Njena priča obeležila je leto 2022. godine. Devojačko veče, prvi poziv selektora, svadba, Svetsko prvenstvo i zlatna medalja – niz trenutaka koji su delovali gotovo nestvarno. Bajka je tada počela, ali se nije završila. Naprotiv.
Od tog leta, život odbojkašice Aleksandre Jegdić nastavio je da ispisuje stranice pune uspeha – i na terenu i van njega. Svaki novi korak delovao je kao vrhunac, a onda bi usledilo nešto još veće. Transfer u Vakifbank bio je jedan od tih trenutaka. Ubrzo su stigli trofeji, Kup Turske, šampionska titula, a pred njom je i Fajnal-for Lige šampiona.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Posebnu draž svemu daje činjenica da ove uspehe deli sa suprugom Vladimirom Kaprišem, asistentom trenera Đovanija Gvidetija. Njihova zajednička priča danas ima adresu u Istanbulu – i sve elemente prave sportske bajke. Pre samo nekoliko meseci Aleksandrino prebivalište je bilo više od 8000 km dalje – u Americi.
“Desila se ta Amerika. To mi je i bila prva želja. Bila sam svesna da Cile (prim. aut. muž Vladimir) ide u Vakif i da ja nemam šanse da nađem klub u Turskoj. Onda mi je Amerika bila idealna, jer kratko traje sezona. Razmišljala sam da mogu da budem sa njim tri meseca, da odem i odigram, pa se vratim i ponovo imamp vremena do reprezentacije da provedemo zajedno. Međutim, nije sve u životu onako kako planiramo, može da bude i bolje. Kao što je u mom slučaju“, poručila je Aleksandra Jegdić u razgovoru za Meridian Sport.
Američko iskustvo donelo joj je potpuno drugačiji ritam života i odbojke – daleko od evropskih navika i ustaljenog sistema rada.
“Otišla sam u Ameriku bez ikakvog znanja kako je tamo. Znala sam da je drugačije od svega na šta smo mi navikli. I kraći pripremni period, mnogo utakmica, putovanja, drugačija organizacija… Mnogo se brzo završio pripremni period, ne stigneš ni da se navikneš gde si, šta si, već kreću utakmice. Igra se dva puta nedeljno, pritom ne naprave da imaš odmora između. Nego ili se igra četvrtak – subota ili petak – nedelja. Nekad putuješ ceo dan između te dve utakmice. Bilo je prilično naporno, ali dobro to organizuju. Lepo je igrati, zanimljivo“.
Pored drugačijeg rasporeda i sistema takmičenja, poseban utisak ostavila je i atmosfera na utakmicama.
“Nisu pune dvorane, jer se sve igra u velikim hala, kao na primer u našoj Beogradskoj areni. Teško je napuniti. Ali, bude po nekoliko hiljada ljudi. Njima je bitno da bude šou, dolaze razne grupe ljudi. Zanimljivo je stvarno. Bila mi je ok ekipa. Imala sam Megan Kortni, koja je igrala u Evropi, pa zna kako je… Imamo zajedničke ljude, lepo smo se uklopile. Bilo mi je lepo, ne mogu da se žalim“.
Dok je gradila novo iskustvo u Americi, paralelno se otvaralo nešto što nije mogla ni da zamisli. Stigao je poziv moćnog Vakifbanka!
“Mislila sam da je šala. Bili smo na putu, išli smo na utakmicu. Vakif je tad pobedio Skandići i zvanično prošao dalje u Ligi šampiona. Meni stiže poziv i pitanje: Da li bi htela da dođeš? Mislim se kako ne bih htela, kakvo je to pitanje. Koliko puta se u životu desi da te zove Vakif? I dalje kad izgovaram zvuči nestvarno. Pogotovo na mojoj poziciji. Neverovatno zvuči. Zahvalna sam bogu na svemu što se dešava. I dalje me sve drži. Još od one reprezentacije 2022. godine sve mi ide jedno na drugo, a ja ne znam šta se dešava. Četiri godine kao san…“.
Ponuda Vakifbanka je jedna od onih koja se ne odbija…
“Nisam razmišljala ni sekunde. Brzo se sve desilo. U roku od četiri, pet dana sam napustila Ameriku. Odmah sam uletela u sistem ovde, treninge… Sve se toliko brzo izdešavalo, da ne stignem ni da razmišljam, a već je došao najbitniji deo sezone – Fajnal-for u Istanbulu. Mislim da neću stići da isprocesuiram sve što se desilo, već stiže reprezentacija. I tako – sve u krug“.
Koliko je transfer bio važan za Aleksandru, toliko je emotivnu težinu imala i činjenica da je njen suprug već bio deo istog sistema.
“Ja sam stvarno najsrećnija bila zbog njega. I za njegovu poziciju je veoma teško da se dođe do Vakifa. Za svakog znamo da nije lako ući u ovaj klub i da je to kruna karijere. Najbolji klub na svetu. I kad je došao njemu taj poziv – ja sam bila najsrećnija na svetu, taman da mi se ništa više nije desilo u karijeri – meni je to bilo dovoljno! Meni je to toliko veliko i dalje. Toliko sam srećna zbog njega, koliko se dobro snašao, kako lepo funkcionišu i dobro rade… Kako nas je bog spojio opet zajedno – to je nerealno“.
Aleksandra Jegdić uspešno debitovala za Vakifbank u dresu sa brojem 14 (VIDEO)
Njihova priča nije bila jednostavna, posebno u periodu kada su bili toliko udaljeni…
“On je sada naravno presrećan. Bilo mu je teško zato što bio je svestan da je dobio dobru priliku, a da ja ne mogu da budem tu. Nisam bila ni u situaciji da prestanem da igram, da bih bila sa njim u Istanbulu. Bilo mu je teško jer je znao da treba da odem, i ne negde gde ćemo biti u situaciji da se vidimo jednom mesečno, nego odlazim i pet meseci je to to. Pritom je vremenska razlika bila osam sati. Ogromna…“.
Uz razdvojenost, dodatni izazov predstavljali su i svakodnevni ritam, obaveze i život između dve vremenske zone.
“Bilo mu je teško i zbog toga što ovde ima mnogo posla, radi se ozbiljno i sve to, a opet bi da pogleda neku moju utakmicu. A one su bile u dva, tri, četiri ujutru… Sećam se kad sam došla da je Laza rekla: ‘Napokon će Cile moći da spava i da se malo odmori’. Te gleda utakmice za Vakif, te moje, te trening. I sve u krug“.
Posle osvajanja domaćih trofeja, fokus se prirodno prebacuje na ono najvažnije – završnicu Lige šampiona.
“Spremni smo, kako nismo… To tako bog sve namesti. Veoma sam srećna što se namestilo da se uzela dupla kruna. Fener je veoma ozbiljna ekipa, to su veoma dobri igrači. Nije moglo da bude lako. Dve najbolje ekipe koje su se našle i borile za trofej. Veoma kvalitetna odbojka. I to je bila veoma dobra priprema za ovo što dolazi“.
Koneljano je protivnik u polufinalu Lige šampiona. Biće to Aleksandrin susret sa čovekom koji je pozvao u reprezentaciju 2022. godine – Danijeleom Santarelijem. Ulogu favorita ne želi nikome da daje.
“Ne bih isticala nijednu ekipu, jer je to ipak jedan dan, jedna utakmica. Ujedno bih rekla da mi igramo finale pre finala. Dve najbolje ekipe. Naravno da ćemo dati sve od sebe i nadamo se najboljem. Ne ističem ništa preterano pre utakmice“.
Sve što joj se dogodilo u poslednjih nekoliko godina i dalje joj deluje teško objašnjivo.
“Nestvarno… Znam da non stop govorim – nestvarno. Ali, ne znam koju drugu reč da upotrebim. Samo to što sam ovde došla i da se obezbedio Fajnal-for. Naravno da mi je to prvi u karijeri… Velika stvar za svakog igrača, a pogotovo na mojoj poziciji. Veoma mali broj libera stranaca igraju bilo gde. Hvala Americi koja se otvorila i to me veoma raduje jer će mnoge igračice na ovoj poziciji dobiti priliku da igraju u boljim ekipama i da ostvare bolje ugovore. To je do sad bilo veoma limitirano“.
Uprkos svim uspesima, ostala je čvrsto vezana za ono zbog čega je odbojku i zavolela. Pre samo godinu dana ne bi verovala da će je pozvati ovako veliki klub.
“Koliko god mi u sebi kao igrači sanjali o nečem najvišem, naravno – to je sportski… Moj tata uvek kaže: ‘Ako ne sanjaš poziv reprezentacije, zašto se baviš time’. On me uvek vraća na fabrička podešavanja kad je teško. ‘Samo se seti koliko dece bi volelo da je na tvom mestu’. To mi uvek kaže i sve je u pravu, stvarno. Ovo je ostvarenje svih snova“.
Podrška porodice nikada nije izostala, bez obzira na kilometre i obaveze.
“Oni su veoma srećni, ne mogu da dočekaju, spremaju se… Vole da gledaju, prate sve utakmice. Bili su u Istanbulu dok sam ovde bila kao turista. Podržavaju zeta od početka. Moja mama kaže: ‘Joj, skače mi pritisak’. Čim utakmica nije 3:0, njoj drama… Ne može da podnese. Ali, sve do kraja isprate“, nasmejala se Aleksandra.
Posle klupske sezone, pogled je već usmeren ka novim izazovima sa reprezentacijom.
“Da se nadovežem i na reprezentaciju – iako nije prošlo leto bilo rezultatski uspešno, bilo je lepo, igrali smo lepo… Mislim da smo pokazali dobru igru. Zato me i raduje ova godina jer mislim da će stvarno sve da legne što smo radili prošlo leto sa Terzom. Još bolje će da se namesti“.
Na kraju, jasno je da novu reprezentativnu sezonu dočekuje sa dodatnim iskustvom i samopouzdanjem.
“Ja nisam znala da li ću u Turskoj moći nešto da odigram u domaćim takmičenjima… Tako da sam presrećna što sam dobila uopšte šansu. Nemoguće je uklopiti sve strance… Ali, svakako treninzi su jaki. Nijedna ekipa na svetu nema Tijanu i Marinu. Zamislite kakav je svaki trening. Veći je izazov nego 90 odsto utakmica. Dočekujem reprezentaciju spremna, kao i uvek. Radujem se radu sa Terzom, jer je stvarno bilo dobro prošlo leto“.
Bonus video:
