Draženove matadorske trojke – savršenstvo ili nešto najbliže savršenstvu

Utakmica „Sećanje na Dražena” povod je da vam prenesemo tekst objavljen u knjizi „Dražen Petrović – košarkaški Mocart” koju su izdale Sportske novosti 2023. godine povodom 30. godina od pogibije jednog od najvećih svetskih asova košarke svih vremena:

„Koliko god da verujemo, koliko god da smo svesni prolaznosti života, nikad nećemo spoznati kako bog odabira kad će nekoga pozvati u svoje carstvo. I bez obzira na to da li smo vernici ili ateisti smatramo da nije nimalo pravedno kad nekoga odvoji od nas pre vremena. Pogotovo u cvetu mladosti.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Svi bez razlike upravo takav osećaj imamo kad je reč o Draženu Petroviću. Nema čoveka koji tužnu vest iz Nemačke nije prvo primio sa nevericom, a potom pomislio ili uskliknuo: „Bože zašto!?”

I koliko god se trudili da potisnemo ružne a pamtimo lepe uspomene, ožiljak ostaje. Bol se u ovakvim tužnim jubilejima konstantno javlja. Seta zbog svih onih lepih trenutaka u kojima smo uživali u njegovoj magiji i strasti, čini da se u trenutku vratimo tri decenije unazad i srce nam ponovo obuzme tuga.

Za života je Dražen učinio više nego što bi mnogi mogli za tri. Bio je šampion. Ma, više od šampiona. Bio je najsjajnija zvezda sportskog sazvežđa svog vremena. Zvezda koja još uvek sija, u našim srcima i sećanjima. Jedinstven i neponovljiv, bio je više i od sportske zvezde, pandan najvećim rok zvezdama, glumačkim bardovima, pop ikonama osamdesetih godina.

Željko Obradović: Pokušavali smo da iskoristimo Draženove mane, ako ih je uopšte imao

Gde bi on ušao, sve bi odmah bilo podređeno njemu. U kafeu, restoranu, dvorani… Nema tih reči da se opiše magnetizam koji je imao u sebi, kojim je svetlo pozornice privlačio na sebe, a sve gledaoce omađijao da gotovo ne primećuju nikog drugog na terenu. Bilo da su na tribinama ili ispred malih ekrana.

Bez obzira ko je za koga navijao, svi u Jugoslaviji su samo zbog njega voleli Šibenku i često pevušili ono čuveno „Ši-Ši-Šibenka”. Stremio je uvek ka visinama, kad mu je rodni grad postao mali, s razlogom je prešao u Zagreb i Cibonu učinio velikom, najvećom u jednom razdoblju evropske istorije. Svojim delima sve oko sebe je činio boljim. Primera radi, ma koliko je Mirko Novosel najbolji menadžer stare Jugoslavije već bio priznat, tek se sa Draženom i osvajanjem Kupa šampiona etablirao u stručnjaka koji je dobio ulaznicu za Kuću slavnih. Širom Jugoslavije tih dana se mogla čuti ona „zarazna” melodija „Heja, heja Cibosi”. Kad je osetio da su Zagreb i Jugoslavija postali pretesni za njega, otišao je u Real. Kao što na terenu nije bilo protivnika koji je mogao da mu osujeti nameru, nije bilo te administracije, propisa ili stege koja je mogla da ga spreči da ode korak dalje u karijeri. Kralju kakav je Dražen bio i pripadalo je da ode u kraljevski klub.

U reprezentaciji je bio etalon ponašanja za novu zlatnu generaciju. Prvi je stasao za najviše domete i došao odmah posle Kiće, Moke, Praje, Mirze… I kao stariji dočekao Divca, Paspalja, Tonija, Dina… Kad su videli koliko on radi, nisu imali izbora. Morali su da ga prate. Shvatili su da je to minimum za ostvarenje vrhunskih dometa. I tako je nastala nova jugoslovenska kovnica medalja.

Kuća slavnih na kafi u Zagrebu

Dražen je razlog antipatije koju i danas imam prema NBA ligi. Zbog kog Portland ne mogu da smislim, zbog kog je Rik Adelman (bez obzira na Sakramento) samo jedan od trenera koji će otići u zaslužen zaborav, a Klajd Dreksler, Deni Ejndž, Teri Porter, Majkl Jang i ostali, ma šta ko mislio o njima, nikad neće biti asovi kojima bih izrazio bilo kakvo divljenje. Jer prepotencija sa kojom su tih dana u NBA, posebno u Portlandu dočekivali najveće košarkaške majstore iz Evrope učinila je da velemajstor kakav je bio Dražen ne dobije priliku da se iskaže. Nije preterivanje ako bi se reklo da su u svojim redovima imali evropskog Džordana. Po mnogo čemu, možda najviše po pobedničkom mentalitetu u svemu što su radili, Majkl i Dražen su bili vrlo slični. Nažalost Dražen je draftovan od pogrešne ekipe i u Americi tad nije dobio priliku da se iskaže u punoj meri.

I ne mogu da se otmem uverenju da je Vlade Divac, takođe veliki as košarkaške igre, potpuno u pravu kad kaže da bi u današnjem NBA, po sadašnjim šou biznis pravilima, Majkl Džordan imao prosek od 60, a Dražen barem 50 poena po meču. Dodao bih samo – i više.

Mnogo sam priča slušao o njegovoj posvećenosti, radnoj etici, treninzima u Beogradu za vreme vojnog roka. O dolascima u rana jutra, druženju sa loptom u časovima kad se još ni fabričke linije nisu zahuktale. Ambicija da bude najbolji nije objašnjenje takve samurajske posvećenosti. Gotovo sam siguran da je reč o strasti kakvu samo najveći umetnici imaju, bilo da u ruci imaju kičicu, instrument bilo loptu poput Dražena. Strast je njegovu igru učinila opojnom melodijom koju su mnogi posle njega pokušavali da radom jednakim njegovom dostignu. Nisu uspevali, jer u tome nije bilo doze genijalnosti, duše, ljubavi, kako god to nazvali.

Strast je na utakmici dovodila do svojevrsnog transa u kom je Dražen igrao. Transa u koji je povlačio i sve gledaoce. Kako bi drugačije i mogao da izvede one unikatne matadorske trojke iz kontranapada, koje bi svako od nas, koji smo imali sreće da ih gledamo, i danas živopisno mogao da opiše kao da su se juče dogodile. Punim trkom bi se sjurio sa svoje polovine terena ka košu protivnika, zatim milimetarskom preciznošću ukopavao pred linijom 6,25 i dizao na šut bez obzira na to da li je neko od saigrača stigao da ga isprati. Nije bilo potrebe da neko bude na skoku, Dražen je bio siguran u svoj šut, cepao je mrežicu i protivniku rušio svaku nadu.

Ili onaj njegov čuveni dribling u kom prometne loptu kroz noge, digne se i ubaci trojku. Potez za koji nije bilo odbrane koliko god da je protivnik znao šta će da uradi. Savršenstvo, ili barem nešto najbliže savršenstvu.

Često smo se sa Igorom Đurovićem, našim kolegom iz LJubljane, šalili i govorili da je mazohista kad se u intervjuima hvalio da je bio deo juniorske ekipe protiv koje je Dražen postavio čuveni rekord od 112 poena. Nije, međutim, reč o mazohizmu, već o poštovanju veličine i načina na koji je on te klince uvažavao. Igrao je protiv njih kao da naspram sebe ima San Epifanija, Sabonisa, Marčuljonisa… Oni su te noći odigrali svoj svemirski basket kog će se celog života sećati. S razlogom, jer su videli remek-delo velikana.

Odlaskom Draženom mnogima od nas je otišao deo detinjstva, mladosti. Otišao je superheroj, košarkaš koji nam je iako smo mogli da ga „dodirnemo” izgledao kao mitska ličnost, nedostižan. Verovali smo da mu niko ne može ništa. I danas smo bez obzira na tragičan kraj života, sigurni u to. Za Dražena važi Njegoševa ’Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi’.”

Bonus video: