Bili Beron sa Meridian sportom putuje kroz sjajnu karijeru i staje na najdražoj stanici: Prelomna tačka - pet poena protiv Partizana, smejem se kada pomislim na korake, ako sam potreban Zvezdi...

Više neće na društvenim mrežama dobijati “Come to Red Star, bro” poruke. Još mnogo toga će se promeniti u njegovom životu narednih dana, meseci, godina. Ali, svestan svega toga, ljubimac navijača Crvene zvezde, Bili Beron, pomirio se sa tim da je i kraj deo putovanja. Da je vreme da odsvira i spusti zavesu na svoju profesionalnu karijeru u košarci.

Čitavu je proveo u Evropi. Od Ritasa iz Viljnusa, do Olimpije iz Milana. A petinu je posvetio – Crvenoj zvezdi. I ostavio dubok trag. Postao miljenik publike, afirmisao se na najvećoj pozornici za dve godine na Malom Kalemegdanu i blagovremeno izrastao u jednog od najboljih šutera u Evroligi.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Sa takvim epitetom i odlazi u penziju. Uzdignuta čela, ostvaren, uspešan… Nažalost, ranije nego što je trebalo, ali imao je 33-godišnji Beron čvrste razloge, o kojima je do detalja, uz brojne druge teme, pričao u razgovoru za Meridian sport.

“Pomešana su osećanja. Teško je promeniti ono što te pokreće iznutra… Dosad, svakog jutra kada bih se probudio, otišao bih da igram košarku, pravio plan šta treba da uradim tog dana. Bio sam sam svoj trener. Lepo je opustiti se. Da ne moraš konstantno da razmišljaš da nešto treba da radiš. Pogotovu u toku poslednje godine, zbog svih problema sa kojima sam se nosio, košarka je počela da mi deluje više kao posao, kao nešto što moram da uradim”, opisao je Bili na početku razgovora prve dane u penziji.

Povrede su uticale da prestane da uživa…

“Bilo je teško mentalno, fizički… To mi neće nedostajati, ali bilo je veoma teško i doneti odluku. Nisam hteo da izgleda kao da odustajem, ali uvek sam govorio sebi, ako ne mogu da igram na određenom nivou, neću ni igrati. Previše sam radio da bih došao do nivoa, poštujem momke koji igraju u četrdesetim i završe u slabijim timovima, ali nisam to hteo da radim. Postoje druge stvari u životu kojima bih da se bavim i već sam krenuo u tom smeru. S jedne strane je olakšanje, s druge – bilo je teško. Svakako je veoma emotivno. Tužan sam zbog načina na koji se sve završilo, ali imam 33 godine, uspešnu karijeru iza sebe. Ne možete da razmišljate o stvarima koje niste imali, nego koje ste imali. Vreme je da se osvrnem na sve što sam uradio”.

Kada pogleda unazad, vidi neverovatno putovanje, koje je dobrim delom prošao uz brata Džimija.

“Kada sam bio mlađi, nikada nisam pomišljao da bih mogao da odem u Evropu. Nije kao da sam razmišljao isključivo o NBA, već sam se uvek bavio trenutnim okolnostima. U srednjoj školi sam razmišljao o srednjoškolskim timovima. Kada pogledam iz te prespektive, razmišljao sam o timovima koji su iz grada pored ili na 10 minuta vožnje, a završio sam u Crvenoj zvezdi, u Rusiji, Italiji… Ludo je i sjajno kada pogledate šta smo moj brat i ja uspeli da uradimo iz malog grada, koliko smo daleko dogurali, putovali svetom.”

Planira da živi na Floridi sa porodicom, gde gradi kuću. Želi da ostane u košarci, ali ne nužno da krene koracima oca Džima, koji je bio uspešan koledž trener ili brata Džimija, koji je od 2023. u stručnom štabu San Antonio Sparsa u NBA.

“Ne verujem da ću se baviti treniranjem. Sa agentom sam pričao o mogućnosti da radim sa njim, nekoliko NBA timova se raspitivalo da li bih da se bavim skautingom ili razvojem igrača. Gledam sve opcije i želim da ostanem u košarci, ali hoću da imam fleksibilan raspored, jer imam trojicu sinova i želim da treniram njih. Ne želim da budem trener na koledžu, na profesionalnom nivou, nego da radim sa svojom decom”.

Dakle, sinovi bi mogli da nastave njegovim koracima.

“Ako budu želeli. Nadam se da hoće, ali neću ih terati. Hvala Bogu, sada imamo Youtube i uvek mogu da pogledaju moje klipove. To mi je bila najveća motivacija, da igram pred njima. Sada kada to više neću moću, tu je Youtube, sa mojim klubovima. Nadam se da će ih gledanje tih videa inspirisati da krenu istim putem”.

A kada budu tražili video klipove sa ocem, naleteće na more Beronovih snimaka u crveno-belom dresu. Period koji je proveo na Malom Kalemegdanu, sigurno nosi posebno mesto u njegovom srcu.

“Osećaj koji sam imao dok sam igrao tamo, nisam imao nigde drugde. Ni na koledžu, ni u srednjoj školi, ni u jednom drugom timu. Kada vas toliki broj navijača podržava, i kada su tako lojalni, to sam mnogo cenio i obožavao. Takođe, bili smo prilično uspešni, pobeđivali smo, vratili tim u Evroligu. Mnogo mi je značilo, kao i za moju karijeru. Kao da sam pravio temelje za svoj drugi dom. Uvek ću ceniti to mesto. Kada mi deca porastu, želim da ih dovedem u Srbiju, to mi je veoma važno. Da im pokažem koliko je tu važna košarka, da im pokažem gde sam igrao. Voleo bih da vide jedan derbi između Zvezde i Partizana, osete tu atmosferu. Sve to mi nedostaje i definitivno ću se vratiti. Takođe, ako na bilo koji način mogu da pomognem Crvenoj zvezdi, ovde u Americi ili bilo gde, uvek sam tu”.

Naravno, kada je objavio da se povlači iz aktivnog igranja košarke, krenule su da mu stižu brojne poruke iz Srbije.

“Dobio sam stotine poruka. Stotine. To je bilo posebno, zbog toga je bilo emotivno. Dok igrate košarku, ne osvrćete se toliko unazad. Razmišljate o trenutku u kojem se nalazite i budućnosti. Sada, kada to konačno mogu da uradim i da sve jasno vidim i kada onda dobijem sve te poruke, slike, video klipove… Bilo je zaista posebno tamo, iako je trajalo samo dve godine. Značilo mi je mnogo i nikada neću zaboraviti uspomene koje sam poneo sa sobom odande,” istakao je Beron i dodao da mu se javio i kapiten Crvene zvezde Branko Lazić, te da mu je i Ajzeja Kenana poslao lepo poruku.

Pamtiće navijači Crvene zvezde koš za pobedu protiv Partizana i titulu u Superligi, trojku za trijumf protiv Mege u Kupu, kao i brojne druge sjajne šuteve i poteze – a čega će se najviše iz perioda u Crvenoj zvezdi sećati Bili?

“Sećam se plej-ofa ABA lige, to su bile velike utakmice. Obe serije, protiv Partizana i Budućnosti, to su bili ključni trenuci u mojoj karijeri. Tu sam napravio iskorak, podignem igru i status u Evropi. Tada se sve promenilo. Pamtim tu prvu utakmicu sa Partizanom, kada sam postigao koš pod faulom, a pa onda vezao još jedno polaganje za pet poena u nizu i dobili smo utakmicu – to je bila ključna tačka u mojoj karijeri. Uvek sam mislio da sam igrač za Evroligu jer sam imao to samopouzdanje, ali sam tada u očima svih postao. Dokazao sam da mogu da igram na visokom nivou i pobeđujem. Uz to, tu je srpski plej-of sa Partizanom. Bila je to luda serija. U dvorani je bilo kao u sauni, utakmica se konstanto prekidala zbog ubacivanja predmeta. Bilo je ludo i na kraju smo pobedili. Naravno, bili su koraci, to svi znamo i mnogo je smešno kad se setim toga… Imam mnogo lepih sećanja”.

A ništa od toga ne bi bilo moguće, da nije bilo Milana Tomića.

“Mnogo sam mu zahvalan. Bio je sjajan, uvek smiren. Uglavnom igrate u vrelim atmosferama, veliki je pritisak, ali to što je bio smiren je mnogo olakšavalo stvari. Imali smo dobar tim, sjajnu hemiju, bili smo konzistentni… Čini mi se da smo izgubili samo jednu utakmicu u ABA ligi, bili smo solidni i u Evrokupu, mada smo tamo mogli bolje. Konzistentnost je proizilazila iz te njegove smirenosti. Nije ludeo, svakog dana je bio opušten. Znali smo koji je plan, koji su ciljevi. Neki treneri bi se drali i bez razloga, zato što su nervozni ili šta već, ali on to nije radio i to mi se mnogo sviđalo. Nervoza mora da postoji, to je jasno, ali on je uvek bio smiren i dozvoljavao je igračima da budu svoji”.

Pre više od četiri godine je Beron branio crveno-bele boje, pomogao je ekipi da se vrati u Evroligu, gde je i danas. Ipak, iako je prošlo prilično vremena, pomno prati kako se razvija situacija u klubu i hvali četu Janisa Sferopulosa.

“Dobri su”, kazao je Bili potrudivši se da objasni šta će biti najvažnije za crveno-bele u tekućoj sezoni.

“Biće loše u nekom trenutku sezone, tako je u svakom timu. Ne možete da dobijete svaku utakmicu, gubićete u serijama i kada se to desi, da li će paničiti? Da li ćete se držati svog identiteta? To je mnogo važno. Imali su nekoliko poraza i to je u redu, ali ako gube u ABA ligi, svesni su da će uprkos tome da je osvoje. Dok god učite iz poraza… U nekim nacionalnim ligama, ako pobedite i igrate loše, to vam neće pomoći, ali ako izgubite, to bi moglo da pomogne. Svaka pobeda u Evroligi je dobra, jer je tako teška liga, a u ABA ligi to moraju da iskoriste da napreduju i podižu samopouzdanje. Ne pomaže kada igrate loše u ABA ligi i dobijete sa dva razlike. Kada izgubite, to prihvatite, radite naporno, pokušavate da shvatite zašto ste izgubili. Tako da, ako uspeju sve to i ako to podnesu na pravi način, definitivno mogu u plej-of Evrolige”.

Posle Crvene zvezde i Beograda, otisnuo se put Sankt Peterburga i potpisao ugovor sa Zenitom.

“U Zenitu je bilo sjajno. U prvoj godini smo igrali veoma dobro, bili smo među osam, dobili smo 20 utakmica u ligaškom delu sezone, prvi u VTB ligi… Možda sam protiv Barselone u plej-ofu mogao da odigram bolje, imali smo šansu da dobijemo drugu i treću utakmicu, ali smo je ispustili. S druge strane, čini mi se da smo u drugoj sezoni imali još bolju ekipu, baš smo bili dobri, ali svi znamo šta se desilo. Bili smo četvrti ili peti u Evroligi kada smo morali da je napustimo, a Šabaz Nejpir nije još ni počeo da igra. Taman kada se on vratio i rat je počeo. Šteta, nema sumnje da bi bili baš, baš dobri.”

Imao je priliku u Rusiji da sarađuje sa velikim španskim stručnjakom, Ćavijem Paksvalom.

“Ćavi je bio sjajan. Uvodio me je sa klupe i u početku mi se to nije sviđalo, ali sam brzo počeo dobro da se zabavljam. Ulazio sam u drugoj polovini prve čevrtine, protivnici su bili u bonusu ili je moj čuvar bio umoran, a Ćavi je odmah crtao akciju za mene. Kada sam se navikao na to, postalo je zabavno i uspeo sam da napravim kontinuitet i podignem igru. Voleo sam njegov pristup, kako je vodio treninge. Sve je bilo isplanirano, sa prekršt akcija. Pomogao mi je da dođem u sjajnu formu. Video me je u ulozi Džejsija Kerola i znao je kako da mi podigne samopouzdanje. Ako bih pogodio prvi šut, sledeća akcija bi bila za mene, pa sledeća… Bilo je sjajno, a povrh svega, on ima milion akcija”

Usledio je prelazak u Olimpiju Milano posle svega što se izdešavalo u Rusiji povodom sukoba sa Ukrajinom.

“U Milanu su bila velika očekivanja, pa smo imali povrede… Bilo je anksioznosti i stresa, ali uspeli smo da napravimo nešto gotovo ni iz čega. Dobili smo mnogo mečeva pred kraj sezone. Bilo je drugačije nego u Zenitu, ali zaista cenim i iskustvo iz Milana”

Prisetio se i rada sa Etoreom Mesinom.

 “Sa Etoreom je bilo drugačije. Nema toliko akcija, više se igra po osećaju, pa mi je bilo potrebno malo vremena da se priviknem, ali radio je i on nešto što je funkcionisalo i zaista cenim vreme koje sam proveo tamo”.

Od rutinske operacije do kraja karijere

Ispostaviće se da mu je Olimpija Milano bila poslednji klub u karijeri. Šta se zapravo desilo?

“Povreda nije bila toliko ozbiljna… Igrao sam, malo je bolelo, ali sam mogao da šutiram, možda sam igrao i najbolju košarku u karijeri. Osvojili smo titulu i sutradan sam otišao na operaciju, praktično je trebalo samo nešto da mi očiste i oporavak je trebalo da traje 4-6 nedelja. Želeo sam to da uradim kako bih imao bolji osećaj u ruci, jer, imao sam dvogodišnji ugovor, bio sam dokazan igrač… Otišao sam kod lekara kojeg su preporučili, operisao me je i nikad se više nisam osećao isto. Osećao sam nelagodu u ruci, bilo je bolno, nisam mogao ni da pomeram ruku.”

Problemi sa laktom su se nastavili i ponovo je morao pod nož.

“Vratio sam se kod istog lekara u septembru i magnet je pokazao da su se neke stvari vratile. Bilo je baš zbunjujuće. Zakazali smo još jednu operaciju, napravili su još veći rez i isekli 300 grama sa moje ruke u oktobru. Bilo je bolno, plan je bio da se vratim oko Božića – i opet isto. Ruka mi nije bila bolja. Igrao sam nekoliko utakmica, ali nisam mogao ni da šutiram. Pričali su mi da moram to da uradim, da je to deo procesa… Posle nekoliko utakicam sam bio frustriran i morao sam da se odmorim. Proveo sam januar u tretmanima i nije bilo bolje”.

Rešio je da dobije i drugo mišljenje.

“Otišao sam u Minhen sa porodicom i našao se sa doktorom Bajerna. Rekao mi je da je nemoguće da igram sa takvom rukom. Morao sam na još jednu operaciju i morao sam da promenim način oporavka, koji je takođe bio pogrešan. Bio je februar, sedam meseci je prošlo, a meni je bilo sve gore. Uz sve to sam mislio da je do mog tela, da sam ja kriv.

Rešenje je konačno pronašao u Njujorku.

“Nisam hteo u Minhen na operaciju kako bi se tamo oporavljao i odlučio sam da se vratim kući. Našao sam jednog od najboljih doktora na svetu, koji radi sa Njujork Jenkisima. Tu sam preuzeo sve u svoje ruke, trebalo je verovatno još ranije da se obratim specijalisti za bejzbol jer je povreda takve prirode. Čim mi je pogledao ruku počeo je da mrda glavom i rekao: ‘Je..na katastrofa. Kakva šteta’. Nije mogao da mi obeća da će ruka biti bolje od nove operacije, ali svakako sam se odlučio da se operišem u martu i ovoga puta sam imao mnogo bolji osećaj. Posle dve-tri nedelje sam mogao da pomeram ruku, koju nisam mogao normalno da pomerim od prethodne sezone. Bio sam kao malo dete, tako sam se osećao. Sjajno. Bilo mi je sve bolje.”

Vratio se na teren ranije od očekivanog, ali…

”Misili smo da je sezona gotova za mene, ali fizioterapeut mi je rekao da ću moći da se vratim na teren u maju. Rehabilitacija koju smo sprovodili je bila drugačija. Nisam savijao ruku, kao ranije, kada je bilo i izuzetno bolno. Fizio iz Njujorka mi je objasnio da se to ne radi. Mi smo išli polako, lagane masaže, blagi pokreti i ruka mi je bila sve bolje. Vratio sam se u Milano kako bih pokušao da igram u plej-ofu, odradio sam četiri treninga, osećao sam se dobro, pogađao sam šuteve i Etore je rekao svima da ću igrati. Bio je neverovatan osećaj. Došlo je zagrevanje za prvu utakmicu u plej-ofu i osetio sam nešto u listu. Ispostavilo se da sam ga pokidao. Nisam mogao da verujem. Odlučio sam da igram. Morao sam da pokažem da mi je lakat bolje. Pogodio sam prvi šut i to je bilo to.”

Usledili su Šangaj Šarksi i Kina, ali – nije se dalo.

“Posle sam pričao sa nekoliko klubova u Evropi, ali nije bilo ponude. Otišao sam u Kinu, dobio nekoliko udaraca u lakat i shvatio da je glupo da nastavim to da radim, da sve to neće potrajati. Rekao sam supruzi da neću to više sebi da radim i to je bilo.”

Posle svega što je pretrpeo u protekloj sezoni, ima šta da poruči mlađima I igračima u sličnoj situaciji.

“Samo polako, nemojte žuriti. Pričajte sa što više lekara, definitivno. Budite strpljivi. Kada je sve to krenulo da mi se dešava, izgubio sam uživanje u igranju… Rekao sam nekolicini saigrača da ne uzimaju zdravo za gotovo kada se osećaju dobro na trening. Da ih ništa ne boli, da ih ništa ne usporava. Kada to nestane, nedostajaće vam.”

“Majkl Odžo je bio dominantan, nezaustavljiv”

Otkrio je Bili Beron i koji saigrači su ostavili najveći trag na njegovu karijeru.

“Stratos (Perperoglu) dok sam bio u Crvenoj zvezdi. Bio je tih, povučen, iako smo postali bliski, ali to kako je gledao svoja posla i uvek bio smiren… To njegovo samopouzdanje me je nateralo da pomislim da treba više da verujem sebi. Kevin Pangos mi je postao jedan od najboljih prijatelja u Zenitu. Živeli smo praktično zajedno u Rusiji tokom pandemije, kada porodice nisu mogle da dođu sa nama pomagali smo jedan drugom da ne poludimo. On mi je verovatno najviše pomogao”.

Kada su treneri koji su mu najviše pomogli u pitanju, logično da se izdvaja ime njegovog oca, ali setio se i jednog trenera iz Španije, kada je počinjao da igra na Starom kontinentu.

“On je zaista sve što želite od oca. Takođe, dok sam bio u Španiji, radio sam sa Focisom Kacikarisom. Mnogo sam naučio uz njega. Dobili smo mnogo utakmica, bili među pet u ACB ligi sa njim. Naučio me je brojnim detaljima. Recimo, kako da iznudim faul i to mi je bilo mnogo važno. Nisam najbrži na svetu, ali kada naučite da iznudite faulove, to mnogo pomaže”.

Za idealnu petorku sastavljenu od saigrača, nije mogao lako da se odluči. Uvrstio je i jedno ime zbog kojeg će posebno drago biti navijačima Crvene zvezde.

“Kevin Pangos, Šabaz Nejpir, Džordan Lojd. Kako da izaberem između Džordana Mikija i Johanesa Fojtmana? Aleks Pojtres na centru. Ili Majkl Odžo na centru. Odžo je bio toliko dominantan za 10-15 minuta na parketu…. Ma nisi mogao da ga zaustaviš. Koliko je samo bio snažan. Bio je sjajan momak Moram obojicu da ih stavim. Pojtres i Odžo, kao i Miki i Fojtman na centarskim pozicijama”.

Jedan od najboljih šutera u evropskoj košarci poslednjih godina više neće cepati mrežice na svim krajevima kontinenta, a pokušao je da dočara šta ga je načinilo tako dobrim strelcem. Otkrio je “tajnu” formulu.

“Sve je u tome kako radite na treningu, rutina koje napravite. Ne smete da preterate ili da šutirate manje. Ja mnogo koristim noge i ne opalim 200 šuteva dnevno. Fokus je da mi telo bude dobro i pred utakmicu bih prolazio kroz šuteve koje smatran da ću uzimati na utakmicama. Sve se svodi na zdravlje, da li sve te vežbe možete da odradite, da opustite leđa, kukove, da osećate snagu u nogama. Nisam mogao dobro da šutiram ako sve to nije bilo na mestu. Rutina i da se dobro osećate fizički. To su bile ključne stvari”.

Kome predaje štafetu?

“Markus Hauard je dobar, Ajzeja Kenan baš ume da šutira, Kevin Panter takođe… Njih trojicu bih izdvojio”, zaključio je bivši košarkaš Crvene zvezde, Bili Beron, u razgovoru za Meridian sport.

Bonus video: