Postoje ljudi koji ne zaslužuju da se o njihovim daljim potezima u karijerama saznaje slučajno. Trebalo bi da ti značajni koraci budu ispraćeni, a ne da, recimo, neko na TV ugleda kako na klupi evroligaša sedi čovek ozbiljnog renomea, a za kojeg se nije znalo da je tu.
Potraga za ilustracijom ovog teksta, kada se ukuca „Nenad Trajković“ u arhivi, vodi do fotografije čoveka koji je slavodobitnički na ramenima Ratka Varde. Samo podsećanje da je imao uspehe kada je vodio Partizan (na stranu to da je za neke mlađe čitaoce Meridian sporta i podsećanje da je bio trener crno-belih).
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Druga fotka je kako stoji pored mlađanog Aleksandra Džikića koji mu je u to vreme bio asistent. Treća kako upućuje Vladu Đokića šta da radi na putu do osvajanja Kupa. Četvrta, kako je prvi trener tima u kojem su bili Mića Berić, Vesa Petrović, Nenad Čanak, Vlado Ilijevski, Aleksandar Čubrilo, Nikola Bulatović, Ratko Varda…
I onda, tog istog Trajkovića, ugledate na klupi Virtusa , odmah iza Duška Ivanovića. Tiho, bez pompe, onako kako voli, seo je na mesto asistenta evroligaša iz Bolonje.
„Sa Duškom sam mnogo dugo u kontaktu, prijatelji smo, zajedno smo radili kad sam mu bio pomoćnik u reprezentaciji BiH gde smo išli i na Evrobasket. Od tada smo u stalnom kontaktu. Ukazala se šansa da radimo zajedno i ja sam je oberučke prihvatio. Znam koliko mogu da pokupim od takvog trenera uz druženje i razgovore sa njim“, priča za Meridian sport sada 64-godišnji stručnjak.
Dok se vraćao u njegov Beograd, da igra protiv njegovog Partizana (sreda, 20.30 časova), govorio je smirenim glasom realnog čoveka.
„Virtus nema veliki budžet i ne može u tom smislu da se takmiči sa velikim timovima. Doveli smo jednog igrača oko kog bi trebalo sve da se vrti, on je samim tim i najviše plaćen – Karsen Edvards. Na trojicu je klub sa inače malim budžetom potrošio najviše para – Edvardsa, Alena Smailagića i Luku Vildozu. I to su jedini evroligaši koje smo potpisali. Pokušavamo da izvučemo maksimum iz tima, ali nakon što smo pobedili velike timove kao što su Real, Panatinaikos, Efes…svi su počeli da računaju na nas. Dajemo sve od sebe da sa ekipom koja je po budžetu i po imenima mnogo slabija u odnosu na mnoge druge, pobedimo u što više utakmica. U Italiji guramo dobro za sada, iako smo izgubili u nedelju od Milana. Velika je borba velika iz dana u dan, mnogo je utakmica, igrači su iscrpljeni…“
Od vremena kad je on vodio Partizan protiv najjačih ekipa, promenilo se i to da nema mnogo vremena za treninge, a tu se neretko gubi značaj kvaliteta i iskustva trenera.
„Mnogo se to promenilo. Imali smo jedan trening pred Partizan. To je to. Samo još šuterski trening u Areni. Mnogo puta idemo na utakmicu bez ijednog treninga, samo uz gledanje videa. To je mnogo teško i za igrače, a posebno za trenere da odaberu nešto dobro i pokažu to igračima. Previše je informacija, stalno nova taktika u napadu, odbrani… Sve je kompjuterizovano.“
Nekoliko sedmica pre nego što je napustio Partizan, Željko Obradović je takođe pričao o tome da se nema vremena za trening, pa izostaje discplina i koncentracija u igri.
„Slažem se“, kaže čovek koji je nekada davno sarađivao sa Obradovićem. „Mnogo utakmica i mnogo povreda. Kokoškov je jednostavno stradao samo zbog povreda. Dovedeš jaka pojačanja i svi se povrede, a u velikom si klubu sa navijačima koje ne interesuje stanje, već samo hoće pobede. Mediji slede takav odnos i tu uvek, uvek, uvek – pada trener.“
Možda je u Partizanu ta situacija malo drugačija, u smislu da je Obradović imao drugačiji status u klubu nego Kokoškov, ali je slična tema.
„Niko ne pita Željka zašto je neko morao da ode na sahranu, zašto možda nije bio povređen, ali mu se nije treniralo. Ili mu se nije baš trčalo, a plaćen je mnogo, pa ne možeš da se ponašaš prema njemu kao prema junioru. Ne možeš da ga kazniš, jer mnogo košta i moraš ti da se prilagodiš. Veliki treneri u NBA teško mogu da izdrže, ne mogu da podnesu takav odnos da su igrači velike zvezde i sve im je podređeno. Mi to ne možemo“, kaže Trajković i poentira:
„I zato je Obradović otišao.“
Asistent Duška Ivanovića u Virtusu gleda Partizan i zna šta može da očekuje, iako je iznad Humske oblak neizvesnosti:
„Partizan ima mnogo dobre igrače, velike. Sigurno će biti bolji. Ono što se desilo je trenutno, ali taj kvalitet ne može da izvetri. Sve će biti bolje. Ali, ja da se pitam, ja bih doveo veliko ime za trenera – pod broj jedan Sašu Đorđevića! Dobro, možda je on i odbio poziv, ne znam, ali vidim da Partizan ima politiku da dovede nekog drugog. Voleo bih prvo da vidimo šta je kod nas, u našoj avliji, a ne da stižu iz Španije, Italije… Ja nisam za to. Imamo mnogo bolje opcije od one koja dolazi.“
Istina je da nije moglo da se desi da srpski klub, sa srpskom (ili jugoslovenskom) školom košarke, vodi stranac.
„Nije moglo da se zamisli ni da Partizan ima desetoricu stranaca u timu“, nastavlja Trajković. „Gledaš utakmicu i sve strance na terenu… Nekada davno, da te neko probudio usred noći i rekao ti da je to Partizan, mislio bi da se neko sprda sa tobom. Sve se skroz okrenulo i ide u pravcu američke košake u Evropi. Svi koji tamo ne znače ništa, dolaze ovde, a onda mi ne možemo da razvijamo igrače. Tu se Žalgiris još malo drži, nema mnogo stranaca. Preplavljeni smo Amerikancima i biće sve gore i gore, jer je biznis u pitanju. Ako su tu pobede, ako je tu medijska podrška, publika će dolaziti, novac praviti… Evropska košarka odumire.“
Možda je odgovornost i u svim trenerima Evrolige koji godinama unazad ne daju mladima šansu, pa onda oni odlaze daleko? Trajković se ne slaže sa ovom tezom.
„Ne može Željko Obradović da daje mladima priliku, ako ide na protivnika koji ima ale od 2-3 miliona evra. Ne trpe se baš porazi. Da Partizan igra sa mladim srpskim igračima, gubio bi ubedljivo i Arena u jednom trenutku više ne bi bila puna. Nikome ne bi to bilo interesantno.“
Ali, Obradović je pre tri godine igrao sa nekolicinom mladih momaka. Među njima je i Alen Smailagić koji je potom otišao iz Partizana, a sada je u Bolonji kao jedan od lidera.
„Virtus očekuje od Alena više“, surovo je iskren Trajković. „Ono što nam on daje je dobro, ali on ima potencijal za još mnogo više. Sa tako mekanom rukom, atletikom, predispozicijama, sad već i iskustvom… Pokaže veliki kvalitet na nekim utakmicama, a onda moramo da ga čekamo da to ponovi. A može stalno da bude vrhunski. Sigurno će biti mnogo bolji. Da se uklopi u sistem, da razume zahteve. Nikada nije bio lider. Sada će da pokaže da je sazreo…“
Partizan je u vreme kad je Trajković bio u klubu bio oaza za mlade, talentovane centre. Ipak, Smailagić ga ne podseća na neke od njih.
„Ja kad sam vodio tim, tu su bili Čanak, Drobnjak, Čubrilo… Jesu veliki, ali ne kao Alen. On ima mnogo lepu ruku, a uz to je snažan, veoma mobilan… Nije bez razloga bio u NBA.“
Foto: Marko Metlas
A bio je i njegov trener tamo. Trajković je bio asistent u Finiksu, dok godinama radi individualno u Los Anđelesu.
„Mnogo je to godina… U El Eju sam dosta radio sa Klejom Tompsonom, Goranom Dragićem, Željkom Rebračom, Markom Jarićem… I naravno, godinama, sa Nikolom Vučevićem. Poslednja dva-tri leta sam se posvetio Vučeviću, provedemo zajedno po dva meseca u Baru. Mnogo je dobro i za njega i za mene. Nastavićemo saradnju i sada.“
Vraćamo priču na Evropu. Na narednog rivala Virtusa. Sagovornik je bio svedok raznih era nekadašnjeg šampiona kontinenta, kriza i velikih uspeha. Zato i pitanje „kako će Partizan dalje bez Obradovića“ ima smisla.
„Teško. Željko je imao ogromnu ulogu. Podigao je klub na visok nivo. Samo, treba znati da nije mogao da ga podigne da nije bilo ljudi koji su prepoznali da to mogu da isprate. Partizan je veliki. I biće uvek veliki bez obzira da li Željko bio tu ili ne. Jedino je pitanje da li će odmah ići uzlaznom putanjom kao što je bilo sa Željkom, ili će se na to čekati.“
Kada nekoga ugledate na TV, setite se i skoro svega što znate o njegovoj karijeri. A kada razgovarate sa Nenadom Trajkovićem, pa još 16. decembra, budi se sećanje na priču da je upravo on bio taj koji je doslovno doveo Harisa Brkića do Partizana, u uslovima kada je to bilo veoma teško. Na pomen košarkaškog bisera koji je 15. decembra, 2000. godine, umro od posledica ranjavanja ispred Pionira, Trajković više nego očigledno guta knedlu.
„Doveo sam ga. Radio individualno sa njim. Bio sam vrlo blizak sa njegovim ocem, Ismetom majkom, Radom. Mnogo mi je to teško palo. Sad kad ste ga pomenuli, i posle 25 godina, teško mi je. To je bio momak koji je mnogo obećavao. Uvek smiren, uvek nasmejan. Ne znam šta se tu desilo…“
Trajković zastaje, pa dodaje:
„Pamtim, kad sam došao u njihovu kuću posle svega što se desilo, rekli su mi: ’Šta ćemo bez njega, bez jedinca. Stajaćemo kao dva posečena stabla u šumi’. Tako je i bilo. Haris je mogao mnogo više da pruži našoj košarci. A neko je to ugasio. Iz kog razloga – dan danas niko nije otkrio. Što će meni uvek biti neverovatno.“
Bonus video:
andrea
Slažem se donekle sa njim ali trebamo uzeti u obzir da srpski treneri bi radije sedeli na klupi nekog tima iz evrope i da naša deca bi radije igrala koledž košarku u Americi pa je sad sistem daj šta daš!
djurdja
Djordjevic i treba da bude prvi izbor a ne neki stranac, ali izgleda da Sale neće da preuzme ovu ekipu zbog Željka.
marija
Svaki kosarkaski trener koji drzi do sebe mora da prokomentarise odlazak Obradovica iz Partizana.
vid
Slažem se sa njim ne zavisi ekipa isključivo od jednog čovjeka kakav god da je trener u pitanju mislim da će klub da se izdigne iz ove situacije da će naći čovjeka koji može da im pomogne