Kišni dan u Beogradu, kafić kod Arene i naizgled običan sto za kojim sede dva gospodina.
Stariji prolaznici bi možda prepoznali jednog, onog koji je igrao za Zvezdu i Partizan, dok bi njegovog prijatelja verovatno prvo zapazili klinci iz kraja – oni iz OŠ “Kneginja Milica“, nekadašnje “Užičke republike“.
Ugledati profesora matematike van školskih klupa često izaziva tremu, pa i malu nelagodnost, ali zajedno sa Dragoljubom Vidačićem nije pio kafu običan autoritet, koji kod dece prouzrokuje strah – već čovek čiji je inženjerski mozak konstruisao karijeru najpoznatijeg predstavnika Bloka 70, a na čiji pomen lica đaka obasja osmeh.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Bojan Tanjević je izgradio ime kao uspešan košarkaški agent, ali ako slušate njegovu priču o igraču koji mu je obeležio profesionalni put, nijednog trenutka nećete imati osećaj da je posao bio vezivno tkivo koje je spojilo komšije sa Novog Beograda.
Da nije bilo zaljubljenika u narandžastu loptu iz Bloka 62, postoji realna mogućnost da vest od pre dva dana ne bi izazvala ni približno snažan odjek.
Košarkaški Profesor – kojeg je Tanjević pre nekoliko godina predstavio rečima: “Čovek koji je osvojio NBA ligu, momak koji je dva puta odbio Barselonu i dečko kojem su aplaudirali roditelji iz Beovuka”, otišao je u penziju.
„Pre dve i po godine sam dobio sina kojem se dao ime Nemanja“.
Ako vam do sada nije jasno po kome je Tanjević junior dobio ime, odgovor leži u prezimenu Bjelica, koji je pitanje sličnog karaktera svojevremeno postavio svom dugogodišnjem agentu.
„Odgovorio sam mu šaljivo: Ne, nisam malom dao ime po tebi, već po jednom divnom dečaku iz Bloka 70 koji je igrao košarku“, započeo je Bojan Tanjević priču za Meridian sport.
„Jasno vam je koliko mi je Nemanja (Bjelica) značio, koliko mi znači i koliko ga volim“.
Tako je jedno veliko prijateljstvo i bratska ljubav krunisana na poseban način.
Ali vratimo se mnogo godina unazad, na priču kako je sve počelo.
„Bio sam klinac i apsolutni početnik u poslu kojim se bavim već 25 godina, želeo sam da pažljivo uđem u do tada nepoznat svet. Imao sam iza svojih leđa Lućana Kapikjonija, jednog od najvećih sportskih agenta kao mentora, ali nisam želeo da se kitim tuđim perjem, već sam znao da moram lično da doprinesem agenciji na pravi način“, seća se Tanjević i objašnjava kako je onda sudbina umešala prste.
„Drug sa fakulteta, Vlada Ćuk, Nemanjin brat od tetke, zvao me je da vidim njegovog brata. Nisam voleo, a ni danas ne volim, da ulazim u kontakte sa decom ljudi koje dobro poznajem. Nisam otišao da pogledam Nemanju“.
„Ali, Vlada mi je jednog dana rekao kako moramo da idemo do njega. Objasnio mi je kako su mu neki razbojnici slomili ruku, da je detetu veoma teško i da treba samo da odemo i popričamo sa njim“.
Iz drugog puta je uspelo, kontakt je uspostavljen, a prva scena možda nekada zajedničkog filma Nemanje i Bojana bi najverovatnije izgledala ovako:
„Ušao sam u stan njegovih roditelja, sa kojima sam se prvo upoznao, a onda sam video njega kako utučen sedi u dnevnoj sobi. Želeo sam da ga utešim, iako ništa nisam znao o njemu. Hteo je da zaštiti druga, a oni su ga posle sačekali i slomili mu ruku bejzbol palicama. Takvo je vreme bilo…“
Tanjević sigurno nije mogao da zamisli u kom pravcu će se priča dalje razvijati.
„Razmenili smo brojeve i nakon nekog vremena me je pozvao Nemanjin otac, koji je bio njegov zaštitnik i najbolji drug u tom periodu. Baš su bili upućeni jedan na drugog, kao što su i danas. Pozvao me je da dođem da pogledam utakmicu u Bloku 23, gde je igrao Partizan čije je boje tada branio. Vodio sam se instinktom. Sećam se utakmice, izgledao je pospano i kao da ga mrzi, a bio je ubedeljivo najbolji na terenu“.
Vrlo brzo se desio jedan od najvećih potresa u tinejdžerskom životu mladog Bjelice.
„Partizan je odlučio da raspusti celu generaciju i da se okrene godinu dana mlađim momcima, jer su mislili da su talentovaniji, što se ispostavilo kao netačno“.
Razarajuće za momka koji je imao velike snove.
„I dan danas da pitate Nemanju, mislim da bi rekao kako je dan kada je uzeo ispisnicu iz Partizana najteži momenat u njegovoj karijeri“.
Ponovo je glavni scenarista umešao prste, život je namestio još jednu “slučajnost“.
„Nemanja je prešao u Superfund, a neverovatno da je predsednik kluba bio moj imenjak, inače komšija u zgradi sa kojim sam dugo igrao basket. Od Superfunda kreće Nemanjina karijera pod pokroviteljstvom jedne od najvećih agencija na svetu. Sve što se kasnije dešavalo, ne može da se kaže da je bilo slučajno, već planirano“.
Dve utakmice iz perioda mlađih kategorija su posebno ostale upečatljive Tanjeviću, a očigledno i Bjelici.
„Jedna od najvažnijih utakmica za njegovu karijeru, koja je odredila Nemanjin put, bila je kada je igrao za Superfund protiv Ceraka za plasman u Super kvalitetnu ligu. Ako u tim godinama ne igraš sa najboljima, kao što su Zvezda i Partizan, realno ne znaš gde si u odnosu na konkurenciju. Dobili su šest razlike, bio je najbolji i prelomio da karijera krene uzbrdo“.
Stigao je i da naplati dugove, servira osvetu ili samo dokaže ljudima iz Partizana da nisu bili u pravu.
„Sećam se poslednje utakmice protiv Partizana, u njegovoj školi ’20. oktobar’, postigao je 40 poena protiv momaka za koje su procenili da imaju više talenta od njega. Tada se nije vodila detaljna statistika, ali mislim da je imao tripl-dabl“.
Kada je uradio domaći zadatak za čistu peticu, bilo je vreme za školovanje u inostranstvu. Usledila je čuvena Austrija i potpis za košarkaški klub Trajskirhen lajons.
„Vrlo smisleno smo poslali Nemanju tamo, jer je to bio klub u sistemu naše agencije“.
Prve velike borbe su počele, ali Bjelica je uz pomoć podrške uspeo da izađe kao pobednik i spremi se za najveći korak u dotadašnjoj karijeri.
„Nigde mu ne bi bilo lako. Ipak, prvo odvajanje od kuće, od roditelja… Ali, mislim da je Beč, odnosno malo mesto pored, učinilo da ceo taj komplikovan period u životu svakog momka prođe nešto bezbolnije. On je izvukao mnogo pouka i kada podvučemo crtu, period u Austriji je bio veoma uspešan. Nakon toga se čekala prava situacija za njega, koja nije mogla da se desi u Beču“.
Nakon kratke pauze, sudbina je opet dodala začin na Nemanjinu karijeru.
„Desilo se da je moj trener iz Bloka 62, koji me je trenirao u ‘Užičkoj republici’ postao direktor Zvezde. U pitanju je Milan Opačić. To je za Bjelicu bilo biti il’ ne biti. On je morao da dođe u takvu situaciju, da se vrati u Beograd i da odjekne na tržištu“.
INTERVJU – Stefan Marković: Prijateljstva su moji najveći trofeji
Put do Zvezde je imao jednu usputnu stanicu – u poznatom beogradskom hotelu. Tanjević je uspeo da ubedi Svetislava Pešića da otvori vrata talentovanom klincu sa Novog Beograda.
„Kari i ja smo sedeli u Hajatu na sedmom spratu i tada mu kažem da ima jedan mali koji igra u Austriji. ‘Nemoj, Boki, kakva Austrija, šta mi reći ovi naši’. Tada sam mu rekao: Ovog na mene!“
Početak Nemanjinog putovanja na Malom Kalemegdanu ne može da zaboravi.
„Znao sam da je Nemanja nešto specijalno. Na drugom treningu u Zvezdi kladio sam se sa Opačićem da će Bjelica biti najbolji igrač Evrope. Nekoliko godina kasnije, opkladu sam dobio, a Opačić je morao da plati večeru“.
Dok je Tanjević zamišljao Bjelicu kako osvaja Stari kontinent, selektor Srbije, a tada trener Zvezde, nije mogao da se načudi činjenicom da je klinac neverovatnog talenta većini u Srbiji prošao ispod radara.
„Pešić je pitao kako niko ne zna ovog momka. Nemanja je bio mimo vidokruga javnosti, što je nama kao agenciji odgovaralo. Kari je odmah prepoznao talenat, ali prvi mesec mu nije davao da igra. Onda ga je uveo protiv Vojvodine, Zvezda je gubila, a Nemanja iz prva dva ozbiljna košarkaška kontakta u profesionalnoj karijeri – pogodio dve trojke. Naredna utakmica protiv Bosne – Nemanja igra kao plejmejker. Sećam se huka navijača, koji nisu verovali šta vide“.
Da klinac nije samo talentovan, vrlo brzo se videlo…
„Kod Pešića je u seriji protiv Partizana pucao bacanja šest od šest u poslednjem minutu. Već je krenuo da izađe, ali Pešić ga je vratio, on pogodio i Zvezda je pobedila“.
Osim košarkaške genijalnosti, imao je nešto što u srpskom rečniku ima prostu, ali zapravo najtačniju definiciju.
„Imao je m**a. To ga je odvajalo od drugih. Donosio je odluke hrabro, spreman na posledice. On je imao karakter od malena. Nije se libio da potuče da bi isterao pravdu protiv starijih momaka“.
Tanjević nije bio agent koji se nalazio igraču samo kada treba da se potpiše novi ugovor ili sredi povećanje plate, on je Nemanji pre svega bio prijatelj.
„Svakog dana mnogo telefonskih razgovora. Ja ne mogu to da smatram poslom. To je pasija, drugarstvo. Naravno, ne mogu tako sa svakim. On je bio plemenit i dobar. Imao je pristojan mangupluk, slično vaspitanje kao moje, veliku ljubav prema roditeljima. Noćima smo spavali u istom krevetu. Kada god smo išli u inostranstvo, ostajali smo do kasno u noć i vodili razgovore. Nisam ga gledao kroz posao. Šta god da se napravilo, zaradilo – krunisano je njegovom sportskom slavom. Na to sam mnogo ponosan“.
Atinsko sunce obasjalo Nemanju Dangubića: Kad je stigao poziv Spanulisa, nisam razmišljao
Spremao se kraj epizode u Zvezdi, a novi kadrovi su gledali prema Španiji.
„Aleksandar Trifunović je stigao u Zvezdu, a Nemanji i Vladimiru Štimcu je dao da igraju a la kart. Bjelica je igrao dobro, atraktivno… Tada je već osvojio Univerzijadu i došlo je vreme odlaska iz kluba“.
Tanjevićev telefon je doživljavao stanje usijanja, zvali su najveći evropski klubovi sa željom da angažuju momka od 210 santimetara koji pokazao da ume da igra i kao plejmejker.
„Draftovan je u NBA, a imao je ponude Olimpijakosa, Panatinaikosa, Barselone, Rome i Baskonije. Stavili smo Nemanji sve na sto i on je odabrao Baskoniju koju je trenirao Duško Ivanović. Lično sam želeo da ode u Barselonu, ali poštovao sam njegovu odluku“.
Novi profesor je sedeo za katedrom, a pred Bjelicom je bio kontigent lekcija koje mora da savlada.
„Mnogo cenim Duška, žao mi je što je otišao iz Zvezde. On je Nemanju polako uvodio u sistem. Naučio je mnogo za tri godine tamo. Prve sezone je igrao malo, druge nešto više i treće najviše. Teško mu je bilo što nije igrao u početku, kao i u Zvezdi, ali je divno kada je ambicija igrača veća od agentove. Tada je igrač pravi. Odigrao je toliko dobrih utakmica da je interesovanje ponovo bilo veliko. Barselona i Fenerbahče sa Željkom Obradovićem hteli su Nemanju. On je zbog Obradovića ponovo odbio Barselonu i napravio odličan potez“.
„Kao kada osetiš da te ostavlja devojka, a vidiš da ne možeš ništa da uradiš“
Bjelica odlazi put Istanbula, gde postaje MVP Evrolige, Tanjević konačno dobija večeru od bivšeg direktora Zvezda, ali nedugo nakon toga ostaje bez najdražeg igrača. Nemanja je odlučio da prekine profesionalnu saradnju sa dotadašnjim menadžerom i okrenuo se drugoj agenciji. Tema koja je osmeh na kratko sklonila sa Bojanovog lica.
„Naravno da mi je bilo teško. Smatrao sam da je to moj životni master rad. Niko ne može da mi oduzme moje radosti koje sam imao sa njim. U onom filmu Džeri Megvajer, gde Tom Kruz glumi agenta, celokupan ambijent oko menadžera i sportista je opisan na toliko dobar način. Face koje su snimljene u tom filmu su identične onima iz realnog života. Kao kada osetiš da te ostavlja devojka, a vidiš da ne možeš ništa da uradiš, da je gotovo. Gorak ukus“.
Osetila se duboka emocija dok se sećao svega… I posle toliko godina neke stvari mu nisu jasne.
„Dan danas mislim da nije moralo tako. Imali smo ne znam koliko igrača u NBA ligi, zašto ne bismo mogli da predstavljamo još jednog košarkaša tamo. Još nemam prihvatljivo objašnjenje što se naša saradnja nije nastavila. Zastupali smo Danilovića, Kukoča, braću Gasola, Đinobilija, Skolu, Sabonisa… Preko sto igrača i niko ne može da me ubedi da ne bi mogli i 101.”
Dimitrijević da čukne vo drvo: Samo je Teodosić stvorio taj osećaj
Iako bi mnogi pomislili da je usledio kraj odnosa između Tanjevića i Bjelice, prijateljstvo je bilo jače od poslovne veze.
„To je Nemanjina odluka. Sigruno jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Jedna kafa na splavu u Bloku 70… Mnogo me je potreslo, mnogo sam se dao, vratio je on meni i mi se volimo, ali bih voleo da sam se brinuo o njegovoj karijeri i u NBA. Dobro je prošlo, imao je ugovore i igrao za velike timove, osvojio prsten, ali ne znam zašto nismo nastavili zajedno. Neko bi se možda uvredio, ali ja nisam. Ostali smo baš dobri. Nikada nismo imali poslovan odnos. On je meni kao drug, mlađi brat. Sedeli smo u Istanbulu prošle godine i pričali o tome. Vratili smo film, ali ni posle toliko godina ne mislimo isto što se toga tiče“.
Prijateljstvo je bilo jače od svega, a neke relikvije iz košarkaške karijere Bjelice se nalaze u stanu Bojana Tanjevića.
„Kada je draftovan u Minesotu dobio je dres sa brojem 44. Da je odmah otišao u NBA, odmah bi ga zadužio, ali pošto nije, po povratku je taj broj bio zauzet, pa je uzeo osmicu koju je posle nosio. Ja sam uspeo da dođem do jedinog primerka Nemanjinog dresa iz Minesote sa brojem 44! To i dan danas čuvam u miniranoj fioci. Pošto sam korpulentan, a nisam mnogo visok, mogu da uđem u Nemanjinu veličinu, tako da imam gomilu njegove opreme u ormanu“.
Poslednja etapa Nemanjine karijere je delovala kao blokbaster domaće proizvodnje. Konačno je zadužio istu klupsku opremu kao Gospodin košarka, kao saborac iz reprezentacije, drug i brat. Neostvarena želja je bila nadohvat ruke, opipljiva golim okom… Slika Nemanje Bjelice i Miloša Teodosića je donela toliko romantike, činilo se da glavni scenarista piše remek-delo. Ali, život je dokazao da nije uvek kao na platnu.
„Delovalo je zaista bajkotvio i mislim da bi Nemanja, u stanju kakvom je bio u Americi, mnogo pomogao Zvezdi sa Teodosićem. Još sa Ivanovićem koji ga poznaje… Žalim. Ali nije lako vratiti se posle godine u povredi i oporavku, kao i stresu koji je imao u Feneru. Ako je sve neobično, neka i kraj bude neobičan. Nemanja je melanholik, vrlo osećajan i divan tip. On nije mogao nikada da odrađuje za novac, već je unosio celog sebe u sve, posebno u odnose sa ljudima“.
Za kraj ove priče – od profesora za profesora s ljubavlju.
„Nemanja, bio si dostojanstven, pošten, hrabar i dobar pre svega u onome što si najbolje znao da radiš. Sada ulažeš u život za koji tek treba da otkriješ svoje talente i treba da ih kanališeš na najbolji mogući način. Ne sumnjam da ćeš uspeti. Voli te tvoj drug“, poentirao je Tanjević u razgovoru za Meridian sport i zaključio ocenu Nemanji Bjelici za kraj profesionalne karijere:
„Nemam dilemu – odličan pet“.
Bonus video:
