/Od izveštača Meridian Sporta iz Istanbula/
Kada je 1. marta objavljeno da se Maja Ognjenović povredila, malo ko je verovao da Skandići može daleko ove sezone. Delovalo je da će duel sa Fenerbahčeom u četvrtfinalu Lige šampiona biti prepreka koju će teško preskočiti. Plasman na Fajnal-for bio je negde u magli. Ipak, njene saigračice su uspele da eliminišu turskog predstavnika i drugu godinu zaredom izbore mesto na završnom turniru elitnog takmičenja.
Bila bi prava šteta da su ljubitelji odbojke ostali uskraćeni za magiju čarobne Srpkinje baš u završnici najjačeg klupskog nadmetanja. Dovoljno je prisetiti se prošlogodišnjeg polufinala, kada je Maja partijom za pamćenje ostavila publiku i rivale bez reči…
Posle izgubljenog finala protiv Koneljana 2025. godine činilo se da možda više neće dobiti priliku da osvoji jedan od retkih trofeja koji joj nedostaju. Međutim, nova šansa je tu – pehar je ponovo nadohvat ruke. Povreda je prošlost, a pred njom još jedna velika bitka u Istanbulu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Prst mi je dobro. Prilično sam se brzo oporavila. Povredila sam ga u odbrani, ali mislim da sam ga dokrajčila u bloku. Tu se pokazao naš klasičan mentalitet – zabolelo me, ali odmah sam razmišljala da mi nije ništa… Nastavila sam i onda je u bloku postalo samo gore. Nezgodno je mesto, pukla mi je treća falanga. Da igram bilo koju drugu poziciju, bilo bi – stavi traku i ćao, ali ovako… Specifično je. Sreća što je leva šaka. Iziskivalo je četiri nedelje pauze, ali ja sam već posle druge krenula da treniram, uz termo plastiku i tejp“, objasnila je Maja Ognjenović situaciju sa povredom na početku razgovora za Meridian Sport.
U njenom odsustvu, ekipa je uspela da pronađe rešenja i ostane konkurentna u najvažnijim mečevima.
“Sreća što je Marta mogla da odigra ono što ja nisam. Rekla sam: ‘Svaka čast’. Neko ko nije igrao cele sezone da odigra ta dva najvažnija meča sa Fenerbahčeom… Stvarno sam imala sreću. Koliko god da je bilo nevreme i nesreća kad sam se povredila, ona je stvarno bila na visini zadatka. I eto, obezbedili smo odlazak na Fajnal-for, kom se niko nije nadao. Ne sad zbog moje povrede, nego ipak igrali smo sa Fenerom, a ulog je bio tako veliki“.
Povratak na teren nije bio jednostavan, posebno zbog specifičnosti povrede.
“Ispoštovala sam ta neka vremena preporučena od strane doktora i hirurga… Ne znam s kim se više nisam konsultovala. Posle tri nedelje sam krenula da igram. Bila je to utakmica protiv Milana koju smo igrali kod kuće. Sad sam OK sasvim. Nikad nisam u životu bila značajno povređena. Hvala bogu… Ovo mi je najduža pauza, nisam znala šta me snašlo. Ja ne znam ovi ljudi koji operišu ramena, kolena i slično… Ovde je bio u pitanju samo prst, a opet ne smeš ništa. Ali, dobro, završilo se“.
Čak i kada nije mogla potpuno da pomogne na terenu, trudila se da ostane deo ekipe.
“Za prvu utakmicu sa Fenerom se nisam zagrevala, a za drugu sam stavila tu plastiku pa sam nešto pokušala. Odradila sam jedan trening u Istanbulu. Za svaki slučaj, a i da bih dala podrška ekipi. To je baš bilo bolno. Nije bez veze kad kažu treba četiri nedelje. Tad je krenulo značajno manje da boli, vratio se pokret. Posle dve i po nedelje je baš bilo ludost i na mišiće“.
Prisustvo u timu imalo je značaj i van samog terena.
“Shvatila sam da i to što ću biti unutar tima – da im znači sa moralne strane. Bilo mi je drago što je tako. Veliki deo posla su odradile one same. Baš sam bila posebno srećna i ponosna zbog toga“.
Iako su mnogi očekivali prolaz Fenerbahčea, Skandići je još jednom pokazao da ume da iznenadi.
“Ne znam šta da kažem… Mi smo pokazivali dobre partije ove sezone, ali kad pogledaš njih… Da je neko hteo da se kladi – sigurna sam da bi većina se kladila na Fener. Sad šta je njima nedostajalo – to mi je malo neobjašnjivo. Mi smo opet pokazali da smo tim koji je vrlo konkurentan. Kad god bih razgovarala sa nekim o tome da u grupi igramo sa Vakifom, ja bih rekla da ništa ne očekujem… A mi smo sa njima igrali izjednačene utakmice. To nam je pokazalo da možemo“.
Na Fajnal-foru je očekuje poseban duel – protiv bivšeg kluba i ljudi sa kojima je godinama delila svlačionicu. Zakazano je polufinale Skandići – Ezadžibaši.
“Prvo sa emotivne strane će biti nezgodno za mene. Mislim da je to prvi put da ću igrati sa njima otkad sam otišla poslednji put iz kluba. Kad smo igrali sa Fenerom, videla sam se sa Tićom u Istanbulu. I ona kaže: ‘Eto, zamisli šta mi se dešava, kako mi se namešta, igraću polufinale prvenstva Turske sa Ezadžibašijem’. Ja kažem: ‘Pa dobro, šta da radiš, četiri su ekipe, postojale su šanse da se ukrstite…’. A ona: ‘Pa kako, zašto tako’. Posle kad smo mi prošli, ja rekoh: ‘Eto meni šta se dešava, ja ću polufinale Lige šampiona sa njima da igram’. Zanimljivo… Mislim da su odličan tim. Imam utisak da malo drugačije igraju, verovatno zbog tih promena koje su napravili. Energija je drugačija. Apsolutno su ekipa za poštovanje, ali imaju i slabe tačke. Video smo krenuli da gledamo od prošle nedelje, tako da se nadam da ćemo sa te strane biti spremne veoma. Kad gledaš pojedince kao što su Ebrar, Stisjak, Retke – prosek visine dva metra. Visoke su, moćne fizički…“.
Posebno ističe kvalitet organizacije igre i igrače koji pokrivaju njenu poziciju.
“Uvek spominjem Elif i Dilaj, koje su po mom mišljenju dva najtalentovanija dizača trenutno. A to sam pričala i kad sam bila u klubu. Vidim da se veoma lepo dopunjuju. Nebitno je koja od njih dve igra. Veoma pristojno to izgleda. Simge je tamo sto godina, o njoj ne bih ni trošila reči. Ona je meni uvek na nivou. Neće biti jednostavno. Ali, sav taj ambijent tamo – publika dolazi, ili ne dolazi… Mislim da će biti lepa utakmica za gledanje“.
NAVIJAM ZA VAKIF I ZA TIĆU – U DUBINI DUŠE SAM UBEĐENA DA ĆE ONI POBEDITI KONELJANO
Govoreći o drugom polufinalu, priznaje da je teško izdvojiti favorita.
“Ako treba da se poredimo sa drugim polufinalom… Ja stvarno kad vidim njih, prvi put u karijeri, nekako ne znam ko će proći. Naravno da navijam za Vakif, za Tiću, negde u dubini duše sam ubeđena da će oni pobediti. Ali, ne igraju sa Lajkovcem, nego sa Koneljanom. Ako Koneljano pobedi – mislim šta reći… Ekipa koja je toliko godina pokazala toliko toga. Mi i Ezačibaši ćemo biti drugačija utakmica za gledanje. Imam utisak da mi možemo sa njima da igramo. Ne mogu da kažem da ćemo sigurno pobediti, ali volela bih“.
Iako iza sebe ima bogatu karijeru, ni veliki broj završnih turnira nije umanjio uzbuđenje.
“Neko je računao koji je Fajnal-for, ja kažem: ‘Nemojte ništa računati, nije bitno koliko je puta’. Bilo je presmešno jer sam davala neki intervju za CEV. I pita me iz kluba čovek koji im je slao odgovore: ‘Igrala si 2002. prvi put Ligu šampiona, pa da li si ikada pomislila, da li si očekivala da ćeš igrati 25 godina kasnije…’. A vremenska distanca od 68 godina… Naravno da nisam očekivala“.
Za nju, samo prisustvo na završnom turniru i dalje nosi posebnu težinu.
“Biti u prilici da igraš Fajnal-for, nebitno i za moje godine, iskustvo i bilo šta, samo po sebi je ‘Vau’. Ne sad kao da se zadovoljavam samo što ću biti na Fajnal-foru, ali toliko godina posle – biće mi posebno. Osećaj mi je kao i taj prvi put kad sam igrala Ligu šampiona sa Zvezdom“.
Ipak, ostaje svest o tome koliko je teško doći do trofeja koji joj i dalje nedostaje.
“Znam da ima mnogo igrača, sportista – koji su toliko trajali, imali dobre karijere, a nešto nisu nikad osvojili… Ne bih volela da budem jedna od njih. Ali, vrlo sam pomirena sa činjenicom… Ne znam da li samu sebe tešim ili mi je lakše da tako razmišljam – stvarno je teško kad pogledaš da ja imam tri izgubljena finala sa tri različite ekipe. Kad sam bila u Vakifu bila sam sigurna da osvajamo – to je to. One godine u Ezačibašiju protiv Vakifa isto sam bila optimistična, a i dobro smo igrali. Čak i vodili… Sa psihološke strane ne mogu da kažem – idem da igram, pa iako opet izgubim biću dobro. Pa ne…“.
Upravo zato, posebnu pažnju posvetila je psihološkoj pripremi.
“Ali, stvarno sam rasterećena. Mnogo sam radila psihološku pripremu, iako ja nisam taj tip. Ali, najpre jer je to Ezadžibaši, pa je to Istanbul – grad u kome sam tolike godine provela, a svesna sam da je možda ovo poslednji Fajnal-for koji ću igrati u karijeri. To ne može da se zna… Ali, sve to je tražilo neku vrstu pripreme. Nije sad kao ideš, igraš, pa šta bude… Optimistična sam, radujem se i svi oko mene veruju da možemo. Verujem i ja naravno, ali kad čuješ sa strane i imaš podršku kao što ja imam, onda je mnogo lakše“.
Iza Skandićija je pauza od preko 30 dana bez utakmica. Od ispadanja u polufinalu Serije A, pa sve do sada… U tom period Maja je koristila svaku priliku da makar na kratko pobegne kući.
“Bilo mi je prelepo. To je bio poluiznuđeni odmor. Dok je ekipa bila u Bergamu, ja sam bila u Beogradu tri-četiri dana. Uvek volim da dođem. I sad poslednji vikend sam bila, jer smo imali slobodno. U poslednja dva meseca sam bila nekoliko puta. Potpuno je druga priča kad dođeš pa se vidiš sa porodicom i prijateljima. Meni je konkretno to najveći izvor podrške, punjenja…“.
Maja Ognjenović poručila Tijani Bošković: Najbolja si, osvojićeš sve!
Ni za završnicu u Istanbulu neće izostati podrška najbližih.
“Dolaze moji, naravno. Ista ekipa, malo izmenjen sastav. Roditelji, sestra, kuma, njeni roditelji, silna deca, dve drugarice, najbolja drugarica… Kaže kuma: ‘Mini tribina’. Tako da eto – radujem se“.
Pitanje o budućnosti i dalje se redovno nameće, ali odgovor ostaje sličan. Pre nekoliko meseci produžila je ugovor sa Skandićijem.
“Uvek ista priča… Uvek na polusezoni na vrhuncu entuzijazma i svega što se dešava. Standardno. Nisam ništa uradila protiv svoje volje. U smislu da sam videla da nešto mogu ili ne mogu. I dalje volim, uživam, sve mi je lako. Vidim da mogu da igram na određenom nivou, koliko god sam ja tip da uvek može bolje i uvek hoću bolje. Težim i stremim ka nekim starim vremenima i rezultatima. I fizičke pripreme i neke igre – koliko god to možda nije normalno u godinama u kojim se ja nalazim. Uvek se motivišem…“.
Na kraju, priznaje da joj je stabilnost koju je pronašla u klubu mnogo značila.
“Ispostavilo se da je ovo sredina u kojoj se veoma dobro osećam. Biće četiri sezone… U Ezadžibašiju mi je bilo iseckano – jedan, dva, dva… To ne računam. Četiri godine u cugu nigde nisam bila. To govori samo po sebi. Ne verujem da bih mogla da sedim negde, a da mi nije sve potaman“, zaključila je Maja Ognjenović.
POLUFINALE FAJNAL-FORA LIGE ŠAMPIONA ZA ODBOJKAŠICE
Subota
16.00: Vakifbank – Koneljano
19.00: Ezadžibaši – Skandići
Nedelja
Finale i za treće mesto
Bonus video:
