Pun je energije i entuzijazma. Samo sada više ne skače po terenu, nego pored aut linije. Ne nosi dres, već odelo. Ima i kraću kosu u odnosu na period kad je igrao u Partizanu i reprezentaciji. Želja za pobedom je identična… Možda čak i mrvicu veća. Aleksandar Mitrović (43) je posle bogate igračke karijere, odlučio da prenosi znanje na neke nove odbojkaške generacije. I u ovom trenutku može da kaže da mu odlično ide.
Nekadašni reprezentativac je sa subotičkim Spartakom ispisao istoriju plasmanom u finale Kupa. Eliminisao je Crvenu zvezdu i boriće se za trofej. U prvenstvu Srbije drži vodeću poziciju (Radnički ima manje poraza, ali i dve utakmice manje). Subotičani su za sada pravi hit sezone.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ove nedelje ostvarili su veliku pobedu protiv crveno-belih na Banjici. Ne najveću u sezoni, nego najveću u 2025. godini. Barem tako trener kaže… Prvi meč su dobili, revanš izgubili maksimalnim rezultatom, a onda zasijali u zlatnom setu.
“Nije moglo luđe… Ali, Zvezda je odigrala utakmicu… Pa ne znam. Ne pamtim da su skoro ovako izdominirali. Probaš, trudiš se da nešto promeniš – taktički, tehinički. Sve smo nešto pokušavali, ali njih je svuda bilo. Ne možeš da odgovoriš ni na njihov napad, ni servis, ni odbranu… Nisam ni ja video neki konkretan izlaz iz toga”, ispričao je u razgovoru za Meridian Sport Aleksandar Mitrović. “Rekao sam igračima ajde da budemo strpljivi i čekamo neku šansu, da oni izađu iz tog njihovog momentuma. Došao je onda taj zlatni set… Gubiš, ubijaju te, ali opet u tom dodatnom periodu imaš šansu. Bio je pritisak sa obe strane… U najbitnijem momentu mi smo bili bolji, mirniji, tehnički, taktički… Stojim iza toga da je glava odlučila. Poveli smo 5:1 i posle je bilo sve mnogo laganije. Ti si gore, sa druge strane je malo frka. I eto… Moram mojim momcima da čestitam kako su glavom odradili sve. Fenomenalno“.
Plasman u finale Kupa već predstavlja zapažen uspeh…
“Sve vreme sam pričao igračima: ’Ove godine – 2025. ovo nam je najbitnija utakmica’. Stvarno tako mislim. Sam ulazak u finale… Mnogo mi je draže zbog kluba i igrača, nego zbog mene… Ja sam mlad trener, u poslu sam pet godina, ali svakako mi zbog njih više znači. U ekipi imamo Simića i Milutinovića, koji su osvajali štošta. Imaju mnogo kupova, titula, superkupova. Brojali smo nedavno – čini mi se zajedno da su osvojili više od 20. Ali, tu su Huzejrović, Stević, Jakub, Sem… Ako pričam o prvoj postavi, a onda i o drugoj. Svima mnogo znači, lep je početak neke priče i lep kraj 2025. godine. Iako imamo još dve utakmice, ovo je ipak pečat u decembru. S ovim ćemo psihički limit podići još više gore“.
Spartak pravi hit prvenstva, čuva prvo mesto – blistao Jakub Ziobrovski
Umeo je prethodnih godina Spartak da bude iznenađenje u prvenstvu, ali do završnog stepenika u Kupu je prvi put stigao…
“Ljudi iz kluba su veoma emotivno doživeli. Za Spartak mogu da kažem sve najlepše. Možda je i nerealno kako ljudi funkcionišu, koliko ulažu… Ne razmišljam ni o čemu. Šta god sam tražio, otkad sam došao, to sam i dobio. Sve igrače koje sam želeo sam dobio bez pogovora. Kad sam pregovarao sa njima da dođem, bio sam veoma zainteresovan, dogovorili smo se za pet ili deset minuta. Meni kao čoveku znači što sa ljudima koji vode i vole klub mogu da budem ja, da ne treba ništa izokola da pričamo. Već sve direktno. Mnogo sam srećan zbog toga“.
Iako su sklapali gotovo ceo novi tim, deluje da su se kockice dobro poklopile.
“Želeo sam neke igrače od prošle godine da zadržim, ali sticajem okolnosti nije došlo do toga. Mnogi od njih su tu bili godinama, tako da je možda došlo do nekog zasićenja, pa je bilo vreme da probaju nešto drugo – što je potpuno legitimno. U lepim su godinama, iskusnim, zrelim… I za njih i za klub je vreme bilo da se rastanu. Taj razlaz je bio prijateljski. Nema zlih misli… Prvo sam pričao sa njima, a onda sam tražio igrače. Klub mi je dao tu slobodu. Izaberem, onda pričamo, izaberem, pa pričamo… Uspeli smo sa svim igračima koji sada igraju za Spartak brzo da se dogovorimo, nije bilo gubljenja vremena. Naravno, bilo je i odbojkaša, sa kojima smo pričali, ali se nismo dogovorili. Ima domaćih igrača koji ne znaju šta žele. Krenemo u pregovore, a onda ajde još jedan uslov, još jedan, još jedan… Ti ispuniš sve – on opet neće kad mu daš ugovor da potpiše. I takve više nismo hteli da čekamo. Ali, ovi koji su tu – sa njima je sve bilo jednostavno. Dan-dva i dogovoreno“.
Subotičani su se oslonili na dva kvalitetna stranca, koji su se sjajno uklopili sa domaćim.
“Mnogo je teže dogovoriti se sa domaćim… Neverovatno, ali tako je. Imam tu sreću, pa što se samih stranaca tiče, mogu da dobijem video materijal, mogu da čujem od prijatelja… Pratim neke igrače cele godine. Imam prijatelje iz odbojke, pa na svakom kontinentnu mogu da se raspitam kod ljudi kojima verujem i koji imaju slično viđenje odbojke. Za Jakuba i Sema sve je bilo veoma brzo“.
Sem Flauerdej je iz Australije i prvi put je zaigrao u Evropi. Jakub Ziobrovski je Poljak i za sad mu odlično prija uloga lidera.
“Sem je fantastičan momak, uvek pozitivan. Nikad mu ništa nije teško. Dečko je stalno sa osmehom, jedno sunce. Nasmejan, raspoložem, fantastičan… Jakub je više od profesionalca. Naravno da bih ja voleo da imam domaće igrače, ali ako stranac dolazi kod nas onda on mora da se razlikuje po nečemu, mora da bude primer… Da ti da nešto više od igranja, da nauči druge igrače kako treba da se ponaša profesionalac. I od Sema i od Jakuba posebno mnogo toga može da se nauči. I što se ponašanja tiče i same odbojke. Da nije trening samo termin od sat i po, dva – nego da je ceo dan. I kad spavaš i kad se odmaraš i kad jedeš – sve je to deo treninga. Jakub je fantastičan primer kako sve to treba da funkcioniše“.
Zanimljivo, Aleksandar i Jakub se nisu prvi put sreli u Subotici.
“On je iz Žešova. A ja sam tamo igrao od 2006. godine… Znam da mi se ćerka rodila 2009. godine, a ja sam bio tamo. I kad smo pričali oko dolaska, on mi kaže da me poznaje. Ja se zapitam kako… On kaže da je u Žešovu dodavao lopte kad sam igrao. Odmah sam mu rekao: ’Ako si iz Žešova, primljen si’. Eto, to je baš zanimljivo bilo“.
Sve trenutno u Subotici ide kao podmazano, ali trener je svestan da se crta podvlači tek na kraju sezone.
“Čvrsto smo na zemlji. Tako je bilo i kada smo sve sklopili. Sigurno da imamo ambicije da budemo što bolji, daleko bolji nego prošle godine. U Kupu smo već ostvarili to – sigurno se nećemo zaustaviti kad imamo šansu da osvojimo. To je sigurno bio cilj – da igramo finale, a u tom meču ćemo sigurno tražiti našu šansu, ko god bude sa druge strane. Pokazali smo da možemo sa svima da igramo. Što se prvenstva tiče isto – daj da budemo mnogo bolji nego prethodne sezone. Želimo da ostvarimo plasman u Evropu. Iako smo trenutno prvi, ima još mnogo da se igra. Pa plej-of… Pričao sam skoro sa igračima. Baš sam im rekao: ’Nama je ovo top, niko ne priča o nama, mi radimo svoj posao…’. Ja do pre nekoliko dana nisam znao da smo prvi. Rekao mi je naš direktor, a ja nijednom nisam pogledao tabelu. Da mi on nije rekao verovatno ne bih znao. To što smo prvi imponuje, ali ne znači mnogo. Jeste dobra motivacija, ali važno je samo šta će biti na kraju. Liga je ujednačenija nego ranijih godina – svako svakog može da dobije. Nama je bitno da budemo zdravi, da nas povrede zaobiđu, pa polako“.
DA BI BIO PROFESIONALNI TRENER U FRANCUSKOJ MORAŠ DA IMAŠ DIPLOMU
Aleksandar je čini se odjednom iskočio kao trenerska opcija u Srbiji. Došao je prvo u Takovo, potom u Spartak… Do tada je njegova priča bila vezana za Francusku. Dok je bio u igračkim vodama, nije mu bilo na pameti da će se odlučiti za ovu profesiju.
“Ma nisam imao pojma… Ja sam zacrtao da igram do 38. godine. To mi je bila odluka, ne znam zbog čega. To je padalo 2020, pa sam hteo da zaokružim. Ali, desila se ta korona, trebalo je onda da nastavim da igram. Želeo sam da sačuvam kolena, da mogu za decom da potrčim. Želeo sam nešto drugo da radim, probao sam… Ali, volim ja salu, ne volim radno vreme od toliko do toliko. Volim i taj stres, kao da je droga – i pre utakmice i za vreme utakmice. Pobediš – ne spavaš od uzbuđenja, izgubiš – ne spavaš. Taj stres i prtisak me drže, vuku me, postao sam zavistan od toga. Uživam“.
Sve je krenulo u zemlji u kojoj je proveo najveći deo karijere.
“Počeo sam u Francuskoj. Spustio sam se u petu ligu da budem i igrač, a i trener… To je lepo počelo, ali je onda bio drugi talas korone i sve se zatvorilo. Posle me pozvao bivši klub da budem pomoćni – oni su igrali ali bez publike. Da se nisam vratio u stari klub da budem asistent ne verujem da bih ostao u odbojci. To je bila neka prekretnica. Video sam da mnogo volim ovo. Pritom si i plaćen za to – pa ima li šta bolje“.
Uloga asistenta mu je za početak prijala…
“Dok sam bio drugi trener u Francuskoj, imao sam slobodu da sve radim. Ali, zasluge je preuzimao prvi trener, a mene nije bilo nigde. Svakako sam zahvalan na poverenju koje mi je on dao. Uvek me pitao šta mislim, ja sam govorio – i tako je onda i bilo. To mi je pomoglo mnogo u trenerskom poslu. Posle tri godine tamo želeo sam da budem glavni, da od mene zavisi. Da bi bio profesionalni trener u Francuskoj moraš da imaš diplomu, skoro pa fakulteta. Treba ti u najboljem slučaju tri godine. Ja sam sad u nekom procesu to tamo da završavam… Potrebne su ti tri godine, a nemaš autorizaciju za rad, moraš da treniraš amatere, mlađe kategorije. Ja se tu nisam video”.
Iz Francuske je usledio dolazak u Gornji Milanovac.
“Preko mog velikog prijatelja Dejana Vulićevića pojavila opcija… Rekao mi je da Takovo traži trenera i pitao da li želim. Terza me pozvao, dogovorili smo se brzo. Bilo mi je prelepo, divni ljudi, svi u Milanovcu su domaćini… Žele da te ugoste, pomognu, pozovu. Nema šta loše da se kaže. A ja generalno za Srbijom plačem posle 20 godina u inostranstvu. Vratio bih se juče u Srbiju, ali porodično. Ali, deca su u školi, supruga radi… Tamo je sistem drugačiji. Deca idu šest ili sedam nedelja u školu, pa imaju dve nedelje raspusta. Tako da se tad vidimo. Ovde se otvorila prelepa, predivna, velika šansa za mene – i da naučim i da ostvarim. Srbiju volim, naše ljude, da se osećam svoj na svome… Dvadeset godina sam već napolju, zaželim se svega“.
Čim je preuzeo funkciju prvog trenera – znao je da je to to.
“Volim da od mene zavisi, da sam potpuno u tome, da razgovaram sa igračima… Imamo problem – daj da tražimo rešenje. Svi su mi prepisivali tu ulogu još dok sam igrao. Posebno tokom tih zrelih godina – poslednjih u karijeri. Namestilo se da sam ja taj koji vodi, ne kažem da sam bio najbolji igrač, nego neki tihi lider. Vodio ekipu kroz neke situacije, bio spona trenera i igrača. Nisam ja to osećao, nego se namestilo prirodno, a saigrači su mi mnogo puta rekli. Ja sam ovo želeo da probam, pa šta bude. I svidelo mi se“.
Posle Takova usledila je selidba u Suboticu krajem januara.
“Tražili su trenera… Ja sam imao želju. Spartak Subotica – o klubu sam i ranije čuo sve najbolje. Ambicije, uslovi… Sve se poklopilo. Zašto ne probati? Nisam pogrešio, uživam ovde, prelepo mi je. Ako već nisam sa porodicom. Oni su 1500 km dalje od mene, a da imam problema nekih u klubu, kakvih god – ne bi valjalo. A ovde je sve savršeno. Šta da tražim više… Sad su samo rezultati bitni i to je to“.
O nekim budućim koracima ne razmišlja dublje.
“Svi me pitaju pa šta ćeš posle… Polako… Želim ja da budem i selektor i trener većeg kluba… Ali, daj da ne budem previše anksiozan zbog preteranog razmišljanja o budućnosti. Ako vrediš – uvek se namesti“.
Budući selektor Srbije možda?
“Sada ne… Kada budem siguran da ja to mogu i da je to pravo vreme – što da ne. Neće biti to još nekoliko godina sigurno“.
JEDINA GREŠKA JE ŠTO SAM PRERANO OTIŠAO U ITALIJU
Ako prevrti film na igračku karijeru – može da zaključi da se najviše zadržao u Francuskoj.
“Mnogo toga je odlučila najstarija ćerka… Tačnije zbog nje smo se odlučili. Ona je dete živela na tri kontinenta, tri jezika je naučila u vrtićima, obdaništima. Rodila se u Beogradu, ovde krenula u vrtić, pa posle Argentina, Emirati, Francuska. Učila je španski – pričala sa njihovim specifičnim dijalektom. Pa onda u Emiratima išla u englesku školu, gde je imala britiš akcenat, kao na dvoru da je bila“, nasmejao se Aleksandar. “Ta neka njena tranzicija je bila totalno lagana, da je neverovatno. Odatle smo otišli u Francusku. Opet škola, opet sve novo… Ona se super uklopila od prvog dana. I tu smo odlučili da je dosta sa selidbama. Svidelo nam se… Više je presudilo to van terena, ali ništa nismo pogrešili“.
Na samom početku karijere imao je jedan korak koji bi sada možda promenio. Iz Partizana je otišao u Latinu.
“Bilo je isuviše veliko… Mislim da mi je jedina greška što sam u tim godinama otišao u Italiju. Imao sam 21, 22… Mislim da je bilo prerano. Ne bi bilo prerano da sam otišao u ekipu gde bi igrao non stop. A ovako… Bio sam neki treći primač, igrao sam, ali ne dovoljno. Mislim da sam tu pogrešio, ali sve ostalo, bilo je OK. Posle se sve nameštalo lepo“.
Italija, Turska, Poljska, Rusija, Francuska, Argentina, Arapski Emirati… Svašta je Aleksandar prošao.
“Drugu sezonu u Italiji sam proveo u ekipi u kojoj sam igrao sve vreme. Pa sam otišao u Tursku, gde sam bio u Halkbanku. Bili treći u CEV kupu… Posle Poljska, koja je fantastična zemlja i što se tiče života i sporta. Mogu da budem zadovoljan. Da li sam mogao više i bolje – verujem da jesam. Ali, povrede do 30. godine su me baš mučile. Koleno… Od kad sam otišao u Italiju – šest, sedam sezona nisam zbog kolena mogao da završim. Nisam mogao u plej-ofu da izdržim… Da sam znao operisao bih se ranije. Uradio bih to sa 22, 23 godine. Ali, dobro, sve greške i sve dobre stvari – ja sam birao. Tako da ne žalim! Niko nije uticao na mene. Sve je to proces odrastanja i sticanja iskustva“.
U Srbiji je igrao u rodnom gradu za Napredak, pa onda u Partizanu. U crno-belom ga najbolje pamti domaća publika…
“U Partizanu sam proveo najlepše igračke godine. Iskreno… Sve mi je vezano za Partizan. Otišao sam sa nekih 18 godina, ostao do 21, 22. Sazriš, vidiš, prođeš… Uvek se setim tih godina. Upoređujem ove klince danas sa mnom tada. Tražim da vidim šta je meni tada odgovaralo, šta sam ja tada radio – pa da uradim sa njima, uz neke korekcije. To mi je baza svega“.
Partizan mu je otvorio vrata seniorske reprezentacije, u kojoj je bio ram uz rame sa velikanima ovog sporta.
“Iz Kruševca sam otišao u juniorsku reprezentaciju, a u seniorsku iz Partizana. To su naše zlatne godine… Ti stariji igrači koji su bili… Nikola, Vanja, Miljko, Gera, Đula, Kvisko… Nije tu bilo borbe za ulazak u tim – nego ćutiš i učiš. Od svakog od njih je moglo mnogo toga da se nauči. Trpiš kritiku, pohvalu…“.
Bio je tu nekoliko godina, ali veći trag nije uspeo da ostavi u tako paklenoj konkurenciji, uz probleme sa povredama.
“Nisam mogao duže… Jednostavno, dolazio sam i na pripreme povređen. To desno koleno me baš mučilo. Nisam to bio ja. Nije bilo fer da dođem u reprezentaciju da se lečim. Bio sam na nekoliko Svetskih liga, Evropskom prvenstvu 2005, Olimpijskim igrama 2004… Poslednji put sam bio na kvalifikacijama za OI 2008. godine. Jedne godine sam dobio i boginje na pripremama reprezentacije. Tako da… Šta da kažem. Tako je očigledno moralo da bude“.
MUŠKA ODBOJKA U SRBIJI? MISLIM DA BI SISTEM TREBALO DA SE PROMENI
Priča sa zlatnih dana prebacila se na ove teške dane za mušku odbojku… Dečaci se sve teže odlučuju igru preko mreže.
“Možemo samo da kukamo, ali daj da se koncentrišemo na neko rešenje. Mislim da bi sistem trebalo malo da se promeni. Ja u Francuskoj vidim kako to rešavaju. Jeste da tamo ima više igrača, ali oni su selektirani za to. Svi najtalentovaniji su tri, četiri godine zajedno. Idu u školu, treniraju, igraju ligu zajedno. Smešteni su u internatu, u vrhunskim uslovima. Sve je prilagođeno njima, kako bi od 20 selektiranih nekoliko bilo reprezentativni kalibar. Svi njihovi igrači koji su sad u reprezentaciji su potekli iz nacionalnog centra. Mislim da je naš sistem prevaziđen – da klubovi prave igrače. I Poljaci, Ukrajinci, Italijani, Francuzi – rade po ovom principu. Moramo mi nešto da promenimo i da krenemo ka napred“.
Svemu tome ne sme da se pristupi površno, već veoma studiozno.
“Suplementi, oporavak, sve dozirano… Imao sam sreću da provedem 10ak dana sa njima, da vidim kako funcioniše. Sve su mi ti treneri pokazali. Kako se sve prati, sve je dozirano… Ne sme neko da trenira dva sata, da skače dva sata – već mora tačan broj za svakog igrača da se zna. Koliko mora skokova dnevno da napravi… Sve je otišlo na statistiku, istraživanja, sve se meri, broji“.
Pitanje je koliko je Srbija daleko od takvog pristupa.
“Nismo mnogo daleko… Nek nam se završi nacionalni centar, pa mislim da bi trebalo razmišljati u tom smeru. Pravo je vreme da se nešto promeni. Da radimo više, da se kvalitet prati, da i Savez i ljudi koji brinu o mlađim kategorijama ne razmišljaju da li ti igrači u mlađim kategorijama treniraju dva, tri ili četiri puta nedeljno, već da oni budu praćeni sve vreme. Tu mora i škola da se uključi. Da ne bude samo da se bavi sportom, nego moraju da se razvijaju i akademski i kao ličnosti. Psiholog, trener, fizioterapeut, kiropraktičar… Svi ti ljudi moraju da rade dobro plaćeni, u kvalitetnim uslovima, da budu zadovoljni, da bi dobro radili“.
Bonus video:
darija
Aleksandar Mitrović i dalje pamti igre iz crno-belog dresa koji voli najviše na svetu, te godine nikada neće zaboraviti.