Rastao je na terenima iza juga Marakane dečak iz Paraćina sa topom u nozi, za koga je važilo da jednim potezom može da reši svaku, pa čak i onu najveću utakmicu u tom uzrastu.
Da, da, govorimo o večitim derbijima za koje je Marko Dedijer bio specijalista. Hvatali su se za glavu u Partizanu kada god bi preko puta videli krilnog napadača iz Zvezdine klase ’01, koju je predvodio Strahinja Eraković.
Očekivalo se da će karijeru posle Crvene zvezde nastaviti u Ligama petica, ali loš odabir menadžera odveo je Dedijerov fudbalski put u pogrešnom smeru.
Ipak, kako on sam kaže: “Sve što je trebalo da se desi – desilo se”.
Danas je Dedijer najbolji fudbaler među frizerima i najbolji frizer među fudbalerima.
Ako ne verujete – dođite u salon: “La Familia Belgrade” i uverite se.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Mnogo toga su mi predviđali. Pričali su da me čekaju veliki uspesi i najbolje lige na svetu, ali verujem u ono da – ako je nešto trebalo da se desi, desilo bi se. Za svoj put, naravno, preuzimam odgovornost, jer sam uvek polazio od sebe, od toga šta sam ja mogao drugačije da uradim. Bilo je i spoljašnjih faktora, iz ove perspektive to jasnije vidim. Mislim da mi je promena menadžera dosta odmogla u karijeri. Doneo sam ishitrenu odluku tada i savetovao bih mlade igrače da to ne rade. Uvek treba dobro razmisliti, bez obzira na to koliko neke reči zvuče lepo i uverljivo”, počeo je Dedijer razgovor za Meridian sport i nastavio da evocira uspomene sa Marakane:
“U tom vremenu sam živeo za večite derbije. Odrastali smo sa željom da pobedimo Partizan, a meni je uspevalo da maltene na svakoj utakmici postignem gol. Imali smo odličnu generaciju, pobeđivali smo sve redom. Dešavalo se da pola reprezentacije budu igrači iz Zvezde, iz te naše generacije. Na kraju je samo Strahinja Eraković zaigrao u prvom timu Zvezde i to potpuno zasluženo. Uvek je bio najveći profesionalac i maksimalno posvećen obavezama. Družimo se i dan danas. I sa njim i sa Bogdanom Jočićem, Borisavom Burmazom, Njegošem Kupusovićem i Nikolom Stajićem. To su prijateljstva za ceo život.”
Zajedno sa njima je skrenuo pažnju u Ligi šampiona za mlade, ali ubrzo je epizoda u Zvezdi završena. Odlučio se za Rad, na savet menadžera – i pogrešio.
“Liga šampiona za mlade je veliko iskustvo. Gol koji sam postigao u Napulju ću pamtiti do kraja života. Igrali smo i sa Liverpulom i PSŽ-om, realno – odlična grupa. Mislim da je to zapravo i najveće iskustvo koje sam imao iz tog vremena, tako da je Liga šampiona za mlade odlično takmičenje i svakom bih preporučio da igra to, ukoliko je u mogućnosti. Ostao sam onda i naredne godine da igram Ligu šampiona za mlade, ali sve je bilo drugačije… Na polusezoni je bio plan da odem u Grafičar, što je i bilo logično i postepeno, ali umesto toga je izabran Rad. Tada je Rad igrao Superligu, što je i prelomilo u odluci, koja je iz ove perspektive bila – pogrešna. Bilo mi je teško da odem sa Marakane. Zvezda je moj klub, proveo sam osam godina. Odrastao sam se i formirao kao čovek na Marakani. Zaista, Zvezda je moja porodica. Naučila me je kućnom vaspitanju i formirala da budem ono što sam danas.”
Nije se snašao na Banjici. Grčevita borba za opstanak i veliki pritisak bili su razlozi zbog kojih je ofanzivac ostao bez prave šanse.
“Mislim da mi Rad kao sredina nije legao, jer je konstantno bio ogroman pritisak. Klub se borio za opstanak, a mi mladi igrači nismo imali prostora. Meni su tada obećali da ću kao bonus igrač imati minute i dobiti priliku da se pokažem, ali se to nije ostvarilo. Stagnirao sam dok su moji vršnjaci napredovali. To je period u kom sam mnogo naučio – i o fudbalu, i o sebi.”
Pokušao je potom u Hrvatskoj i Crnoj Gori. I sve su to bile važne, i životne, i fudbalske lekcije.
“Odlazak u Karlovac se desio prilično neočekivano. Mene su zvali iz Istre koja je imala saradnju sa Karlovcem, koji im je bio neka vrsta filijale. Nažalost, ostao sam samo četiri meseca, iako mi je zaista bilo lepo. Čim sam došao, komšije su me dobro prihvatile, iako u prvi mah nisam bio siguran kako će to da izgleda. Ipak, hvala im što su me dočekali na lep način i što odatle nosim mnogo sjajnih uspomena. Posle sam otišao u Grbalj, bio je to pokušaj da oživim karijeru. I sve je dobro počelo, osećao sam da vraćam samopouzdanje, imao sam solidnu statistiku. Međutim, kako je došlo do promene trenera, tako se i moja uloga smanjila. Ipak, i to iskustvo je dobra lekcija.”
Igrao je potom u nižim rangovima u Srbiji i kako priznaje – fudbalski žar je polako počeo da se gasi. Sada Dedijer ima drugo zanimanje.
“Najlepše sam se osećao u Dunavu, kada je reč o ljudima iz kluba. Tamo sam prvi put u karijeri osetio da sam maksimalno ispoštovan. Sve što smo dogovorili – ispoštovali su. Moram da pomenem tadašnjeg trenera Stefana Ranđelovića koji mi je pristupom i poverenjem vratio veru da mogu da fudbalski oživim. Posle toga sam otišao u Trajal, gde sam želeo da pokažem da imam kvalitet za Prvu ligu Srbije. Postigao sam šest golova u 14 utakmica i to je bio jedan od boljih perioda u mojoj karijeri. Ipak, posle toga je fudbalski žar počeo da se gasi. Osećam se kao da stagniram, a godine prolaze. U skladu s tim – postao sam frizer. Vidimo se u salonu: “La Familia Belgrade”.
Nastupao je i za mlađe selekcije reprezentacije Srbije. Kruna svega toga bilo je prvenstvo za igrače do 17 godina.
“Reprezentacija je nešto posebno. Svaki dečak koji se bavi fudbalom mašta o tome da predstavlja svoju zemlju. Igrao sam na Evropskom prvenstvu za kadete i na to sam izuzetno ponosan. Nažalost, imali smo u grupi Španiju, Nemačku i Holandiju. Bukvalno nije moglo teže. Realnost je i da smo u tom trenutku bili u ozbiljnom zaostatku za tim reprezentacijama fizički i taktički. Sećam se i da je bio taj jedan bek Holandije, zaboravio sam mu ime, ali nestvaran igrač. Bukvalno je fizički, tehnički, taktički bio na neverovatnom nivou. Što se mene i uzora tiče, mogu da kažem da mi je Kristijano Ronaldo idol. Taj mentalitet, radna etika, želja za golom. Čovek je inspiracija.”
Za kraj – evocirao je Dedijer fudbalske početke. I on je bio još jedan od mnogih koje je čuveni Toma Milićević selektirao.
“Sve je počeo u rodnom Paraćinu. Otac mi je bio golman i onda sam uz njega čitave dane provodio na fudbalskim terenima. Usadio mi je ljubav prema fudbalu, i to nije moglo da prođe nezapaženo kod Zvezde. Primetio me je legendarni Toma Milićević na “Mini-maksi ligi” u Beogradu. Sećam se da su me već sa 10 godina pozvali da dođem na Marakanu. Prvih godinu dana sam dolazio samo da igram utakmice, a onda se preselio u Beograd. Živeo sam u Zvezdinom hotelu. Nije mi teško palo odvajanje od kuće, jer sam od malih nogu znao da mi je cilj da se ostvarim kao fudbaler. A i ko ne sanja o Zvezdinom pozivu? Nije postojala šansa da odbijem to“, rekao je Dedijer.
BONUS VIDEO:
andrija.djulovic
Živeo Dedijer za Zvezdu i za to da postane neko u fudbalu ali život piše druge priče, srećom dobro se dočekao te ima novo zanimanje i može sa klijentima da priča o svom vremenu u profesionalnom fudbalu.
kluka4002
Najbitnije je da je našao šta će da radi i da u toke bude najbolji ..