ZMAJ KOJI NE BLJUJE VATRU, VEĆ REŠETA MREŽE: Vujnović o odlasku iz Voždovca, fudbalu u Srbiji i nestašlucima sa treninga

Bio je to 29. jul 2020. godine kada je osvanuo naslov “Voždovac se ne šali: Bivši fudbaler Viljareala stigao na Krov”. Dobro, nije tajna da mi novinari ponekad znamo malo da “začinimo”, ali Nikola Vujnović je zaista predstavljao veliko pojačanje za beogradske Zmajeve.

Otprilike, godinu i po dana kasnije konstatujemo da je opravdao taj epitet, a 16 golova (od čega deset samo u ovoj sezoni) su jasan pokazatelj njegovih fudbalskih kvaliteta.

A, rečenica kojom se Voždovac oprostio od svog napadača: “Kraj koji boli” – jasan je pokazatelj i njegovih kvaliteta van terena.

Bilo kako bilo, Nikola Vujnović se uskoro seli u SAD, tačnije u MLS, gde će nositi dres Sporting Kanzas Sitija. Dogovorena je pozajmica do kraja godine, uz opciju otkupa ugovora.

Ali, to sve već znate, a Vujnović je jedan od onih igrača koji “kriju” mnoge zanimljivosti. Sve to je bilo dovoljno da obavimo sa njim jedan zanimljiv razgovor, proverimo ambicije, ispitamo o brojnim anegdotama, interesovanjima van terena i “nateramo na teške izbore”.

Međutim, na samom početku – on je nas iznenadio, jer smo ga zatekli okruženog saigračima iz Voždovca, iako praktično više nije njihov član.

– Počevši od trenera, pa saigrača, fizioterapeuta i svih drugih ljudi… Obično kada dođeš u neku novu sredinu bude ti potrebno nekoliko meseci da “uđeš” u njihov sistem, počneš da se družiš sa nekima od njih i slično. Ovde nije tako bilo, posle pet dana smo počeli da se družimo, što nije baš čest slučaj u fudbalu. Bio sam i u Španiji, tamo odradiš trening i to je jedini deo dana gde provodiš vreme sa saigračima, nakon toga svako ide svojim putem. Da je sredina malo bolja, možda nikada ne bih otišao iz Voždovca…

Koji je onda glavni razlog dalekog puta u Ameriku?

– Svaki igrač, kakav god nivo već dostigao, uvek ima ambiciju da dostigne nešto više. Uvek postoji želja da napreduješ, da odeš negde dalje, da ostvariš nove rezultate i da igraš na višem nivou. U ovom trenutku se meni desio Sporting. Imam želju da odem tamo, ali ne i da se zadovoljim Sportingom. Ako postoji nešto posle toga, onda idem još dalje – jasan je Vujnović.

Osvrnuo se stameni napadač i na vreme provedeno u dresu Voždovca i otkrio nam da li je zadovoljan učinjenim i da li je opravdao sopstvena očekivanja.

– Nakon odlaska iz Španije sam imao sezonu u Crnoj Gori. Igrao sam u Podgorici i to mi je jako značilo jer sam igrao u kontinuitetu. Nisam se “nadavao” golova, ali sam odigrao mnogo utakmica, što mi je bila baza za ovo kasnije što je došlo u Voždovcu. Imao sam direktni kontakt sa predsednikom i tadašnjim trenerom kluba (Jovan Damjanović), imali smo sličan način razmišljanja, usaglasili smo se po nekim pitanjima i odlučio sam da dođem u Voždovac – rekao je Vujnović i dodao:

– Kada ulaziš u nešto novo, uvek razvijaš plan u svojoj glavi i sliku kako bi to sve moglo da izgleda. Prva sezona je krenula dobro, dao sam pet golova i očekivao sam da ću u drugom delu te sezone biti još bolji. Ipak, desila se povreda, morao sam da pauziram do leta, što uopšte nije bilo idealno, ali…

Kako to obično biva, u svakom zlu nađemo nešto dobro, pa je tako i u Vujnovićevoj priči.

– Tada sam upoznao čoveka koji me je oporavio od povrede i s kojim sam nastavio da radim na fizičkoj spremi i sada mogu da kažem da, naravno da mi nije drago što sam se povredio, ali mi je jako drago što sam se “spojio” sa njim, jer sam zapravo ove sezone primetio sav rad koji sam imao uz njega. Sve to je pomoglo da sada imam polusezonu takvu kakvu sam imao. Možda sam očekivao da “ta” sezona zapravo bude prošla, a bila je ova. Ali, na kraju, ta slika koju sam stvorio u glavi pre dolaska se manje-više ostvarila.

Deset golova u prvom delu sezone bilo je dovoljno da se nađe u društvu najboljih napadača u Srbiji. Tačnije – ispred njega su bili samo Aleksandar Katai iz Crvene zvezde, Rikardo Gomeš iz Partizana i Đorđe Jovanović, koji je do skoro nosio dres Čukaričkog.

– Nije mala stvar. Na ličnom planu je to meni mnogo značilo, jer sam znao da sam sposoban za te stvari. Nisam ja igrao u Partizanu ili Zvezdi, pa da imam “sto prilika”. Prosto si u ekipi u kojoj nemaš baš toliko šansi i ono što ti se ponudi – to moraš da iskoristiš. To je bio slučaj ove sezone, a za špica je bitno samo da sezona krene kada treba. Kada daš golove u prvih par utakmica i dobiješ na samopouzdanju, onda sve to dođe prirodno.

Voždovac trenutno zauzima osmo mesto na tabeli Super lige Srbije, ali ono što može da raduje Zmajeve jeste što ih zapravo samo četiri boda dele od četvrtog mesta.

– Fudbal je živa igra – negde uzme, negde da. Imali smo nekoliko utakmica koje je možda trebalo da dobijemo, dok neke na početku sezone možda nismo zaslužili da dobijemo, a dobili smo ih. Na kraju, kada se sve sabere – to je to. Nas jako malo deli od četvrtog mesta, što je izvanredan rezultat, barem s moje tačke gledišta.

Pun samopouzdanja, a ipak – Vujnović sa obe noge stoji čvrsto na zemlji. Zanimalo nas je kako je tako mlad uspeo da spoji nespojivo i koliku ulogu u tome je imala njegova porodica, a koliko epizoda u Viljarealu, koja je obeležena povredama..

– Koliko god da sam u nekim momentima bio frustriran i nezadovoljan, koliko god sam želeo da sve to što brže prođe, sada kada pogledam iz ovog ugla – ta situacija mi je dosta pomogla u dve stvari: naučio sam da budem strpljiv i miran. Mislim da se to dosta odrazilo i ove godine, moja psihička snaga je u nekim situacijama došla do izražaja. Tada sam govorio sebi: “Tome mora da dođe kraj u nekom momentu, sve će ovo da prođe, samo moraš da ostaneš jak i da ne dozvoliš da padneš, u jednom trenutku će stvari doći na svoje mesto”. I evo, čini mi se da se baš tako i desilo – iskren je Vujnović.

Naravno, ne krije i da je tokom tog procesa imao veliku podršku svoje porodice, koja je odigrala vrlo važnu ulogu.

– Godina provedena u Podgorici mi je značila i zbog nekih vanfudbalskih stvari. Kao što sam rekao na početku, značilo mi je jer sam igrao u kontinuitetu, a pre toga se to nije dešavalo skoro četiri godine. Ali, značilo mi je i to što sam u Podgorici imao familiju, provodio sam dosta vremena sa njima, majkom, ocem, bratom… Posle svega što se desilo u Španiji, značilo mi je da uz njih povratim samopouzdanje i veru u sebe – kaže Vujnović i dodaje:

– Roditelji su mi ulivali neku vrstu smirenosti i veru da ja sve to mogu da izdržim i prebrodim, tako da mi je jako značilo što sam sa njima mogao da razgovaram o tome. Povrede su počele još sa mojih 18 godina, baš u momentu kada mi je najviše bilo potrebno da budem zdrav i napravim iskorak – dešavale su se povrede…

A, sada… Malo o budućnosti. Nije mala stvar promeniti klub, a pogotovo nije mala stvar otići iz Super lige Srbije u MLS. Ostaje da vidimo koliko će period prilagođavanja ovog puta trajati, ali Vujnović se u međuvremeno već informisao o brojnim stvarima.

– Ne mogu da kažem da pratim MLS u onoj meri u kojoj pratim evropske lige, ali dosta sam upućen, znam kako stvari funckionišu kod njih. Razmišljao sam tokom pauze o nekim opcijama koje su postojale, razmišljao u koju evropsku ligu bih mogao da odem, koja bi mi najviše odgovarala… Iskreno da vam kažem, MLS mi nije bio ni na kraj pameti – iskren je Vujnović, pa dodaje:

– Ali, kada je do mene došla informacija da postoji mogućnost da odem tamo, rekao sam sebi: “To je to, ako se sve sredi, idem bez razmišljanja”.

I sredilo se…

– Dosta sam se informisao, mnogo ljudi iz Kanzasa me već pozvalo, jako su profesionalni. Imamo pomoćnog trenera, koji je iz Srbije, a to će mi dosta značiti jer će moći da me uputi u to kako stvari tamo funckionišu – optimističan je crnogorski napadač.

Ujedno, on je prvi fudbaler koji je iz Voždovca otišao direktno u MLS, pa na Krovu mogu biti posebni, ali to nije jedina stvar u kojoj se Vujnović izdvaja.

Verovali ili ne, on je tek treći crnogorski igrač koji će igrati u Americi. Pre njega, to su uspeli samo Branko Bošković, koji je igrao za DC Junajted i Emral Klimenta, koji je nosio dres Los Anđeles Galaksija.

Reprezentacija Crne Gore

A, kad smo već kod Crne Gore, ne možemo ne pomenuti ni nastupe u dresu reprezentacije, naročito onaj protiv Holandije.

Za gol koji se i dalje prepričava, zanimalo nas je da li je dodatna motivacija ili pritisak.

– Samo motivacija. Probuđena je još veća glad za napredovanjem – iskren je Vujnović.

Ne krije napadač i da se nada novom pozivu za državni tim.

– Imao sam tu utakmicu i bio na poslednja dva-tri okupljanja sa timom, dao sam gol, tako da verujem da selektor računa na mene i za neke naredne obaveze.

Stefan Savić i Stevan Jovetić su definitivno najveće zvezde nacionalnog tima, ali Vujnović ističe da obojica imaju sjajan odnos prema reprezentativnim drugovima.

– Kada sam došao prvi put u reprezentaciju, obojica su bila tu i svakako da su oni, što se tiče fudbala, na najvišem nivou, ipak mislio sam da sa njima neće biti druženja, da neću moći da pričam sa njima, jer znate – oni su fudbalske zvezde. Ali, zapravo sam video da su njih dojica možda i najpristupačniji, čak sam sa Jovetom imao sjajan razgovor i osećao sam se jako komforno, kao da razgovaram sa prijateljem kojeg poznajem već deset godina i to je bilo prijatno iskustvo.

Vujnović van terena

Kada bi sve informacije koje poseduje o drugim sportovima, poput košarke (ili bolje rečeno – NBA) i Formule 1 mogao da “pretoči” na parket ili stazu, ne bismo billi iznenađeni kada bismo ga videli i u nekim drugim ulogama. Jer, Vujnović je zaista pravi sportski fanatik.

A, jedna od prvih stvari koje slede u Americi, svakako su NBA utakmice.

– Veliki sam fanatik, NBA bih možda stavio u TOP 3 sportova koje pratim. A, što se tiče odlazaka na utakmice – prvom prilikom, da li Dalas ili Čikago, nije bitno. Čim se stvori prilika – idem. Bilo bi super da i jedni i drugi stignu što dalje, pa da mogu da gledam te “ozbiljnije” utakmice. Ali, hajde, videćemo…

Nije samo košarka, Vujnović se posebno raspričao na temu ribolova i ostavio nas bez teksta kada smo videli njegovo oduševljenje.

– Mogu slobodno reći da se u poslednje dve godine moj tata profesionalno bavi ribolovom. Kada odem kući na pauzu – to je prva stvar koju uradim, probudim se ujutru i idem s njim u ribolov. Nema nijedne druge obaveze koja može da me odvoji od toga. Krenuo sam u ribolov od svoje šeste godine, dešavalo se da ponekad propustim i školu samo da bih mogao da idem.

Tata se, logično, nije ljutio, ali mama…

– Tata nije imao problem sa tim, mami se to nije baš svidelo, ali nije bilo ništa strašno, možda jednom nedeljno. Ribolov mi je baš prirastao srcu. Ne mogu reći ni da mi je hobi, jer ga baš volim, već kao da je… “ne znam ni ja šta” – iskren je Vujnović.

Da napravimo mali rezime, Crnogorac iz Herceg Novog, voli ribolov, a ne voli vaterpolo? Logično pitanje – kako to?

– Ne volim vaterpolo jer na svetskom nivou nije mnogo popularan sport. Igraju ga samo evropske zemlje, i to ne sve. A, čak i kada gledam neko svetsko polufinale ili finale, dođe sudija koji može da “navlači”, koji pokušava da izbalansira rezultat. Barem ja takav osećaj imam, počelo je to da me nervira i zato ga ne gledam.

Nedavno je fudbaler Voždovca, Justas Lasickas otkrio malu “prevaru” koju su sproveli u teretani, jer ni po koju cenu nisu želeli da propuste Veliku nagradu Abu Dabija.

Ali, nismo iznenađeni što je ovakav sportski fanatik bio deo male “zavere”.

– Pored fudbala, Formula 1 je sport koji najviše pratim. Čekam tu trku svake dve nedelje… Mislim da ni svoju utakmicu ne iščekujem kao trku Formule 1 – nasmejao se Vujnović, te otkrio i trećeg učesnika, ali nećemo ga “kompromitovati”:

– Imali smo u Novom Pazaru trening sa kondicionim trenerom, poneo sam telefon i upalio “strim” da gledamo Formulu. Naravno, to je protiv svih pravila i za svaku kaznu. Kondicioni trener nas je video, ali znao je koliko to pratimo i volimo, tako da nas nije kaznio, već je uzeo telefon i podigao na teg kako bismo mogli normalno to da ispratimo. Ali, onda je došao šef i morao sam da ugasim telefon, jer bi to zaista bilo previše, ne bi bilo profesionalno s naše strane.

Ali, tu priči nije kraj.

– Jedno 15 minuta smo bili bez ikakvih informacija, ništa nismo pratili i nismo znali šta se dešava. Vratili smo se u sobu, pustili trku i vidimo da Maks Ferštapen pretiče Luisa Hamiltona, on mi kaže: “Loše mi je, srušiću se”, a mene isto nešto “steglo”, crno mi pred očima, samo je Las ostao pribran, ali smo nekako preživeli taj trenutak – ispričao je Vujnović uz osmeh.

S obzirom na euforiju tokom ove trke, jasno je da mu Luis Hamilton nije “miljenik”. Pa, ko jeste?

– Mogu slobodno da kažem da je jedini sportista kojeg sam pratio apsolutno uvek i svuda – Kimi Raikonen. On od ove godine više ne vozi, ali od kada sam počeo da pratim Formulu 1, uz oca i to od svoje četvrte ili pete godine, Raikonen mi je bio “ikona”. Njega sam pratio kao da mi je iz familije – nasmejao se Vujnović, te nastavio:

– Povukao se ove godine, pa ću morati da nađem nekog drugog, mada s obzirom na to da se on poslednjih par godina praktično i nije borio za titutlu, navijao sam za Red Bul i “Super Maksa”.

