„Hej, evo ga ovaj koji je osvojio medalju! Idemo da se slikamo!“
„Da, da, brzo!“
Bračni par Čorbić bio je spreman da pretrči ulicu za samo jednu uspomenu. Gledao sam to dvoje radosnih, mladih (barem za mene mladih) ljudi kako prilaze momku sa kosim očima i traže fotografiju. I on je bio nasmejan.
Ime mu je, mislim, Nariman Kurbanov. Pod uslovom da je to bio on, u pitanju je osvajač srebrne olimpijske medalje na konju sa hvataljkama.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Osvojio ju je u Bersiju, nekih sat vremena pre nego što će ga dvoje simpatičnih Srba napasti za fotografiju na semaforu 200 metara od dvorane u kojoj će se srpski košarkaši i košarkašice narednih dana boriti u eliminacijama. Dvorane koju već 14 godina pamte i navijači Partizana.
Čulo se kako u tom trenutku srce pokušava da iskoči iz grudi onižeg proćelavog čovečuljka koji je stajao pored i posmatrao prizor. Stajao je u istoj uniformi, sa žutim suncem na plavoj podlozi, sa očima istog oblika, ali još većim ponosom.
„To je moj sin“, stavio je ruke na grudi ovaj sredovečni Kazahstanac dok su mu se oči caklile. „To je moj sin!“
Ser Četvrti – rođen u pogrešno vreme
Čuo sam to jednako glasno kao „To, bre, mili!“ Dragutina Topića dva dana ranije, a nekoliko sekundi nakon što je njegova kćerka, Angelina, oborila visinu 195.
Znao je da se njegova tinejdžerka plasirala u finale, ali još je bolje znao da su čvrstina i hrabrost koje je ta devojčica pokazala u momentu dok joj je skočni zglob oticao bilo nešto na šta posebno može da bude ponosan.
Žao mi je, već danima, što sam prisutan kada novinari usred priče sa Novakom Đokovićem o onome što se dešava na šljaci, upletu i njegovu porodicu. Posebno sina, Stefana. Prvi put je bilo OK, malo dečak sa zastavom Srbije, malo ponos zbog igranja u majici sa državnim grbom…
Legitiman je bio i Novakov odgovor, koliko mu je to sve značajno.
Ali, već sutradan, opet. Pa prekosutra, opet.
Vidim da u startu zasmeta i Đokoviću senioru, ali kako krene da priča o deci, tako se ublažava. Čini mi se da bi u tom momentu najradije pričao samo o njima. Naravno, ne novinarima.
„Došli su im neki drugari. A i ovo je dosadno. Razumem ih, bolje da se igraju“, ponudio je opravdanje za slučaj da mu klinci nisu bili na tribinama tokom polufinala Olimpijskih igara.
A bio je sin. Zatezao devetogodišnje glasne žice koliko je mogao samo da podrži tatu.
„Imam dvoje predivne dece i ženu koja me stalno čeka da dođem kući. Jedva čekam da budem sa njima“, rekao je Marko Podraščanin petnaestak minuta nakon što je odigrao poslednji meč u karijeri u dresu odbojkaške reprezentacije Srbije.
Ove dnevnike, sa najvećih takmičenja na koja me tada Žurnal slao, devet godina je štampao i koričio Rade Nešović.
Ne bi bio zadovoljan kada bih propustio neki dan zbog nedostatka inspiracije ili tesnog rasporeda. Iz ugla nastavnika ruskog jezika sa zadovoljstvom mi se smejao kada sam pogrešio parafrazirajući mučni dijalog moskovskog para koji je sedeo pored mene na letu za Kinu.
Sve je to bilo vrhunac njegove podrške koju sam mogao da čujem istom jačinom kao:
“To je moj sin.”
Ovo piskaranje iz Pariza je prvo koje neće biti u prilici da odnese kod knjigovesca i podeblja tu jednostavnu knjižicu koju je za svoju dušu pravio i pažljivo čuvao. Olimpijske igre su ovoga puta malo zakasnile.
Dovoljno je uradio i bez toga. Dovoljno je čitao.
Hvala mu. Hvala svima njima.
Bonus video:
emir.zujovic
Uzivam da citam ove crtice i zapazanja koje belezi u Parizu dopisnik Meridiana!