EMOTIVAN RAZGOVOR SA IVICOM ILIEVIM: Niko ne može da voli Partizan više od mene, to ne prihvatam!

Za mnoge drčan, oštar i temperamentan. Bez dlake na jeziku. Uvek spreman da brani ono što voli, a kada sa njim pričate o ljubavi – Ivica Iliev ne prihvata da čuje da neko voli više Partizan od njega.

O kakvoj vezi je reč, šta je Partizan u njegovom životu i ko je zapravo Ivica Iliev, pokušali smo da saznamo u novom razgovoru sa sportskim direktorom kluba iz Humske.

Baš kao i prethodnog puta, kada je bio gost Meridianove emisije Sport Fokus, Iliev nas je dočekao uz širok osmeh na licu, ohrabljen novom pobedom svog kluba.

Umeren i otvoren za razgovor o svakoj temi, počeli smo od one najteže – priče o tome ko je zapravo on.

“Ivica je normalan porodičan čovek, druželjubiv, mnogo prijatelja… Voli da živi život”, započeo je uz osmeh, razgovor za Meridian Sport.

Gotovo u jednom dahu pokušao je da objasni kakvu ulogu Partizan ima u njegovom životu, ali i šta je istinska ljubav prema klubu.

“Vrlo mlad sam došao u Partizan i ovo nije samo navijačka ljubav – ovo je život. Kada neko kaže: ‘mi volimo Partizan’ – da, i ja ga volim kao i svaki navijač, ali kada se završi utakmica bilo dobro ili loše, mnogi se okrenu i zaborave. A ja? Patim i razmišljam kako to da popravim. Patim do prve sledeće pobede. To je sport i zato je toliko interesantan. Poraz boli, ali vrlo brzo ide sledeća utakmica i svaka nova pobeda leči rane. Partizan živim svaki dan, svaki sekund. On je zaslužan za sve što sam postigao u životu. Sve što imam dugujem Partizanu. To je moj dom, moja porodica. Ko god misli da je nama lakše i da se neko više nervira – ne. Ni blizu. Ljubav je teško izmeriti, ali ne prihvatam da neko kaže da više voli Partizan od mene”, objašnjava sportski direktor crno-belih.

Svima je poznata uloga Ivice Ilieva dok je bio fudbaler. Napadač sa jasnim ciljem – biti mudar, prodoran, brz i na kraju spretan kako bi lopta završila u mreži rivala. A koliko je sve to slično ulozi koju danas ima?

Uspeli smo da se složimo – napadački duh i dalje vodi glavnu reč…

“Kada ste napadač, oči su usmerene ka vama – da rešite utakmicu i donesete pobedu. Situacija je sada slična. Vodim sportski sektor i odgovoran sam za sve rezultate i igrače koje dovodim. Kao igrač isto ste deo kolektiva, ali ste individua za sebe. Mislite samo o svojim narednim potezima. S druge strane, ovde mislite o celom sistemu – o klubu, o svakom igraču, o svakom zaposlenom u sportskom sektoru i odgovornost je mnogo veća”, ističe naš sagovornik, dok se nova tema za razgovor sama nameće. U nastavku je detaljno obrazložio zbog čega je u martu 2019. godine podneo ostavku na mestu sportskog direktora.

“Neko sam ko je najodgovorniji za strane igrače koji dolaze u Partizan. Do dolaska Sume sve igrače koje sam doveo bili su pogotci. Međutim, on nije igrao kod jednog trenera, pa onda ni kod drugog… A kada kod dvojice za redom ne pokazuje to zbog čega je doveden, a doveden je kao najsukuplje pojačanje u istoriji kluba u tom trenutku – shvatio sam da treba da preuzmem odgovornost. Želeo sam da skinem pritisak sa celog kluba, sa generalnog direktora i predsednika upravnog odbora. Zbog Sume svi su bili pod velikom tenzijom”, objašnjava Iliev, ali i ističe vrlo inteligentan potez uprave koja je, kako on kaže, pametno odreagovala na njegovu ostavku:

“Ljudi koji vode klub su mnogo inteligentno reagovali i prihvatili moju ostavku, koja će biti validna tek kada nađu novog sportskog direktora. Ipak, oni nisu išli ka tome, već su verovali mom radu i samo su me preimenovali. Dve godine sam se vodio kao koordinator sportskog sektora. Da bi posle dve godine, bez i jednog trofeja, svi zajedno razmotroili moju situaciju. Od leta 2021. sam zvanično ponovo sportski direktor i najodgovorniji sam za svako pojačanje”.

O slučaju Suma, neretko se i danas govori, a koliko ga je ta situacija pogodila i da li i dalje krivi sebe – nije imao dilemu kada nam je davao odgovor.

“Mnogo toga se spinuje, zato me je i pogodilo. Zato što se čeka samo loš trenutak, a na kraju ti koji su čekali – nisu ni dočekali jer je Suma dolaskom Save Miloševića ‘eksplodirao’ i pokazao da je jedan od najvećih talenata koji je igrao na ovim prostorima. Ispostavilo se da sam pogrešio što sam mislio da je sve to moja krivica, kao i to što Suma nije taj kakvog sam ga predstavio”, jasan je Iliev.

“DANAŠNJA DECA NEMAJU SPORTSKI BEZOBRAZLUK”

Prošlo je više od 25 godina kada je Iliev debitovao za Partizan. Bilo je to ostvarenje dečačkog sna. Kakav je osećaj bio tada, a kakav danas na pomen Partizana? Mogli smo da pretpostavimo odgovor na ovo pitanje…

“Naježim se svaki put kada se pomene Partizan. Svaka pesma na utakmici izazove buru emocija u meni. To je ono na šta sam ponosan i srećan kada sam ja u pitanju, ali i tužan kada vidim nove generacije kako sve olako shvataju. Konkretno, ime Partizana i sve ono što predstavlja Partizan. Nažalost, tek kada nešto izgubimo i kada odemo shvatimo koliko je nešto veliko. Igrao sam u mnogo zemalja i mnogo velikih liga – nismo svesni koliko je Partizan veliki I koliko nas drugi poštuju. Kao detetu bio mi je cilj da zaigram za prvi tim Partizana, a današnjoj deci je cilj da odu iz Srbije. Sećam se trenutka kada sam odlazio… Da su tada bile malo bolje mogućnosti, nalik današnjim kada Partizan može da se približi evropskom načinu funkcionisanja – sa zadovoljstvom bih ostao. Danas, mladi igrači misle da im sve ovo pripada. Da zaigraju za Partizan i da je to samo prolazna stanica. Nama je tada Partizan bio sve. I dan-danas je tako”, objašnjava Iliev.

Uz Sašu Ilića, jedini je fudbaler koji je Partizanu obezbedio oba plasmana u Ligu šampiona. Pokušali smo da saznamo šta je to što je postojalo tada, a što danas fali, kako bi crno-beli ponovo napravili uspehe nalik onim iz 2003. i 2010. godine.

“Drugačije je bilo. Više nema ‘sportskog bezobrazluka’, a ni osećaja pripadnosti. To je najveći problem. Sećam se mog povratka 2010. godine, tada sam najviše trenirao i radio, a ušao sam u četvrtu deceniju života. Znao sam šta se od mene očekuje, šta Partizan mora, koji su zahtevi, koje su ambicije… Nije dolazilo u obzir da se to ne ostvari jer sam znao koliko pogubno može da bude ukoliko nemamo rezultate. Taj pobednički mentalitet i karakter koji se stvarao kroz pripadnost i spoznaju veličine kluba – to se danas izgubilo. Većina nema osećaj, pogotovo mlađi igrači. Oni ne kapiraju koliko su privilegovani što su deo prvog tima. Nekad imam osećaj da i ne pate dovoljno kada se ne pobedi…”

A koliko je u vreme Ivice Ilieva bilo teško dobiti minutažu u seniorskom timu svedoči podatak da se tada menjalo tek jedan-dva igrača u sezonu, dok je to danas gotovo i nezamislivo.

“Kada uzmem u obzir samo koliko generacija je prošlo, a da nije imalo priliku da zaigra za prvi tim i koliko je nas igralo zajedno pet-šest godina… To je sada gotovo nemoguće uraditi. Ove sezone je ostalo oko 80% igrača od prethodne. Svih ovih godina smo bili svedoci da, maltene, na šest meseci dolazi do ogromnih promena. U moje vreme je mnogo bilo teže ući, ostati, napraviti nešto i ‘sutra se prodati’. Baš zbog toga i pogled na veličinu kluba se umanjio, jer je sve prolazno, ekipa se brže menja, a igrači nemaju osećaj za pripadnost”, ističe Ivica o poređenju dva perioda.

“NIGDE NIJE VEĆI PRITISAK OD ONOG U PARTIZANU I ZVEZDI”

Iz Beograda, 2004. godine, Iliev je otišao na jug Italije. Vatrena Sicilija odmah mu se dopala. Možda i zbog mentaliteta naroda, koji je veoma sličan njegovom – temperamentni Italijani, razdragani, fanatični, uvek vezani za ono što vole… Brzo se uklopio u novi ambijent, a koliko se rado seća perioda u Mesini potvrđuje i ponos koji oseća svaki put kada priča o tome.

“Predivno iskustvo. Ponos. Fantastična je to godina bila. Napravili smo najveći uspeh u istoriji kluba i zaista sam ponosan na to. I dan-danas negujem odnose sa gradom i ljudima kroz razne događaje. Tamo i dalje vlada duh naše generacije. Teško da će Mesina u skorije vreme ponovo napraviti takav uspeh. To je grad koji živi za fudbal i gde sam se osećao kao kod svoje kuće. Bila je to posebna sezona. Igrao sam u najjačoj ligi i protiv najboljih fudbalera na svetu tih godina. Igrajući svake nedelje protiv njih, zaista se osećate na vanserijskom nivou”, sa ushićenjem se seća naš sagovornik i nastavlja priču o narodu:

“Narod posebno ostaje u srcu. To je Sicilija, jug… Drugačije je nego na severu. Vatreniji su, emotivniji. Sećam se kada smo putovali na prvu utakmicu protiv Parme da debitujem i gledali smo raspored utakmica. U šali sam davao prognoze. Krenuli smo nestvarno, ubrzo bili i vodeća ekipa. Na kraju su se čak i te moje prognoze obistinile”.

Iliev često ističe veličinu Partizana, a sve to još jednom je želeo da potvrdi kroz zanimljivu anegdotu iz perioda provedenog u Mesini.

“Sećam se, prvi put kada smo izgubili utakmicu bio sam pogođen tim porazom. Pogledam saigrače – oni pričaju, smeju se. Meni čudno. Narednu utakmicu ponovo izgubimo, oni isto tako. Vezujemo treću, meni već nije jasno šta se dešava. Pitam: ‘ljudi šta je sa vama? tri utakmice smo izgubili…’ A onda su mi objasnili. Njima je važno da opstanu u ligi i dođu do 39 bodova. Da li su to uradili u prvom delu sezone ili u drugom – nije važno. Tenzija nije prisutna kao kod nas, a meni je trebalo vremena to da prihvatim. S druge strane, tada sam shvatio veličinu Partizana, zato je i stalno ističem. Poraz, pa čak i nerešen rezultat koji ovde znači kao poraz, može da se desi jednom, a već dve utakmice to je ozbiljan alarm”.

Iliev se složio i sa konstatacijom da su od početka svake nove sezone fudbaleri Partizana i Crvene zvezde pod velikim pritiskom, kao i da svaku utakmicu dočekuju sa tenzijom koja se oseća u vazduhu.

“Nigde ne postoji takav pritisak. Igrao sam u zemljama koje slove za fanatične kada je fudbal u pitanju. Od PAOK-a gde su navijači fantastični i vatreni, Makabi tel Aviv kao najveći klub i ponos Izraela. Isto važi i za Mesinu i završetak u Visli gde je tvrda navijačka frakcija… Taj pritisak koji je u Partizanu ne postoji ni u jednom od tih klubova, na tom nivou. Ma, ni blizu. Možda to sve tako doživljavam jer sam rođen u Beogradu, moj je klub, ali nigde nije ovako”, iskren je Iliev.

I pritisak možda jeste prisutan konstantno, ali osećaj kada se postigne gol na derbiju, ni danas se ne može rečima opisati…

“Uh… Mnogo je lep osećaj. Fudbal nikada nisam doživljavao kao posao, iako je posao napadača da daje golove, mnogo ih je bilo koji to nisu uspeli da urade u derbiju. Od kada sam sportski direktor, većinu takvih golova postižu stranci, tako da mnogi domaći fudbaleri ostaju uskraćeni za tu radost. Uvek se rado setim derbija gde smo pobeđivali i gde sam postizao golove. Naravno, u srcu je prvi derbi gde sam postigao pogodak za 2:1 i pobedu. Ali, da me pitate koji je derbi u pitanju ne bih znao da vam kažem”, nasmejao se Iliev, a onda smo odlučili i da mu “asistiramo” sa podatkom da je reč od 116. derbiju.

Ubrzo se našao i na “mini testu” – izdvojili smo tri gola iz njegove karijere: pogodak u 116. derbiju za 2:1, gol protiv Lacija za 2:3 i gol protiv Njukasla na strani. Bilo je veoma teško izabrati “omiljeni pogodak”.

“Sva tri su posebna. Ne bih pravio razliku. Gol protiv Lacija, protiv najveće ekipe tada u Italiji koja je osvojila Kup Kupova je gol koji me je podigao na pozornicu, uperio svetla u mene i otvorio put moje karijere. Naravno, tu je i derbi koji smo pomenuli. Svaki igrač, a posebno napadač koji ne postigne gol u derbiju verujte mi ima ozbiljnu prazninu u svojoj duši. Hteo to da prizna ili ne, ali je tako. Na kraju se jedino to broji jer u našoj zemlji kada pričate o fudbalu, onda važi samo ta utakmica. Naravno, Njukasl se ne zaboravlja nikad. Prvi put u istoriji naše zemlje i Partizana smo ušli u Ligi šampiona. Igrali smo protiv jedne od najjačih ekipa u Premijer ligi, vođene vrhunskim napadačem kao što je bio Alan Širer, jedan od najboljih tada”, seća se sportski direktor Partizana.

“ON TI JE PROMAŠIO PENAL”

Priča o Njukaslu zaista jeste posebna, I te kako svima poznata. Navijači Partizana I danas rado gledaju čuvenu penal seriju, a kako je ona izgledala iz ugla fudbalera koji je u igri postigao veoma važan pogodak, a potom promašio i jedanaesterac…

“Hteo sad da šutiram poslednji penal. Bio sam siguran da ću tim poslednjim šutem iz penal serije postići pogodak i odvesti Partizan u Ligu šampiona. Međutim, promašio sam… Ali, taj osećaj je bio čudan. I posle promašenog penala sam znao da ćemo sigurno proći”, sa istom dozom samopouzdanja nam prepričava i za kraj otkriva nekoliko zanimljivih situacija iz tog perioda:

“Sutradan sam bio gost u jednoj emisiji i kada su organizatori izašli da me dočekaju, u tom trenutku je prolazio momak sa devojkom i samo je prokomentarisao: ‘e, on ti je juče promašio penal’. To je samo dokaz kako naš narod gleda negativno. Čak i pored činjenice da sam dao gol iz igre i da smo prošli dalje. Dok naprimer, pre nekoliko godina kada smo igrali sa Mančester junajtedom, jedan njihov funkcioner je veliki navijač Njukasla i kada smo razgovarali o toj utakmici on mi je rekao da je Njukasl tada bio u velikom naletu i da je poraz od Partizana krenuo da urušava klub. A kada je shvatio da sam ja dao gol, kroz šalu mi je rekao: ‘moja majka te mrzi’. Imao sam nekoliko takvih situacija, gde se ljudi koji su vezani za Njukasl sećaju te utakmice i onoga koji je postigao gol. Međutim, naši ljudi vole da vide nešto loše i negativno. Uvek je neka loša namera, ljubomora, neka loša misao… Nažalost, to se dešava i danas”, zaključio je Ivica Iliev u razgovoru za Meridian Sport.

GOLMAN ZA BUDUĆNOST, A NE KRATKA SENZACIJA – Marko Ilić: Voždovac u srcu, reprezentacija je čast i poštovanje!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: SRBIJA vs. MADJARSKA – Meridian PES Predictor ep.114 @Beki