Deža vi je iznenadno osećanje da smo nekada ranije doživeli identičnu situaciju u kojoj se trenutno nalazimo. Kada je Stefan Lazarević odlučio da zakorači ponovo u dvoranu smeštenu u Železniku, priznaje da je pomislio – već viđeno. Život je odlučio da pusti poznat film, ali glavni akter priče više nije isti. Promenio se. Sazreo. Zaradio mnogo ožiljaka – neke na srcu, neke na licu. Postao čovek koji otvorenog uma prilazi svakom izazovu sa željom da danas bude bolji nego juče. Ponovio je krug i vratio se na mesto sa kojeg je skočio prema evroligaškim zvezdama – po treći put zadužio opremu FMP-a.
Da više nije onaj momak koji je pre sedam godina dobio poziv da se vrati na Mali Kalamegdan, govori njegov stav nakon što je stigao signal od Janisa Sferopulosa da nije u planovima za novu sezonu. Bio je zahvalan zbog iskrenosti i željan novog dokazivanja – bez trunke žestine. Da, nije se namestilo da ispuni cilj i ode u inostranstvo, ali ne – nije digao nos kada je obukao panterske odore, već je zasukao rukave i krenuo da radi ono što ga je izgradilo kao košarkaša – da vredno trenira.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
„Da se ne lažemo, došao sam u FMP sa određenim statusom igrača koji dolazi iz Zvezde, ali jednostavno, kroz karijeru nikada nisam gledao situaciju na taj način. Želeo sam da već na prvom treningu dam primer mlađima, da radom, zalaganjem i trudom zaradim svoje mesto u timu. Možda svojim statusom već imam neku početnu prednost. Ali, dobrim radom na treningu ću podići samopouzdanje i dati razlog ekipi, kao i treneru da mi veruje. Ne želim da mi išta bude dato, već da zaslužim sve“, rekao je Lazarević za Meridian sport.
Nije se dugo čekalo da 28-godišnji Beograđanin dokaže da je pravi – da nema problem da se vrati korak unazad kako bi u narednom stigao do zacrtane lokacije. Navukao je na leđa teret odgovornosti, krenuo da se dokazuje i već posle skoro dva meseca postao lider FMP-a, što najbolje oslikava činjenica da je treći igrač u ABA ligi po indeksu (20 u proseku).
„Uvek sam u timovima bio među mlađim igračima, a sada sam posle Kuzmića, Tasića, Rebeca i Novaka najstariji u ekipi. Osećam odgovornost prema timu da moram da dajem maksimum i budem primer. Da energija i odnos nas starijih bude inspiracija i vodilja. Bez lažne skromnosti, mislim da je pristup onakav kakav treba da bude i da oni koji žele, imaju šta da nauče. Volim odgovornost. Prija kada znaš da imaš broj minuta, slobodu i da postoji konekcija sa trenerom. Da nećeš posle prve greške na klupu. Moja minutaža je velika i verovatno je nekim drugim momcima uskratila prostor, ali to je surovost našeg zanimanja. Iskreno, prija uloga, jer je došla prirodno. Prihvatio sam je oberučke, a smatram da ima još momaka koji imaju liderske sposobnosti. Objasniću ovako, sve nas starije igrače u timu gledam kao celinu jednog vođe. Ostalih šest, sedam igrača su mlađi i trudimo se da im pomognemo“.
Osetio sam se bezveze, ali nisam dozvoljavao sebi da me ljutnja obuzima
Povratak u Železnik nije bio samo ponovni susret sa bivšim klubom, već i mesto na kojem će opet imati priliku da igra u istom timu sa jednim od najboljih prijatelja. Vojislav Stojanović je osoba koja ima posebno mesto u životu košarkaša Zvezde na pozajmici u FMP-u.
„Mi smo bukvalno krenuli od osme godine na Kalemegdanu i ušli u priču košarke. Zajedno smo počeli u Zvezdi, kasnije su nam se putevi razišli, a evo sada smo opet zajedno. Sa životne strane, mnogo je lepo i drago mi je što delimo teren. Dok je Voja bio u inostranstvu, družili smo se samo leti kada nam se ne poklope obaveze. Momenat kada shvatiš kakve benefite ima košarka je neverovatan. Da imaš priliku da dobiješ prijatelja za ceo život. Da ne filozofiram i da ne koristim glupe fraze, lepo je! Daje ti dodatnu pozitivu i motivaciju za košarku. Tokom čitavog leta smo bili na vezi dok sam vagao šta da uradim. On me je konstantno ‘nagovarao’ da dođem. Dugo sam bio u FMP-u. Na treningu smo strogo poslovni, naravno, ima mesta za šalu, ali ja volim kada je košarka u pitanju da budem ozbiljan. Posle može sve. Generalno, većinu momaka poznajem i atmosfera je sjajna. Imao sam osećaj kao da sam odradio cele pripreme sa njima i da nisam kasno došao, već da sam se vratio sa nekog dalekog puta“.
FMP je klub Stefanove afirmacije, mesto na kojem se preporučio Zvezdi, borio sa teškom povredom i ponovno ustao – jači i spremniji za Evroligu. Obrnuo je ciklus i vratio se u Železnik.
„Došao sam u bivši klub, ali sa većom mirnoćom, mnogo više iskustva i istom željom za dokazivanjem. Kada pogledam u prošlost, vidim tri sekvence. Od 18 do 25 – sa sve povredom koja je bacila mrlju na taj period. Ko zna zašto je to dobro – ja ne mislim da je dobro, ali uzećemo tako. Usledila je Zvezda, gde sam uspeo da igram Evroligu, što je san svakog momka iz Evrope i sada se vraćam u FMP kao emotivno stabilan čovek i započinjem novu epizodu“.
Priznaje – imao je drugačije planove nakon što je obavio razgovor sa Sferopulosom.
„Moja prvobitna ideja je bila, nezavisno od takmičenja, da odem u inostranstvo. Želeo sam da se oprobam na nekom drugom mestu, otvorim sebi novo tržište i da me neko sa strane vidi da mogu da doprinesem. Imao sam dva, tri kluba koja su bila konkretna. Ali, nismo uspeli Zvezda i ja da se dogovorimo u smislu tehničkih detalja pozajmice. Bila mi je ponuđena opcija FMP-a i nisam želeo da rizikujem, poznavao sam sistem kluba, a benefit je bila činjenica da igra FIBA Ligu šampiona. Iako sam imao veliku želju da odem preko, razumno sam seo sam sa sobom i rekao – ako ne možemo da nađemo finalni dogovor što se tiče odlaska u inostranstvo, otići ću u Železnik i dati sve od sebe da pomognem FMP-u“.
Elokvencija sa kojom govori potvrđuje da nije bio dobar samo sa loptom dok je bio dete, već i da je umeo da miluje knjigu – a razboritost da izazovne životne trenutke koristi da izvuče najbolje iz situacije.
„Bilo mi je teško, jer sam se borio za inostranstvo. Oko desetog jula se pojavila prva ponuda. Agent i ja smo pokušali da nađemo rešenje sa klubom i finaliziramo prvu i najzanimljiviju opciju. Do početka avgusta je sve trajalo, nadao sam se da će se desiti, ali zainteresovani klub je u jednom trenutku odustao, jer je video da nismo mogli da izguramo do kraja. Bilo mi je krivo, već sam se video tamo, želeo sam da promenim okruženje. Osetio sam se bezveze, ali nisam traćio vreme na ono kako sam se osećao, niti dozvoljavao sebi da me ljutnja obuzima, već sam obavio razgovor sa Sašom Nikitovićem i okrenuo se FMP-u“.
Iskustvo je pomoglo da se ne vrati ponovo na nekadašnju grešku.
„Kada sam pomislio na povratak u FMP, delovalo je kao deža vi. Ceo sistem sam znao napamet. Sedam godina sam bio u Železniku, zato sam hteo da promenim. Želeo sam da vidim novi grad, nove hale, da odigram protiv jakih klubova iz druge zemlje. Imao sam ponudu iz Turske, videli su me u rotaciji, hteli da imam mnogo minuta. To mi je bilo najbitnije, da imam prostor u kontinuitetu. Generalno, tip sam koji voli putovanja i mislim da bi me dodatno inspirisalo. Nisam imao mnogo prostora da razmišljam zašto sam sada ovde, hteo sam nešto drugo… Nisam sebi želeo da radim tako nešto, jer bi me takve misli odvele u loše raspoloženje i uticalo bi na moju glavu. Prihvatio sam odluku i rešio da dam maksimum na svakom treningu, utakmici i da iskoristim situaciju na što bolji način, a istovremeno da pomognem svom timu. Odmah sam mu saopštio da sam sa glavom tu, da ću se truditi da pomažem ekipi i učiniti sve da budemo što bolji. Brzo sam prevazišao tranziciju, ali mislim da to dolazi sa iskustvom. Na primer, kada sam sa 21 godinom došao u Zvezdu kod Dušana Alimpijevića, pa sam na polusezoni poslat na pozajmicu u FMP – to mi je mnogo teško palo. Eto šta znači emotivna stabilnost. Imam teoriju da je takav moj pristup uticao na neki način na povredu koji sam zaradio kasnije. Nisam mogao da se pomirim sa tim, bio sam tužan, ljut i ogročen… Jesam krenuo dobro da igram, ali se desila povreda i sve ti onda prođe kroz glavu, da je sve džabe kada nisi na terenu“, podvukao je Lazarević i dodao:
„Sada sam se ponovo našao u sličnoj situaciji, ali sam rekao sebi – znaš šta se desilo prošli put iz tog nekog emotivnog rastrojstva. Želeo sam da budem kul, da budem okej sa odlukom i na terenu sve zaboravim. Krenule su utakmice, imam sjajne saigrače i sve je leglo. Sada mi je jasno zašto su mi stariji igrači pričali o važnosti iskustva“.
Kada sam video Duleta kako kida, rekao sam sebi da ću skakati na glavu ako treba
Prve nedelje u FMP-a su bile emotivne – previše. Železnik je pred utakmicu sa Cibionom obojila tužna vest – mladi Dušan Radosavljević je ostao bez majke. Ali, harizmatični momak je ostavio košarkašku javnost bez teksta, izašao je na teren i borio se! Lazarević nije mislio ni na šta drugo, osim kako da učini da se njegov saigrač oseća barem trunku bolje. Odigrao je najbolji meč otkada se vratio u FMP i sa 21 poenom režirao pobedu.
„Nisam ni znao šta se desilo. Bio sam na terapiji, jutro pre utakmice i ušao je Filip Čović u prostoriju. Rekao je da je Duletu umrla majka. Ono što bih podvukao, Dule je pozitivno lud momak, za kojeg nikada u životu ne bih pomislio da privatno postoje ozbiljne i teške situacije sa kojima se nosi sa 22 godine. Zamislio sam sebe da se nosim sa takvom situacijom. Ne bih mogao da budem tako pozitivan i nasmejan. Mnogo mi je bilo teško. Svaka mu čast što je doneo odluku da igra. Ja bih nestao sa lica zemlje. On je došao na utakmicu i toliko nam je pomogao na košarkaškom planu, da je bilo neverovatno. Čim sam video njega kako se trudi, meni je bilo lakše sve ostalo. Košarka je bila najmanje važna, a postala je i meni. Ipak, želeli smo da pobedimo i da se makar nešto lepo desi na taj dan. Nismo pričali o tome, ali se videlo da smo svi hteli da pobedimo za Duleta. Počeli smo letargično, pod utiskom svega, jer nas je sve pogodio. Nije mi bilo ni do čega, ali sam video njega kako kida i onda sam rekao sebi da ću skakati na glavu ako treba“.
Osim što je Zvezdu zamenio FMP-om, otvorio je vrata novog evropskog takmičenja – po prvi put igra FIBA Ligu šampiona. Panteri posle tri kola imaju dva poraza, jednu pobedu i realnu šansu da se nađu među tri ekipe u grupi, čime bi obezbedili plasman u narednu rundu.
„Iskreno, kada uporedim – Evroliga je fizički zahtevna liga, a ovo… Za nevericu koju tuču ljudi puštaju! Ovde ima toliko kontakata da ne mogu da objasnim. Komentarisao sam sa Kuzmićem posle Peristerija. Mi smo njih prebili! Sudije sve puštaju. Mnogo zahtevno. Imali smo veliku šansu protiv Manise, ali pojavio se Sejben Li. Video sam da je sad rešio Real, tako da je lakše. Čovek je dao 15 poena u poslednja dva minuta. Mursija je pokazala da je ozbiljan kvalitet, igrali su prošle godine finale. Ljudi melju – samo se menjaju i drže ritam konstantno. Pritom, biju, šibaju – iznose te sa terena. Trebalo bi da prođemo u narednu rundu, mislim da možemo da pobedimo još jednu utakmicu. Možemo da igramo sa svima, protiv Mursije nije bilo realno. Sada treba da pokažemo ponos“.
Tabela ABA lige kaže deseto mesto (3-3), a raspored da sledi utakmica sa Partizanom (17 časova, Arena premium 1).
„Čini mi se da su fizički jača ekipa nego prošle sezone. Nezgodni su, svako može da brani svakog. Biće potrebno vreme da se slože, ali vidi se u ABA ligi da pobeđuju rutinski. Nema šta, mislim da možemo da igramo sa njima. Bez respekta da uđemo u duel, da odigramo dobru fizičku utakmicu. Spremamo se, pa šta bude. Mislim da imamo potencijal da budemo još bolji nego što jesmo. Verujem da posedujemo kvalitet za plej-of. Treba da porastemo i da verujemo više jedni drugima. Imamo potencijal i ne treba da bežimo od toga“.
Skakao sam po svojim kolima zbog titule, pamtim rečenicu: “Gde ovog ubacuješ?”
Iako su mnogi mislili da je stavio tačku na saradnju sa Crvenom zvezdom Meridianbet, zapravo je, barem za sada, dopisao zarez – jer je u Železnik stigao na pozajmicu.
„Na kraju sezone sam obavio sjajan razgovor sa Janisom. Rekao mi je da ne vidi šansu za moje minute i da misli da je najbolje za mene da odem na pozajmicu, gde ću igrati u kontinuitetu, a za kasnije ćemo videti. Prihvatio sam bez pogovora, a bilo mi je drago što je Sferopulos imao fer i korektan odnos prema meni. Nije bilo nikakvog razvlačenja, već mi je odmah saopštio odluku“.
Realno je sagledao svoju situaciju i priznao da se nije iznenadio u kom pravcu je išla priča sa grčkim stručnjakom.
„Iskreno, jesam očekivao. Prošla sezona je bila šarenolika za mene. Mislim da su bili momenti u kojima sam mogao da pomognem timu, pogotovo kada je bila skraćena rotacija i kada smo imali povređene igrače. Na tim utakmicama nisam uzlazio u igru. Kada sve staviš na papir, ne možeš da se nadaš da će biti nešto drugačije sledeće sezone. Zato je bilo važno da odmah definišemo situaciju. Nisam se nadao boljem nego što je bilo, tako da sam naslućivao da neću biti u Zvezdi ove godine“.
Na Malom Kalemegdanu je osvojio dve ABA lige, tri titule šampiona Srbije i isto toliko trofeja u Kupu Radivoja Koraća. Ukupno je proveo tri sezone u kontiniutetu, doživeo mnogo lepih trenutaka…
„Ponosan sam na sebe jer sam igrao u Zvezdu. San je bio da zaigram u crveno-belom. Srećan sam što sam imao privilegiju da nosim Zvezdin dres i da zaigram Evroligu. Blo je lepih i ružnih dana, ali pamtim samo one koje izazivaju osmeh na lice. Stekao sam mnogo iskrenih prijatelja. Nemam loših osećanja, prođu u vezi nekih situacija koje su bile, ali to bude trenutno. Kada podvučem crtu, zaista lep period za mene“.
Posebno pamti prvi trofej Jadranskog prvenstva, kao početak ere Duška Ivanovića.
„Jedan od najdražih momenata mi je bio kod Dejana Radonjića kada smo osvojili ABA ligu. Prvi put sam bio uključen, imao solidnu minutažu i na neki način dao doprinos da pobedimo Partizan. Bio sam presrećan! To je bila kruna boravka u Zvezdi. Sećam se popeo sam se na krov svog automobila i skakao po njemu. Sutra ustajem, gledam auto i nemam predstavu šta se desilo. Posle mi je kliknulo šta sam uradio, pa sam morao da udaram krov iznutra kako bi ga ispravio. Na ličnom planu mi je drag momenat kada sam dobio šansu kod Duška. Prvo se nisam ni skidao, a onda se neko povredio i meni se otvorilo, a mi smo vezali nekoliko pobeda u Evroligi. Verovao mi je u kontinuitetu, a pritom smo pobeđivali. To je savršenstvo“.
Nije uvek bilo ružičasto. Bilo je trenutaka kada od svojih navijača nije dobijao pravu podršku, već neprimerene povike.
„Ne bežim od svojih grešaka. Zbog njih je došlo do nezadovoljstva kod dela navijača, koji su me kritikovali zbog toga, od čega ja ne bežim. Nije bilo prijatno, ali kada vratim film bude ti smešno. Četvrta utakmica finala ABA lige u Pioniru, kada je Duško bio trener. To se desilo posle promašenog zicera u prvoj ili drugoj utakmici. Treću sam celu presedeo na klupi, a onda me Ivanović uvodi na tri minuta do kraja u četvrtoj utakmici, a situacija se lomi. Ustajem, prijavljujem izmenu i čujem huk uz nešto kao: „Gde ovog ubacuješ?“ Ne mogu da lažem, izazove u tebi nemir i ružan osećaj. Ali, šta da radiš – trener te ubacuje i moraš da uradiš svoj posao. Kada uđeš u igru, malo zaboraviš i onda se desila trojka koja prelomila. Ostavili su me samog, što je logično – bio sam hladan kao led – Ledej u reketu, a ja na sedam metara. I šta ću, raspalim, pa šta bude. Srećom, pogodio sam!“
Pritisak je enorman, ambicije najveće, a želje navijača često nerealne. Zato su umeli da budu surovi, zaboravljajući činjenicu da je Zvezdino dete bilo na drugoj strani.
„Bude ti krivo. Osećao sam se da su me etiketirali zbog situacija koje se dešavaju u sportu, koje su realne i moguće. To me je mučilo i nerviralo, zato što smatram da nije bilo na tom nivou toliko potrebno, ali opet – navijači su procenili i ne bežim od toga. Da sam pogodio zicer, dao trojku – niko mi reč ne bi rekao. Svaki domaći igrač je prošao kroz slično. To je surovost našeg zanimanja sa kojim moraš da se nosiš. Odrasli smo ljudi i odgovorni za svoje postupke. Ono što bih apostrofirao, većinu vremena sam imao podršku. I dan danas, priđu ljudi i čestitaju, tako da zaboraviš sve te ne tako lepe momente. To su loša i istovremeno dobra isksutva – ojačaju te. Nije lako, ali što se manje baviš spoljnim stvarima – to bude bolje“.
Uvek se trudio da bude profesionalac – u svakom smislu i na svakom koraku. Ali nekada – čovek progovori, kao što je bio slučaj na utakmici sa Fenerbahčeom prošle sezone – eksplodirao je! Pokazao da igrači nisu roboti, već ljudska bića koja neće izjavama odgovarati na ružnu reč, kritiku, uvredu… Ali, na parketu emocije ne mogu da se sakriju.
„To je bila kulminacija. Prethodila je utakmica gde je bilo opet dobacivanja, bio sam naelektrisan i nekako je izletelo iz mene. Morao sam da pustim sve iz sebe. Možda takva vrsta gestikulacija prema svojim navijačima nije bila lepa. Moraš da gutaš, da se nosiš sa tim i isporučiš na narednoj utakmici ono što se od tebe traži“.
Bolelo me što niko nije reagovao, osetio sam se poraženo kao čovek
Događaj koji je obeležio kraj trećeg mandata Stefana Lazarevića u Zvezdi nije trebalo da se desi. Do sada nije pričao o sukobu sa Džejmsom Nanelijem koji je bacio senku na finalnu seriju ABA lige. U razgovoru za naš portal je odlučio da kaže ono što mu već neko vreme leži na duši.
„I sada kada se sedim knedla je u grlu – ružan osećaj do kojeg nije ni trebalo da dođe. Do moje reakcije je došlo zbog onoga što se desilo u finalu. Mislim da takvim stvarima i ljudima koji se tako ponašaju na terenu – nije mesto u sportu i ne bi trebalo da prođe bez sankcije. U ovom svetu nema pravde, ali ja se negde uvek borim za nju i nadam se da treba da bude zadovoljena. Stava sam da takvo ponašanje ne sme da prođe bez reakcije, a bukvalno niko nije reagovao. Apsolutno niko!“
Sve je počelo onog trenutka kada je ruka Partizanovog Amerikanca našla na vratu srpskog košarkaša… Završilo se pesnicom u glavu – Stefanovu, na kojoj i dalje stoji ožiljak.
„Meni i dalje nije jasno zašto je on tako postupio. Do moje reakcije je došlo kulminacijom svega, a prvenstveno jer sam se osetio poraženo kao čovek. Deset godina igram ABA ligu, bezroj puta sam igrao protiv Partizana, kada je izbio incident između Lesora i Petruševa, ja sam uhvatiio Matijasa da ne napravi još veći problem. Apsolutno smatram sebe da sam osoba koja nije incidentna i kome nikada ne bi palo na pamet da uradi nešto slično. Mislim da nijednim svojim potezom nisam isprovcirao protivnika. Mi nismo imali nijednu interakciju, ja sam do tog trenutka imao nula sekuundi na terenu. Mene je bolelo što niko nije reagovao – ni Partizan, ni Zvezda, ni sudije, ni delegati, ni ABA liga. Svi koji su bili uključeni u događaj te utakmice – niko nije reagovao. Kroz novine se provlačilo Naneli davio Lazarevića, navijači su se međusobno prepucavali, što je u meni stvaralo ružniji i ružniji osećaj. Izazvalo je u meni odluku da moram da uradim nešto po tom pitanju. Ja sam inicirao celu reakciju sa mojim pitanjem. Muškarci smo, niko ne plače zbog udarca. Završilo se opet nedefinisano, kao što je i počelo“.
Nije bilo potrebno postavljati pitanja.
„Dovoljno sam se iskontrolisao i bio priseban da sve bude van terena. Nikome se nisam žalio, ali sam smatrao da je bilo potrebna reakcija na nesportski potez jednog igrača prema drugom. Zaista mislim da nisam izazvao nijednim svojim gestom. Kada već niko nije pozabavio time, imao sam potrebnu da vidim zašto je on to uradio. Meni je na utakmici delovalo kao odgurivanje, a kada sam pregledao snimak shvatio sam da on uopšte ne gleda loptu, već ide direktno na mene i hvata me za vrat. Njegova reakcija nema veze ni sa čim!
I posle svega – ne bi imao problem da se nađe oči u oči sa Amerikancem koji je i dalje nema klub.
„Ja nisam taj tip. Ne volim da se pamtim po ružnim dešavanjima. Ne volim da budem deo tih priča. Nije trebalo da dođe do toga, jer nije mogao niko da ne vidi njegov potez na utakmici. Morao je neko da se pozabavi time, da sankcioniše nesportski gest… Ružno što se tako završilo, ali generalno tenzija između klubova se negde uvek slomi na igračima. Ne opravdavam ni njega, a ni sebe. Sigurno da smo bili pod dejstvom celog ambijenta. Nažalost, preraslo je u ličnu stvar. Ja bih posle svega mogao da sednem sa tim momkom i da ga pitam samo – zašto“.
Mala mrlja je zauzela poslednju stranicu u poglavlju zvanom Zvezda. Da li će biti novih stranica ne zavisi samo od njega. Ne želi po svaku cenu da naredne godine piše novu – voleo bi, ali možda i više da njegova košarkaška knjiga dobije rukopis van granica Srbije.
„Ne mogu da kažem da ne bih voleo. Ali, moramo da gledamo i realno. To je na kraju dana odluka struke da li mogu igračkim kvalitetima da pomognem timu. Drugo, posle sezone u kojoj se nadam da ću nastaviti sa dobrom ulogom i velikom minutažom, mislim da bi bilo pogrešno za mene i klub, da ponovo dođem u fazu da igram mestimično u Zvezdi. Ja bih voleo da imaju konstantno poverenja u mene kroz celu sezonu. Naravno, ako odluče da to zaslužujem. Ako bude priča oko povratka, potrebno je da se iskristališe da li je to to ili nije. Naravno da sam za. Znaju šta mogu, šta ne mogu… Istovremeno, imam i želju da se odem u neku drugu državu, da se oprobam u novoj ligi. Bilo bi mi zadovoljstvo da se potrudim da napravim lepu inostranu karijeru. To bih stvarno voleo“, završio je Stefan Lazarević dvočasovnu priču za Meridian sport.
Proletelo je! Moglo je i više, ali sat je otkucavao vreme za nove obaveze, a snimač govora da je oboren rekord u trajanju intervjua potpisnika ovih redova.
Bonus video:
stanko.trkulja
Verujem da mu sreći nije bilo kraja kad je po treći put zadužio opremu FMP-a
Goran Munic
Zastoo? Zato sto je decko divljak, pali se na sve i svašta i ništa ne zna.
emir.zujovic
Trener Zvezde zna sto je doneo takvu odluku a ni u FMPu mu nece biti tako lose!