Motor je obilazio Trijumfalnu kapiju i za sobom ostavljao šansone. Latino debeljuca je upravljao dvotočkašem, iza njega je sedela jednako korpulentna i nadasve zadovoljna dama. Nisu išli pravo, malo su lelujali kako bi dočarali koliko ih pogađa Šarl Aznavur i njegova La Boheme kojaje tukla iz nekog skrivenog zvučnika.
Bio je to jedini zvuk koji se čuo oko 16.30 časova, u ponedeljak, u centru Pariza. Prolazio je poneki automobil, ali nije bilo ni G od gužve. Možda G od čuđenja „Gde su svi ljudi!?“
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Pariz ne može biti ovako miran. Shvatam da ima široke bulevare, da je rasprostranjen, ali lično sam gledao smeštaj tokom Olimpijskih igara u Gradu svetlosti i bilo je retkih slobodnih soba i apartmana. Svojim očima sam video krcate tribine na stonom-tenisu, muškoj i ženskoj odbojci, džudou iz dana u dan, vaterpolu, plivanju, tenisu, basketu… Čak je i Novak Đoković to malopre rekao, da gde god da je pogledao, ljudi su bili na događajima.
Ali, ne na ulicama. Niti u automobilima.
(U stilu Dubioze)
Kažu…
Da je poseta turista prešla 20 odsto u odnosu na prošlu godinu.
Kažu…
Da je ispunjenost hotela spektakularnih 80 odsto.
Kažu…
Da su Parizu, kao gradu, ispunjena sva finansijska očekivanja od Olimpijskih igara.
…
Za sve, očigledno, postoji objašnjenje. Navodno su Parižani – barem oni manje zainteresovani za to kako će neko udariti, šutnuti, smečovati loptu ili preskočiti, trčati, vrteti se na raznim podlogama i spravama – iskoristili trenutak da pobegnu iz svog grada da bi izbegli haos. To bi apsolutno objasnilo manjak automobila i, generalno, ljudi na ulicama van sportskih događaja i daleko od Ajfelovog tornja, Luvra, Konkorda, Trokadera i svih onih čuvenih lokacija lokacija na koje nekada i slučajno nabasam, koje vrebaju iza ćoška sa svom svojom impozantnošću.
To je moj sin
Međutim, podaci kompanija za onlajn prodaju voznih karata kažu da su Francuzi ipak nagrnuli u glavni grad, a ako već dajem lični doprinos toj statistici je – sigurno jesu! Jer, sve dvorane su ipak najpunije domaćim navijačima koji pošize kada čuju neku domaću pesmu, kada ugledaju nekog njihovog sportistu ili slavnu ličnost na tribinama…
Prema Turističkoj organizaciji Pariza, 650.000 turista bilo je u Gradu svetlosti od 24. do 27. jula – 17,3% više Francuza i 14,8% više stranaca.
Vozio sam se taksijem samo dva puta – kada sam jurio na plivačku 4×100 štafetu i kada sam se selio. Bilo je to na samom početku, pa šofer nije bio nervozan. A kažu da postaju sve nervozniji, jer, prema podacima Forbsa, posao ne ide baš kako su svi zamislili. I redovi za Diznilend su manji nego inače.
Ali, kada pogledam sa tribina, recimo, stadiona za basket 3×3 i okruženje oko Konkorda… Krcato je ljudima koji pumpaju novac u sve što olimpijski svet nudi. Redovi za hranu, pića i oficijelni šop su večito prisutnu. Jutros sam, naprimer, video ogroman red za olimpijsku prodavnicu kod metro stanice Chatelet – Les Halles, daleko od bilo kog sportskog bojišta.
Sofijanići
„Ideja organizatora je bila da rasprostre šopove po predgrađima, gde turisti ne zalaze“, čitam i potvrdu mog utiska na Forbsu.
Plus, Amerikanci vole da potroše pare u Parizu, a njih je najviše. Kažu, oko 132.000! Letovi sa one strane Bare tokom Olimpijskih igara čine 29 odsto od ukupnog broja inostranih aviona koji stižu na „Šarl de Gol“.
Sledeći na listi su Kanađani (prelaze isti Atlantik), pa Japanci, Nemci, Španci, ozbiljan nalet je i iz Kine…
„Dobili ste dva stana umesto jednog zbog naše greške, smatramo da je to pošteno“, piše u poruci ona ista Yilin, ako je se sećate iz nekog prethodnog dnevnika, koja se izvinjavala zbog svih nelagodnosti oko mojih raznih selidbi. „Zaradili bismo mnogo više od tih stanova tokom Olimpijskih igara“.
Pošto je ovako baš džabe, razmišljam da li da napišem… I, naravno, napišem.
Pošto Parižani nisu podigli cene smeštaja za 24% u odnosu na isto vreme prošle godine! Prosečna cena je 324 evra po noći! Kapaciteti hotela u avgustu skaču do neverovatnih 90% ispunjenosti!
Šminka potomka Inka
I sada bi trebalo da uzmem hartiju i plajvaz i izračunam otprilike koliko svaki od tih turista minimalno novca ostavi u Parizu. Ako je doručak 7-8 evra, ručak sa jednim pićem minimum 20, ako je olimpijska majica za decu 25 evra, duks 50, majica za odrasle 75…
Ako je voda unutar tih sportskih kompleksa, na kojima su desetine hiljada ljudi, 5,5 evra … Ako je hot-dog devet evra… Ako posle svega toga treba otići i na piće u neki lokal…
„Ovo je stvarno nešto neverovatno. Nisam očekivao. Skoro 15.000 ljudi je ovde na stadionu samo da dočekaju sportiste, da slave sve što sport predstavlja i njihova dostignuća… Fantastično“, rekao nam je Novak Đoković nakon što je, na 40 stepeni u tom trenutku, izašao pred okupljenu masu na Trokaderu, prošetao zlatnu medalju, zaplesao šampionski ples i posle desetak minuta se povukao. Pre toga je istim tim okupljenim, pre svega Francuzima (na osnovu oduševljenja kada je izašao i Tedi Riner) poručio da su zbog ovoga, ali i zato što su na svakom događaju, svakog dana, tribine ispunjene – najbolja publika na svetu.
Geri Mur je napisao i, pre svega odsvirao više nego što je otpevao, da se „seća Pariza iz ’49“. Neko će opevati Pariske pločnike i iz ’24.
O gradu svetlosti, stila – i punijih džepova.
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Pa ni jedan grad se ne prijavljuje za to da bude domaćin Olimpijadi zato da bi imali trošak organizacije već na protiv da bi sve strukture ugostiteljstva, turizma, zabave i trgovine što više zaradile u što manjem vremenskom periodu.