Vujnović i Milović – ima neka tajna veza

U ovim mini “nestašlucima” nema Miloša Milovića, ali on i Vujnović su jedan pored drugog zapravo čitavog života.

Nadimak “Kumara” je dovoljan da shvatimo o kakvom prijateljstvu se radi, ali ćemo brojne dogodovštine koje smo načuli ostaviti za neku narednu priču. Do tada – Vujnović nam je objasnio i kako je došlo do toga da zajedno nose dres Voždovca.

Crnogorski napadač je na popularni Krov stigao na inicijativu tadašnjeg trenera “Zmajeva”, Jovana Damjanovića, a onda su se neke kockice jednostavno poklopile.

– U tom trenutku je Voždovcu bio potreban štoper, pokušavali su da nađu odgovarajućeg… Tada sam imao razgovor sa šefom Jocom i pitao me je šta mislim o tome, da li imam nekog štopera na umu… Rekao sam mu potpuno iskreno da mislim da Milo može da nam pomogne i da se na njegovom mestu ne bih razmišljao ni sekunde. Ako možemo da ga dovedemo – hajde da ga dovedemo odmah. I eto, posle dva dana je sve bilo gotovo, bio je sa nama.

Prijateljstvo je počelo od osnovne škole, a evo – traje i danas. Uz, podrazumevano, “peckanje” na svakom koraku.

– Između nas je godinu dana razlike, ali smo išli zajedno u školu. Nismo se razdvajali čitav život, uvek smo išli zajedno u školu, pa na trening, pa onda i na druženje posle toga… Naravno, postojalo je i malo rivalstvo, jer si mlad i uvek hoćeš da budeš najbolji, ali to se sve završavalo na terenu. Van terena to nikada nije uticalo na naše druženje, tako je ostalo i danas. U nekom momentu smo se razišli, jer je on otišao u Budvu, a ja u Španiju, ali smo konstantno bili na vezi, i eto – ostali smo dobri do danas, kao da smo rođena braća.

Ipak, možda je baš takav odnos i doprineo tome da se i na terenu savršeno razumeju.

– Mislim da sam s njim najbolje funkcionisao baš zato što dosta vremena provodimo zajedno i van terena. Konstantno pričamo o fudbalu, analiziramo neke stvari, pričamo o tome šta bi trebalo da se promeni, a šta ne, koje situacije moramo da iskoristimo… Zbog toga smo uvek imali sjajnu komunikaciju na terenu.

A, gde su druženje i fudbal, tu su i anegdote.

– Pa, ne mogu da se setim konkretno neke anegdote, ali recimo on ponekad odgleda neki rijaliti program i stalno mi govori da to može biti korisno, jer možeš da naučiš kako ne treba da se ponašaš i kako nešto ne treba da radiš. Tako mi je jednom rekao i da je naučio jednu novu reč. Pitam ga koju, a on mi kaže – “kontradiktorno”. Ne da mi je bilo smešno, nego nisam mogao da dođem sebi pet minuta – nasmejao se Vujnović, a nasmejao je i nas.

Naravno, brže-bolje je usledilo i pojašnjenje prijatelju i dosadašnjem saigraču da nije mogao da izbegne pitanje i da se nada da mu neće zameriti.

I mi verujemo da mu nije zamerio i da ćemo kroz neko vreme imati novi povod za još jedan sjajan razgovor sa Nikolom Vujnovićem.

ZLATKO DALIĆ I NJEGOVA DUŽNOST DOBROG ČOVEKA: Samo da ne odem u pogrešnom smeru, ništa fensi šmensi…

OBAVEZNO POGLEDAJTE: PENALTY CHALLENGE: Reprezentativci Srbije i Crne Gore – Imali smo tremu pred izvođenje penala! EP05