Atinsko sunce obasjalo Nemanju Dangubića: Kad je stigao poziv Spanulisa, nisam razmišljao

Palite automobil, napuštate parking mesto zlata vredno i krećete u pustolovinu zvanu atinski saobraćaj. Dovoljno je da uključite navigaciju, videćete ulice obeležene crvenom bojom i vrlo brzo će vam biti jasno da postoji gužva gora od beogradske. Ali, preživeli ste Autokomandu, Slaviju i Gazelu – preživećete i blagodeti grčke prestonice. Potrebno je da ponesete samo jedno oružje, ono koje često ostavljamo kod kuće – strpljenje. Nekada je potrebno udahnuti duboko, pojačati radio i odupreti se negativnim mislima koje pokušavaju da vam se došunjaju do mozga. Ako uspete u tome, nemojte se čuditi ukoliko se pojavi ulica koja će vam dati odgovore na mnoga životna pitanja.

Košarkaški put Nemanje Dangubića je stigao do autentične stanice u predgrađu Atine. Pomalo neugledno, a istovremeno šarmantno. Prošarano uticajem Vasilisa Spanulisa, mesto zvano Peristeri odiše posebnom energijom. Kafić na ćošku, nedaleko od stana gde živi član istoimenog kluba, najbolje oslikava kako diše ovaj deo grčkog megalopolisa. Iako je na satu otkucavalo 11 sati, lokal se polako punio. Dobra klopa, neobavezni razgovori i opuštenost na licima ljudi. Čim se pojavio nasmejani momak od 204, konobarica je znala šta treba da donese za njegov sto. Nije rekao ništa slično, ali prevodeći rečnikom naših ugostitelja, kao da je poručio “ono moje“.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

„Imaju sličan mentalitet, način života i navike kao što su u Beogradu. Zato mi nije trebalo mnogo vremena da se adaptiram“, rekao je Dangubić na početku razgovora za Meridian sport.

Nedavno smo na Instagramu mogli da vidimo kako se srpska sportska zajednica druži u Atini. Glavni i odgovrni za većinu okupljanja je najbolji centar Evrope.

„Najviše se viđam sa Nikolom Milutinovim. On je ovde bio pet godina i ima veliko poštovanje. Zaustavljaju ga na ulici, žele da se slikaju, ima mnogo prijatelja. Sa Miroslavom Raduljicom se malo manje viđam, ali kada se uklopimo družimo se. To mi mnogo znači. U Patri nisam imao nikoga, dok ovde imam mnogo bolje društvo. Držimo se zajedno. Upoznao sam i naše fudbalere iz Panatinaikosa Filipa Đuričića i Flipa Mladenovića, kao i Jedvaja iz Hrvatske. Napomenio bih i Miliju Nikolića, sa kojim provodim mnogo vremena i koji mi je baš pomogao oko svega kada sam došao“.

Posle sezone u Promiteasu, gde je proveo godinu dana, uputio se prema glavnom gradu Grčke, odakle je stigao poziv Vasilisa Spanulisa. Vrlo brzo je kliknuo sa novim trenerom i postao važan šraf u Peristeriju, sa kojim beleži sasvim dobre rezultate i prikazuje zapažene partije u kontinuitetu.

„Nisam mnogo razmišljao. Odmah sam prihvatio ponudu i nisam se pokajao. Bio sam iznenađen kako je organizovan klub, imamo apsolutno sve uslove. Definitivno da postoji uticaj Spanulisa u svemu tome. Meni je agent rekao da će me zvati, kao i Milutinov, koji mi je napomenuo da će me dovesti. Pričali smo letos dva puta, ali sam već posle prvog razgovora odlučio da hoću da idem. Radanov je bio prošle godine ovde, tako da sam znao da je klub stabilan. Sa druge strane, Spanulis sam po sebi garantuje neke stvari“.

Nekada jedan protiv drugog, a danas na istoj strani, ali u različitim ulogama.

„Od starta sam znao šta Spanulis želi od mene. Znao je moj karakter i nije mi bilo teško da se uklopim. Poznavao me je od ranije, jer smo igrali jedan protiv drugog i često sam ga čuvao. Jednom mi je napomenuo kako treba da igram odbranu kao što sam igrao protiv njega. Po prvi put u karijeri mi je trener čovek protiv kojeg sam sam igrao na terenu. Osećam da me poštuje i da mi veruje. Jeste malo čudno, ali navikneš se brzo. Kod njega postoji neverovatna želja da bude trener. Znamo kakvu karijeru je imao, pa je mogao da ima drugačiji život, ali jednostavno on živi košarku i ima ogromnu ambiciju da postane veliki trener“.

Dok je branio boje Crvene zvezde, umeo je sadašnjem treneru da napravi ozbiljne probleme na parketu.

„Sećam se utakmice kada smo Lazić i ja izašli sa pet faulova, a on nije dao nijedan koš. Stalno smo ga pritiskali, a on se konstantno žalio. Skoro me je nešto kritikovao za odbranu i rekao kako si mene mogao onako da čuvaš…“

Energija legendarnog Grka je nešto nesvakidašnje.

„On je i dalje gladan i ima neverovatnu želju. Pred prvu prijateljsku utakmicu je već pričao o pobedi. Ništa drugo ga ne zanima“.

Dangubić otkriva uticaj srpske košarke na talentovanog stratega.

„Spanulisova filozofija se u mnogome zasniva na našoj školi košarke. Kada je prešao u Olimpijakos, sarađivao je sa Dudom Ivkovićem. Mislim da je miks svojih bivših trenera Dude, Barcokasa i naravno Željka Obradovića. Podseća me na naše trenere, jer je veoma posvećen timu, objašnjava kako statistika nije važna… Ima jasna pravila ponašanja, nema telefona na obrocima… Takođe, veoma je pravičan. Ako uradiš dobru stvar, uvek će te pohvaliti, daće ti dodatno samopouzdane. Nije samo kritika“.

A, kada je kritika, onda može da odzvanja.

„Video analiza ume da bude prilično bučna, ali navikli smo. I on sam kaže da nije ništa lično“

Iako se poznaju iz igračkih dana, vrlo jasno su razgraničene uloge.

„Imamo odnos van košarke, ali je u granicama, što meni odgovara, jer je ovo naš posao. Prijatan je, čak i kada odigramo loše, nema izbegavanja pogleda ili da neće da ti se javi. Ima ljudsku stranu“.

Pored Vasilisa Spanulisa, još jedno ime je posebno zanimljivo kada se priča o Peristeriju. U pitanju je Džo Regland – bivši košarkaš Crvene zvezde.

„Džo je pre svega odličan igrač. Dobar plejmejker, hoće da doda, doduše više centru. On je čovek koji baš voli Beograd i često priča o Srbiji. Uživao je dok je bio u Zvezdi, mnogo voli Milana Tomića. Razume evropsku košarku, Saša Obradović mu je bio trener. Iz njegove priče vidim da mu je bilo drago što je sarađivao sa njima, jer je naučio da igra. Oseća se poštovanje kada priča o našoj košarci. Imao je peh u Zvezdi da se povredio, pa je bacilo možda malo senku na njegov boravak. Često pričamo o srpskoj košarci. On konstantno gleda sve, gleda sebe, druge igrače… Priprema se sam za utakmicu, skautira protivnike i stvarno je dobar dečko. Kaže da hoće da igra do 40 godine“.

Zamišljao sam drugačiji put u Partizanu

Pre dve godine, karijera Nemanje Dangubića je dobila veliki zaokret. Od toga da je stigao u Partizan kao veliko pojačanje, došao je do situacije da je prekobrojan. Po prvi put je doživeo tako nešto. Nije bilo lako, ali je bilo poučno.

„Zamišljao sam drugačiji put u Partizanu. Uvek se nadaš pozitivnoj priči, ali uvek moraš da budeš spreman da neće biti dobro. Ja sam hteo da igram, da budem deo ekipe i imam ulogu koja mi odgovara. Igraš evropsko takmičenje kod kuće, imaš veliku pažnju, punu halu, nekada je teško, ali daje ti motivaciju da ideš na trening i da naporno treniraš“

U kratkim crtama je preomotao crno-beli film, bez trunke ogorčenosti što je ostao bez mesta u timu Željka Obradovića.

„Prva godina je bila turbulentna za klub. Promena trenera, pa još dve promene, koronavirus… Aca Matović je na kraju izvukao sezonu. Igrao sam mnogo više nego sledeće. Stigao je Željko Obradović i menja se sve. Imali smo mnogo igrača na poziciji tri – Rade, Kuruc, Trifa i ja. Na početku sezone nisam znao šta da očekujem. Ali, sam znao da ću da dati sve od sebe. Do februara sam nešto i igrao. Imao sam nekoliko dobrih utakmica, osetio sam da sam doneo dobre stvari timu. Pred kraja godine, trener odlučuje da sklanja mene, Kuruca i Miletića iz rotacije. Od kada igram košarku, od 18 godine, prvi put mi se desilo tako nešto. Teško mi je palo. Uvek sam imao mesto u ekipi, ali dešava se. Shvatio sam kao deo posla, da može svakome da se desi. Odlučio sam da ostanem do kraja, nadajući se da će se nešto promeniti“.

Uprkos činjenici da njegovog imena nije bilo na Željkovoj tabli, nije odustajao, već je verovao da će doći bolji dani. Možda nisu došli odmah, ali je zato sada vedro i sunčano iznad Peristerija.

„U suštini se pred svaku utakmicu menjao tim. Kada bi dolazio meč, on bi pročitao imena igrača koji će igrati. Pričali smo nekoliko puta, pitao sam kako mogu da promenim. On mi je govorio kroz trening, ali nije se ništa promenilo. Na kraju sezone smo imali razgovor, rekao mi je na neki način da je morao da donese odluku. Ja sam mislio da treba da imam mesto u ekipi, ali trenerova je poslednja. Rastali smo se u normalnom odnosu. Imam dobru kominikaciju sa ljudima iz kluba, sa nekim sam veoma blizak. Jaramaz i Aleksa su moji veliki drugovi, pošotovanje za Pantera, koji je izuzetan košarkaš i dobar momak. Naravno, ne mogu a da ne pomenem Novicu Veličkovića. On je neko sa kojim sam bio najbliži i sa kojim sam imao poseban odnos“.

Dangubić priznaje da nije uvek bilo lako da se odbrani od raznih napada ostrašćenih navijača. Kritike su jedno, ali stvari koje se rade na društvenim mrežama mogu ozbiljno da utiču na život jednog mladog sportiste.

„Meni je trebalo vreme da prestanem da se kačim na takve stvari. Moraš da napraviš sistem kako funkcionišeš, kako izlaziš iz teških momenata. Da se okružiš sa bliskim ljudima koji ti daju podršku, koji imaju iskustva da te savetuju. Sa druge strane, da smanjiš mreže i naravno potrebno je vreme. Mlađe generacije moraju još više da obrate pažnju. Hteli – ne hteli utiče mnogo na naš život. Moraš da čuješ sebe i da se kroz treninge vratiš“.

Teški trenuci su sastavni deo životnog puta.

„Bilo je mnogo puta kada nisam imao samopouzdanje. Vaspitan sam tako da ne tražim krivca u drugom, već sam se uvek okretao sebi i pokušavao da nađem rešenje. Uvek sam se vraćao u odbranu, trudio se da  tako sebe vratim u igru, da se osećaš korisno. Naravno, zavisi i kakva ti je uloga i koliki kredit imaš da imaš prava na loš dan. Kad imaš manje kredita, trudiš se da imaš manje padova u igru. Moraš da ukapiraš da je to proces“.

Kada bi mogao jednu stvar da promeni u svojoj karijeri, Dangubić bi učinio sledeće:

„Voleo bih da sam imao imao više strpljenja kao mlađi, da shvatim kako ne može sve i odmah, da je potreban proces. To bih promenio kod mladog sebe“.

Luka mi je porodica, najbitnije je imati jezgro domaćih igrača

Najveći sjaj doživeo je na Malom Kalemegdanu. Bio je član istorijskih generacija, koje su pokupile pregršt trofeja i obeležile eru srpske košarke. Dangubić u svojoj vitrini ima devet medalja sa crveno-belima, kao i jednu sa minhenskim Bajernom, sa kojim je u sezoni 2018/19 osvojio nemačko prvenstvo.  Profesionalnu karijeru je započeo u Hemofarmu, da bi onda prešao u Megu, odakle je otišao na draft, gde je izabran od strane San Antonija. Iz Amerike je direktno sleteo u Halu Pionir.

„Mlad sam došao u Zvezdu i odmah sam dobio minute u Evroligi. Ceo period je bio veoma uspešan, igrali smo plej-of sa budžetom koji je bio daleko manji od današnjeg. Jedne godine smo odlično parirali, igrali protiv CSKA, imali smo napad za pobedu…. Mislim da sam iz godine u godinu igrao bolje. Imao sam veću ulogu, bolje sam se osećao. Igrao sam odličnu polusezonu kod Alimpijevića dok se nisam povredio“.

„Bilo je sigurno stvari koje sam mogao bolje, svaki period je drugačiji. Neke stvari ne razumeš, možda sam bio nestrpljiv. Stvarao sam lični pritisak, iako sam imao velika očekivanja sa strane, pogotovo što sam došao posle drafta. Nisam ni sam bio svestan šta sam uradio, jer ja nisam bio projektovan da budem na draftu. Meni kad je Miško saopštio da ću ići na draft, nisam nikome ni rekao, čak ni roditeljima. Tada nije bilo ni prenosa, ja sam strimovao prenos. Onda sam potpisao za Zvezdu i sada se očekuje od mene da za godinu dana odem u NBA. Još je mene draftovao San Antonio, koji je prethodno osvojio titulu. Malo se nisam snašao, trebalo mi je vremena da se stabilizujem“.

Brzo su stvari legle na svoje mesto, Crvena zvezda i Dangubić su krenuli da marširaju šampionskim ritmom. Začin koji je davao posebnu aromu crveno-belom timu je bila neverovatna hemija i odnos između igrača.

„Sve se poklopilo, bili smo sličnih godina i pored toga što smo naporno radili, sjajno smo se družili. Mislim da je najbitnije imati jezgro domaćih igrača. O tome priča i Spanulis kada poredi period u Olimpijakosu. Imali su osećaj pripadnosti i mislim da je to bitno u svakoj ekipi, nebitno gde se nalazi. Donosi prevagu u sezoni, i određuje da li će biti uspešna ili ne. Zato je za svaku ekipu potrebno vreme. I dan danas se čujemo, družimo, preko leta viđamo. Generalno, najviše sa Lukom, a onda Vasa, Gudura…“

Niz se nastavlja, a dokaz da je Dangubićev put ispravan su trofeji koji možda nisu zlatni, ali su neprocenjivi.

„Trudim se da održavam prijateljstva. Istakao bih i mog velikog prijatelja Vladimira Lučića, koji mi je mnogo pomogao u karijeri. Skoro sam bio do Minhena i videli smo se. To su prava prijateljstva. Karijera je kratka, prođe, a onda postoji ostatak života i bitno je da imaš dobre ljude oko sebe.

Koliko sport ume da spaja ljude, najbolje se vidi po primeru Dangubića i Luke Mitrovića. Prijateljstvo je preraslo u kumstvo. Počeli su kao rivali, zavoleli se kao saigrači i zatim postali porodica.

„Znamo se još iz vremena dok je Luka igrao Kadetu iz Novog Sada, a ja sam bio u Pančevu. Igrali smo jedan protiv drugog“.

Na pitanje ko je bio bolji, Nemanja je bio iskren.

„On je mene pobeđivao“.

Priča se nastavlja…

„Igrom slučaja odlazimo u Hemofarm i od tada smo nerazdvojni. Posle Zvezda, tri godine zajedno i naše porodice se sada druže. Roditelji se nalaze van nas, a meni je pripala čast da mu krstim dete. On je meni kao član porodice. Naravno da se sve pratim i mnogo mi je drago kako igra. Od Luke može mnogo da se nauči, kako je izašao iz teških situacija u karijeri. Setimo se povrede, vraćanja… Uspeo je da se izbori i sada je jedan od najboljih igrača u Zvezdi. Donosi ogroman kvalitet i neverovatnu inteligenciju na terenu, što radi konstantno. Mislim da je dao primer kako treba da se ponaša, da se radi i da se ne odustaje. Pravi razliku u Evroligi, ali ne zahvaljujući fizike, nego zahvaljujući glave. Nadam se da će dugo trajati“.

Razgovor sa košarkašem Peristerija smo završili u prazničnom duhu. Mi smo mu poželeli zdravlje, a od njega zatražili da sam sebi napiše novogodišnju želju za Deda Mraza.

„Voleo bih da se vratim na nivo Evrolige, da ponovo igram najbolju evropsku košarku, jer mislim da mogu“, završio je Dangubić priču za Meridian sport i umalo zbog činjenice što se razgovor odužio, nije zakasnio na trening.

Nama je vreme proletelo, a kako i ne bi… Kada ste u dobrom društvu, onda zaboravite da imate sat na ruci.

Bonus video: