazilci su sinonim za fudbal, ali nas je baš bilo briga da li se borimo protiv Mađarske, Amerike, Malija ili njih. Od početka smo znali da ćemo osvojiti turnir, verovali smo u to i zato smo došli na Novi Zeland.”
“Zajedništvo je recept za uspeh, Veljko Paunović je trener za Lige petice – voleo bih da ga vidim u reprezentaciji ili Partizanu”
Talenat i znanje nije primetio samo onaj ko nije gledao utakmice Paunovićeve čete, ali već početkom takmičenja postalo je jasno da ta generacija unutar svojih redova gaji čuveno “ono nešto”.
“Kroz celu karijeru su nam se spajali putevi. Stefan Milošević i ja smo rođeni istog dana, iste godine. Prošli smo zajedno omladinsku školu Partizana, osvojili Svetsko prvenstvo, igrali za Spartak i posle zajedno otišli u Crvenu zvezdu. Prosto je neverovatno koliko povezanosti. Nije u toj ekipi bilo klanova, kao što se dešava generalno u fudbalu. Kada se dogodi neuspeh isplivaju detalji. Nas je oslikavalo zajedništvo. Niko od nas tada nije igrao za neki veliki inostrani klub. Niko nije bio nadmen ili iznad ekipe. Svađe nisu postojale. Verovatno je to bio recept za uspeh. Sergej je bio veliki potencijal i tada se znalo da će postati ozbiljan igrač. Odskakao je kao igrač, bio pravi lider.”
Ponosno Stefan evocira uspomene na pohod po svetsku krunu, do koje prema njegovom mišljenju Srbija ne bi došla bez pravog komandata na klupi – Veljka Paunovića.
“Osim male zamerke zbog minutaže oduvek sam imao fenomenalan odnos sa selektorom. Mnogo ga poštujem. Igrali smo na istoj poziciji i mogao sam dosta od njega da naučim. Vrhunski je stručnjak! Krivo mi je što radi u Meksiku, a ne u Evropi. Vodi on i tamo ozbiljan tim, ali mesto mu je u Ligama petice. Detaljan je u svakom segmentu i poseduje moć da psihološki podigne igrača. Definitivno ga vidim na klupi A reprezentacije Srbije. Mislim da je već do sada i trebalo da bude selektor. Veljko ima specifično mišljenje, neće ništa po svaku cenu i ja ga razumem. Neće na silu ni u reprezentaciju, ni u Partizan. Razumem ga u potpunosti. Voleo bih da ga vidim na oba mesta.”
Uspeh naše selekcije na Mundijalu u Montevideu ovekovečen je na filmskom platnu, a malo kom fudbalskom nacionalnom timu posle onog predvođenog Tirketom i Mošom, pošlo je za rukom da mu Beograd priredi veličanstven doček. Vožnja u autobusu bez krova, a onda pogled sa čuvenog balkona, još uvek su slike pred Stefanovim očima.
“Priča se da je samo Novaka Đokovića 2011. godine posle Vimbldona dočekalo više ljudi. Ne mogu to da tvrdim jer nemam tačne podatke. Nije baš kao da sam išao na svaki doček. Uživali smo još na Novom Zelandu gde se okupio naš narod. Najveći utisak u Srbiji ostavila mi je ona vožnja u otvorenom autobusu. Ljudi su bili svuda sa strane, čak i na autoputu, po mostovima, izlazili su iz zgrada. Uvek će to ostati zapisano. Ne može da se izbriše Zlatni orlić će uvek ostati epitet koji ide uz naša imena. Bez obzira koliko je godina prošlo.”
“Da mi je neko kao klincu rekao da neću uspeti, nasmejao bih se i produžio dalje”
Pre osvrta na razvoj klupskih dogodovština odvojio je Ilić delić vremena za savet upućen nadolazećim generacijama zaljubljenim u fudbal, ali i bilo koju sportsku disciplinu.
“Novac je najmanji problem, treniraš svakako od detinjstva. Zaboli te što si ceo život posvetio fudbalu… Nisam bio prosek, tokom omladinskih kategorija imao sam velike uspehe na klupskom i reprezentativnom nivou. Crtao se taj put ka uspehu. Kod mene je mišljenje podeljeno. U zavinosti se koju stranu medelje gledaš, ne mogu da kažem ni da sam uspeo, a ni da nisam uspeo. Svetsko prvenstvo je kruna, a finanijski se svakako nisam ostvario na nivou koji se mogao naslutiti. Da li bi nešto menjao? Možda samo taj odlazak u Zvezdu. Lako je govoriti sada iz ove perspektive. Mnogo je primera kao što sam ja, kod nas, ali u svetu. Često čujemo da mnoštvo talenata nije naplatilo svoje znanje. Neophodno je imati opciju B pored fudbala. Da li je to škola, privatan biznis, šta god… Ni ja tako nisam razmišljao. Da mi je neko kao klincu rekao da neću uspeti, nasmejao bih se i produžio dalje.”
“Boravak u Partizanu najlepši deo klupske igračke karijere”
Ilić je fudbalski prohodao u srcu Šumadije, rodnom Kragujevcu, ali afirmaciju je stekao kao istaknuti polaznik omladinske škole Partizana od ranog detinjstva.
“Stigao sam u Partizan posle boravka u lokalnoj, kragujevačkoj školi fudbala. Godine provedene u Partizanovoj školi, izuzev Svetskog prvenstva koje je priča za sebe, smatram najlepšim periodom u svojoj karijeri. Klinac si, nemaš razloga da se opterećuješ finansijama, niti bilo kojim drugim aspektima koje kasnije donosi profesionalni sport. Uslovi na Teleoptiku su bili vrhunski. Osećali smo se kao fudbaleri. Nosim samo najlepše uspomene”, istakao je Ilić, a potom nastavio priču o svojoj generacij 1995. iz Humske ulice:
“Nažalost, nije mnogo ljudi uspelo da se probije iz naše generacije. Smatram da je to nezasluženo. Nismo imali sreće. Generacije ispred i iza nas bile su dosta talentovane. Sve vam govore imena… Lazar Marković, Aleksandar Mitrović, Luka Stojanović, Džigi Ninković činili su stariji tim, a među mlađima su se istakli momci poput Nemanje Radonjića i Andrije Živkovića. Naša generacije je sticajem okolnosti preskočena na neki način. Jedino je Marko Janković zaigrao za prvi tim i branio čast našeg godišta. Ostali su zapostavljeni, a tu ubrajam i sebe. Borili smo se zaobilaznim putevima”.
Čekao je strpljivo svojih “pet minuta” u prvom timu voljenog kluba, ali…
“Prilikom ulaska u seniorski fudbal imao sam opciju da zaigram za Teleoptik. Oni su tada nastupali u trećem rangu takmičenja. Smatrao sam takav potez veoma zaobilaznom stazom, s obzirom na to kakve smo rezultate beležili tokom dana u omladinskim kategorijama. Izabrao sam Spartak! Ne mogu da se žalim. Naravno, svakome je bio cilj da zaigra za prvi tim Partizana, ali sreća nam je okrenula leđa. Bonusi nisu postojali, u tom slučaju nekoga bi morali da priključe ekipi. Šteta što se tako završilo.”
“Odlazak u Zvezdu se ispostavio kao greška, na Marakani su počeli moji problemi”
Izabrao je Kragujevčanin opciju koja mu nudi priliku da okuša sreću na samom severu Srbije. Zadužio je dres subotičkog Spartaka, a partijama na Gradskom stadionu obezbedio je mesto u avionu za Novi Zeland.
“Spartak mi je odlično “legao”. Početak je bio veoma težak. Igrači često nemaju predstavu koliko je komplikovano preći iz omladinskog u seniorski fudbal. Ništa ti ne znači to što si bio najbolji u mlađim uzrastima. Važio sam za talenta, a onda na sopstvenoj koži osetio breme tog surovog prelaza. Uvodnih nekoliko meseci u Spartaku, tada osrednjem timu na tabeli, bili su izuzetno teški za mene. Potrajao je period adaptacije. Mnogi momci se tako izgube i rano nestanu sa scene. Pogledala me je sreća u vidu dobrih trenera i saigrača. Izdržao sam poteškoće i kasnije vratio svima dobrim partijama”, istakao je Stefan i nastavio u istom dahu:
“Najjači utisak na mene ostavlja činjenica da sam se za odlazak na Svetsko prvenstvo izborio u dresu Subotičana. Spartak je zaslužan za to. Dobio sam šansu, uzvratio vrednim radom i kvalitetnim igrama, a to je prepoznao selektor Veljko Paunović. Pored toga, boravak u Subotici pamtiću i po het-triku koji sam postigao za poluvreme protiv Metalca. Ne može mnogo igrača da se pohvali takvim učinkom. Ponosan sam zbog tog meča.”
Naredni korak izgledao je kao nastavak bajke. Nisu igre u Subotici protekle nezapaženo. Naprotiv, jedan od vlasnika svetskog trona privukao je pažnju Crvene zvezde. Na Marakanu je stigao kao izdanak pogona večitog rivala, ali odlazak u Ljutice Bogdana nije doneo benefite nijednoj od dve strane.
“Nisam imao problema kao Partizanovo dete koje stiže u Crvenu zvezdu. Stvarno mi niko nije ništa zamerio. Ni navijači, ni ljudi iz mog okruženja. Iskreno, ni tada nisam bio oduševljen idejom da idem na Marakanu, a iz sadašnje perspektive takvu odluku moram nazvati pogrešnom. Neko će reći: ‘Kakva greška? Ideš u jedan od dva najbolja kluba u Srbiji’. Razumem ljude koji smatraju da to ne može biti loše, ali na kraju se zaista ispostavilo tako. Bio je to jednostavno veoma krupan zalogaj u datom trenutku. Nisam dobio priliku koju sam očekivao. Igrač se gubi u trenucima kada godinu dana ne igra u kontinuitetu. Problemi upravo tu počinju. Siguran sam da je prelazak u Zvezdu uticao na evidentan pad u mojoj daljoj karijeri. Nemam dilemu. Očigledno je da posle toga više nikada nije bilo isto.”
Pitanja su bila suvišna, a sećanja su nastavila da naviru.
“Zamisao je bila da ostanem najpre na kaljenju u Spartaku kao pozajmljen igrač. Razgovarao sam o tome sa rukovodstvom Crvene zvezde. Konkurencija na Marakani je bila izuzetno ozbiljno. Hugo Vieira je majstor, vrhunski napadač. Uverio sam se u to na utakmicama, ali i na treninzima. Takođe, tu su bili još Petar Orlandić i Predrag Sikimić. Verovao sam da je pozajmica idealno rešenje, ali oni su smatrali suprotno. Izgubio sam šest meseci.”
“Bio je to čist hir Ivice Tončeva, nije mi se išlo u Radnički”
U međuvremenu došlo je do pozajmice u redove niškog Radničkog, a ta ideja se od starta nije dopadala brzonogom ofanzivcu.
“Mogu slobodno da je opišem kao nasilnu pozajmicu. Stvorila se čitava saga. Zvezda je htela da me zameni za Milana Pavkova. Ubrzo je tih šest meseci pauze preraslo u celu godinu. Iz nervoze iz ljutnje sam kasnije rešio da napustim Zvezdu. Možda sam prenaglio, imao sam trogodišnji ugovor. Svi ti događaji učinili su me ljutim, iako je možda bilo pametnije da sam ostao, ćutao i borio se za svoje mesto. Iskustvo nije bilo moje najjače oruže u tom momentu. Nemam šta da krijem. Moj odlazak u Niš bio je čist hir Ivice Tončeva. Nisam želeo da idem na pozajmicu, a onda se on zainatio da me dovede po svaku cenu. Tek što sam stigao već se pročula njegova priča o tome da ću videti kako ću se provesti na Čairu. U suštini baš loš period za mene. Momci u Nišu, osoblje, stručni štab, ekonom, svi su bili sjajni, ali ne i prvi čovek kluba.”
Nije se Ilić snašao na stadionu “Rajko Mitić”. Izostala je prilika za dokazivanjem, minuti na terenu i opravdanje očekivanja, ali nosi Stefan i pojedine lepe uspomene iz Ljutice Bogdana 1a.
“Igrao sam za odličnu ekipu sa veoma dobrim momcima. Miodrag Božović Grof je odličam trener. Imam samo reči hvale za njega. Iako nisam dobio priliku verujem da on nije kriv za to. Kod njega je atmosfera bila izvanredna. Poštovao me je kao igrača. Pamtiću naše razgovore. Znam da je bio zadovoljan onim što sam pružao na treninzima. Izdvojio bih njega kao upečatljivu ličnost. Dokazao se Grof tokom svog mandata. Šala je prisutna na svakodnevnom nivou. Kako se pojavi na vratima svlačionice tako počinje smeh. Bilo je samo pitanje vremena ko će tog dana biti na “udaru”. Često je voleo da se šali sa Mihailom Ristićem, toga mogu da se setim. Ako bi neki igrač dobio prostora u medijima Božović bi ceo naredni dan od toga pravio šaljivu priču. Niko od trenera sa kojima sam radio nije znao da uspostavi bolju atmosferu. Istina je da je znao sve o igračima. Pričao je on o tome. Znala je sreća da ga pogleda. Sedi u kafiću i uoči Luku Jovića kako jede u pekari. Znao je da se nađe na pravom mestu u pravo vreme.”
Nastavio je Ilić da se traži po odlasku sa crveno-bele strane Topčiderskog brda. Blistao je u Metalcu, potom u Bačkoj, ali Fortuna mu je okrenula leđa i često na stazu ka cilju slala mnoštvo prepreka.
“Kada je u pitanju u seniorski fudbal, posle Spartaka najbolje sam se osećao u Metalcu. Klub, ekipa, stadion, osoblje… Sve pohvale zaslužuju! Po mom mišljenju Metalac zaslužuje mesto u Superligi. Oni su po tim uslovima u rangu Čukaričkog. Poredim ih jer su praktično jedini privatni klubovi. Šteta je što se Metalac muči u nižem rangu.”
“Izgubio sam hitrinu, posle takve povrede više te ne gledaju istim očima”
Epizoda u Bežaniji bila je samo prelazna faza, a optimalna forma dostignuta je ponovo u Bačkoj. U trenucima kada je izgledalo da se sve kreće uzlaznom putanjom, došlo je do kako se kasnije ispostavilo ključnog detalja preranog odlaska u penziju – povrede na pomoćnom terenu stadiona “Rajko Mitić”.
“Džabe sve, ako se neke kockice ne poklope. Koračali smo ka Superligi, ali doživeo sam veoma tešku povredu i to baš na pomoćnom terenu Crvene zvezde. Igrali smo protiv Grafičara, tri četiri kola do kraja… Celu Superligu naredne godine propustio sam zbog toga. Mnogo mi je bilo teško u tom trenutku. Bio sam u najboljim igračkim godinama. Dizao sam se iz prethodnog pada, igrao dobro… Video sam sebe u elitnom rangu. Negovao sam sjajan odnos sa Dejanom Rađenovićem. On je jedan od najboljih trenera sa kojima sam radio. Želeo me je u timu i predstojeće sezone. Smatrao sam da uz još jednu dobru godinu mogu da napravim novi iskorak. Ipak, pre nego što sam se oporavio, Bačka je već sigurno ispadala nazad u Prvu ligu. Šteta. Tad sam osetio da ću se teško više vratiti na stari nivo. Oporavljaju se ljudi i od težih povreda, ali uz daleko bolje uslove u inostranstvu. Operisao me je jedan od najboljih stručnjaka u Srbiji, ali posle toga sledi težak i dugačak oporavak – skoro godinu dana pauze. Izgubio sam hitrinu koja me je krasila. Pojavi se i strah. Pokušavao sam, bilo je i dobrih partija, ali nije bilo to to više.”
“U Indiji se zaustavlja saobraćaj zbog krava, sirene koriste kao žmigavac”
Indijski Mohamedan postao je poslednja stanica u Ilićevoj profesionalnoj karijeri. Oduševljen tamošnjom kulturom, podsetio je lokalne zaljubljenike u najbitniju sporednu stvar u životu, da se u Srbiji ipak igra daleko bolji fudbal, a sebi omogućio priliku da se oproba u inostranstvu.
“Dobio sam priliku da obiđem delove Japana i Indije. Ko ne optuje tamo tokom života mislim da će dosta propustiti. Indija je potpuno druga kultura. Sve je drugačije, ali baš sve. Krava je njihova životinja, zaštitni znak. Hodaju centrom grada i niko ih ne dira. Neverovatno, nezamislivo iz naše perspektive. Krave šetaju ulicom i saobraćaj se zaustavlja. Zamislite da zbog krava nastane gužva na Brankovom mostu. Ljudi nisu nervozni zbog toga – krava ima prednost. Siromaštvo je vrlo prisutno. Nema srednje klase, ili siromaštvo ili buržoazija. Mnogo ljudi spava na ulicama. Živeo sam u Kolkati, gradu sa 14.000.000 stanovnika, duplo više nego u Srbiji. Gužva na sve strane. Sirenu u automobilu koriste više nego žmigavac. Daju ti znak da ih ima sa obe strane i bukvalno je non stop tako. Osećao sam se bezbedno svakako. Nisam imao sreće da sam tamo boravio za vreme pandemije. Možda neko ne bi imao lepo mišljenje, ali ja sam zahvalan na tom šestomesečnom periodu. Vredi videti Indiju makar turistički.”
Kragujevačka Zastava i Sloboda iz Grbica dobile su privelegiju da se pohvale podatkom da je u njihovim redovima zaigrao bivši prvak sveta, a Stefan je pre dve godine odlučio da zatvori jednu filmsku priču, pre nego što uplovi u borbu sa izazovima na novim poljima.
“Po povratku iz Indije sam shvatio da je vreme za kraj. Mogao sam još, ali nisam želeo da se razvlačim redovno po ekipama sa dna tabela. Osuđen si posle te povrede. Svi te gledaju drugačije, pitaju se da li i koliko možeš. Postao sam svestan da je vreme da, koristeći sudijsku metaforu, iskoristim pištaljku i sviram kraj karijere”, konstatovao je Stefan Ilić u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
Petar Markovic
Problemi i Zvezda, čista koincidencija
vanicdusan01
Nije trebao iz Spartaka da odlazi u Zvezdu jer mu odatle kreće na dole karijera.