Iako je Zemun beogradska opština, svi stanovnici tog naselja ubeđivaće vas da se tamo dešava nešto specijalno… To nije Beograd, već svet za sebe. Ima dušu… Kada ga obasja sunce onda ambijent osvaja i slučajnog prolaznika, a ne samo starosedeoce. Zemun je osvojio i njih dve – Anju Pešić i Kseniju Milijaš. Jednu davno, drugu nešto kasnije.
Anju su nekada u Srbiji gledali kako ruši sve pred sobom na terenu, osvaja titule i donosi veliku radost navijačima Zvezde. Nosila je tada prezime Spasojević. Sada je preduzetnica, koja uspešno igra ulogu supruge, majke tri dečaka, ćerke, sestre… Pokušava da ispuni sve obaveze, trči s jednog kraja grada na drugi. I dalje je brza i nasmejana – kao i na terenu. Samo je trenerku zamenila malo ozbiljnijim toaletama. Dok užurbano korača po popločanim zemunskim ulicama nosi kreacije najbolje drugarice. Kume. Nekadašnje saigračice – Ksenije Milijaš.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Senka, kako je od milošte zovu, prezivala se Cicvarić, imala je talenat za odbojku, a da je bilo i malo više sreće – pamtili bi je bolje kao odbojkašicu. Njena karijera prekinuta je prerano zbog teške povrede leđa. Međutim, nije posustala. Završila je novinarstvo, ispunila san kao modni kreator, udala se za fudbalera Nenada Milijaša, rodila troje dece… Iz Zvezde su joj ostale uspomene, ali i dragoceno prijateljstvo sa Anjom. Baš o tom posebnom odnosu, ali i mnogim životnim i sportskim temama, pričale su nekadašnje odbojkašice sa Marakane za Meridian Sport.
“Ceo život se poznajemo, upoznale smo se preko odbojke. Igrale smo zajedno dugo, dok se ona nije povredila. U jednom periodu smo imale dugačku pauzu… Kad sam ja otišla u inostranstvo – ne mogu da kažem da sam tražila sebe – ali imala sam problem sa organizacijom. Nismo se čule baš dugo“, ispričala je Anja na početku opuštenog razgovora u restoranu Moon.ze – u kome se tokom poslednjih godina nalazi sa prijateljicom.
Dve godine mlađa Ksenija nije tada znala šta se tačno događa. Bila je zbunjena…
“Ja sam pokušavala da dođem do nje, ali to je bilo bezuspešno. Sigurno pet, šest godina“.
Klupska karijera i obaveze sa reprezentacijom bile su očigledna prepreka…
“Mislila je da sam ja ljuta, da nešto nije u redu, što apsolutno nije bilo tačno”, pojasnila je Anja. “I onda smo se slučajno srele negde i kad smo raščistile da ja nemam nikakav problem, nego da sam prosto bila neodgovorna, neorganizovana i da se zato nisam javljala, nastavile smo kao da ništa nije bilo… Pitala me da li bih došla kod njih na svadbu. Ja rekoh: ‘Kako ne bih, divno’. Tad smo počele ponovo da se družimo, kao da nismo ni prestajale. Ta situacija mi je ostala za nauk, da neke stvari ne uzimam zdravo za gotovo. U mojoj glavi je sve bilo OK, samo ne stižem ništa. Ja sam bila veoma malo u državi, cele godine u inostranstvu, tokom leta reprezentacija. Budem ovde efektivno 10 dana, u smislu da nemam obaveze, da nisam sa Srbijom u hotelu. Ja sam to videla kao nemanje vremena, a ona je videla kao: Nemoguće da ne možeš da odvojiš pet minuta da se javiš“.
Pošto su objasnile kako je došlo do prekida, vratile su se na sam početak druženja. Ksenija je u Zvezdu došla iz Radničkog kao talentovani devojčurak. Tu su im se putevi spojili.
“Mi smo se prvo preklopile u juniorskom timu. Ja sam bila mlađa dva godine, mala je razlika, ali u tom momentu je velika u igračkom smislu. Anja me prihvatila. To je veoma bitno kad kao mlađi ulaziš u kolektiv koji je broj jedan u tom trenutku, onda je bitno da te saigračica prihvate, da imaš sigurnost i vetar u leđa. Anja je u tom momentu bila jedna od tri-četiri koje su me prihvatile“.
Iako je prošlo mnogo godina obe ne zaboravljaju kako je izgledao taj period.
“Pojavila se jedna lepa devojčica koja je pritom dobar igrač, koja potencijalno zauzima nekome mesto. To je uvek problematično. Nevezano što Senka nije igrala na mojoj poziciji, ali ja nikada nisam bila u fazonu da maltretiram mlađe. Zašto? Zato što sam ja kao mlađa bila prilično maltretirana, znala sam kako to izgleda. Pogotovo kad je neko normalan, korektan, ne pokušava da izigrava ludilo, jer ima i takvih – da se razumemo, meni je to bilo strašno. Uvek sam takve igrače pokušavala da zaštitim. Ne samo u Zvezdi konkretno. Nego se to dešavalo i u inostranstvu. Imamo skup velikih igrača i onda se pojavi neka klinkica, treneri ne smeju da kažu ništa velikim igračima i onda dođu i iživljavaju se na mlađim. Meni je to bilo katastrofa“, pojasnila je Anja.
Ksenija se nadovezala…
“Bukvalno ti dođe saigračica i kaže ti: Ja te mrzim, ali ne znam zašto. Ti u tom momentu imaš 14 godina i pitaš se gde si pogrešila. To baš boli… Da mi je ova pamet, a te godine… Sve su to iskustva koja naprave od tebe bolju i jaču osobu. Posle shvatiš da ti to pomaže da sazriš, ojačaš. Sport je surov, naročito u ženskom kolektivu. Žene su po rođenju mnogo komplikovanije nego muškarci. Ali, i jače. Sve je mnogo teže. Hvala Bogu njih nekoliko su me volele koje su bile najbolje u timu – Anja, jedna od sestara Boričić, Ivana Krdžić… Koliko to znači – neverovatno“.
Anja je uvek bila puna razumevanja…
“Ne znam da li je gore da ćuti i minira te, ili da ti direktno kaže. Naravno, lako je nama sa četiri banke sad da shvatimo da problem nije u nama, nego da ga ima ta osoba sama sa sobom. Meni je uvek bilo drago kada nam se priključe neke mlađe – ali koje znaju da se ponašaju. Senka kad je došla, ona je bila jedna od onih tipova igrača koji ćute, rade, znaju gde im je mesto, poštuju hijerarhiju. Odmah sam je zgotivila. Njena lepota, vaspitanje, maniri, elokventnost… Dama prava, a onda nekad iskoči iz nje dizel fazon. Ono što je oduvek odlikuje jeste da gleda svet kroz ružičaste naočare, u svakome vidi nešto dobro, dok neko stvarno ne pokaže da je skot. Ta njena čista duša, najčistija koja može da postoji. Ne kažem to jer je intervju, nego najiskrenije… Ko god nju da pozove u dva noću, ona će da pomogne. Zato sam se trudila da joj pomognem, da je podržim… Kad krenu te iglice prema njoj da joj kažem: ‘Iskuliraj, tu sam, ne mogu ti ništa’. Nije to fizička zaštita, to je samo kad se pozdravljamo, da je uhvatiš za ruku i namigneš, u fazonu – kapiram te. Ne brini, sve će biti OK. Kad smo još malo porasle počele smo i da se družimo van terena“.
S obzirom na to da je bila ogroman talenat Spasojevićeva je u isto vreme igrala za sve selekcije kluba. Saigračice su je gledale s velikim poštovanjem, jer je na terenu dominirala. Sad shvata koliko je to žestok tempo bio.
“Neću da se žalim, da se razumemo. Današnjim generacijama bi mnogo značilo da prođu takvu školu jer su postali previše mekani i sve im nešto smeta. Ljudi misle im je nešto dato, da su oni time što postoje zaslužili nešto. Ne kapiraju da apsolutno za svaku stvar u životu moraš da se boriš i da radiš i da je to vrlo često veoma surova borba. Neki deo nas je naučio da prosto ćutimo i radimo. Znači ako ti se sviđa – ok, ako ti se ne sviđa – OK. Da li hoćeš time da se baviš? Pa ovo ti je put, izvoli – hoćeš, nećeš. Ako nećeš, okači patike o klin… I to je onaj deo koji mi pokušavamo danas da naučimo našu decu, ali je veoma teško, zato što je vreme potpuno drugačije“,
Nekadašnja reprezentativka bi volela da njena deca prođu taj težak put.
“Uporno ljudi pokušavaju deci da objasne, što u sportu, što generalno u životu – mama i tata će te zaštititi, pusti to – mama i tata će to završiti umesto tebe. Čine im medveđu uslugu. Jednoga dana, ta deca će morati da budu sama i doživeće potpuni šok kada shvate da time što se pojavili na svom poslu nisu zaradili svoju platu, nego da efektivno moraju da doprinesu toj firmi u kojoj rade… Ili ako budu preduzetnici, da znaju da to što su oni otvorili firmu nije dovoljno. Ima da radiš od jutra do mraka ako misliš da ta firma funkcioniše. Ceo život je borba. I to nije ništa strašno, ni ti je loše. Ako prihvatiš da je to dobra borba, da se ti boriš, da sebi izgradiš život, da živiš po nekim svojim uslovima, ali pod svojim uslovima ne podrazumevam – ja neću da radim ništa i meni će sve doći zato što sam ja ja“.
Ksenija je vodila veliku borbu… Doživela je da joj se život promeni preko noći. Posle velikog uspeha na terenu, završila je zauvek sa odbojkom.
“Ja sam igrala do 18. godine. Četiri godine sam bila u prvom timu. Pobedili smo Užičanke u Šumicama posle njihove desetogodišnje dominacije… Tad su bile su neprikosnovene sa Vesnom Čitaković na čelu. Danima smo slavile, izlazile, slikale se… Bližio se kraj sezone i bio je malo opušteniji ambijent. Terza je rekao da ćemo ceo trening igrati međusobno. Ja sam na tom treningu svaku loptu smečovala bukvalno u prvi metar. I posle jednog napada, nekako sam se izvila i samo pala. Hitna pomoć, nosila, urgentni… Bila sam četiri-pet meseci nepokretna. Savetovali su mi operaciju, ali meni je to bilo preteško. Samo sam preko noći presekla da neću igrati. Bilo je straha, strepnje, verovatno sam do tada izgorela već 1001 put kroz taj sport. Imala sam malo godina, a mnogo iskustva… Povredila sam donji, lumbalni deo kičme. Presekla sam da više ne mogu i ne želim. Nisam imala unutrašnju snagu da nastavim, jer me sve previše pokosilo. Sećam se da je Terza zvao moje roditelje i govorio da treba da pokušam da se vratim. Ali, ja sam bila isključiva i dosledna da prestanem. Išla sam na sve njihove utakmice, pratila… Godinu dana sam bila kao duh koji hoda. Mogla sam da gledam, njihov uspeh sam doživljavala kao svoj, radovala sam se… Nikad nisam osetila neku ljubomoru, nikad mi nije bilo krivo i nisam se pitala zašto se baš meni to dogodilo. Nastavila sam da živim sa tim, kao da je tako trebalo da bude“.
Potražila je i stručnu pomoć…
“Tad sam prvi put posetila psihologa. Život mi je do jednog trenutka bio isprogramiran, vrhunski sport je kao vojska 24 sata… I onda odjednom imaš mnogo slobodnog vremena. Idem u gimnaziju i to je to. Pitala sam se onda šta je to što me zanima a da nije sport. To su takva previranja… Međutim, ajde, imala sam uz sebe porodicu, prijatelje… Imala sam s kim da razgovaram, ali ipak mislim da je sve u nama. Sva snaga je zapravo u nama. Nekako sam nastavila i taj period koji je usledio bio je lep. Naravno, samo ta prva godina mi je bila onako malo kritična, dok se nisam pronašla“.
Iako je Ksenija rano prestala, stigle su zajedno da se raduju zbog šampionske titule. Bila je to prva Zvezdina u nizu…
“Toga se sećam kad smo osvojili. Mi smo tri finala gubili od Jedinstva, a ja sam svaki put sedela i gledala njih kako se raduju, skaču i zamišljala šta bih ja radila u tom trenutku“, kaže Anja.
Njena mlađa saigračica se seća i specijalnog ambijenta.
“Bodrile su nas Delije, baš oni pravi navijači. Ne drugovi, prijatelji, nego najvatreniji… Lepo je bilo. Ponovo bih ja sve isto da se rodim. Možda ne tu povredu i patnju, ali sve ostalo… Izgradilo me to kao osobu. Mislim da je tako sve trebalo da bude. Ja sam neko ko koliko misli da se sve dešava s razlogom – kako privatno, tako i profesionalno“.
Slično mišljenje deli i Anja.
“Ja isto u to verujem. Naravno, dok sam bila mlađa nisam verovala, iako su mi ljudi pričali. Dok ne doživiš sam i ne shvatiš duboko u sebi neku istinu… Sigurno da bih volela neke stvari u životu da su mi se desile drugačije, ali sve to što se desilo me dovelo dovde gde sam sada. Imam muža, troje dece, posao… Vreme mi je potrvdilo za neke ljude da su mi pravi prijatelji. Ja to ne bih menjala. Kad bi se nešto u prošlosti promenilo, verovatno ne bih bila ovde gde sam. Hvala na svemu što se desilo“.
Kseniju srećnom čine male stvari, detalji, jedna partija fudbala sa decom na betonskom terenčetu…
“Nekad te spuca sve, ali se okreneš pa vidiš… Shvatiš da si zdrav, uspešan u svemu tome. Imamo porodice. Tu su problemi, svako ih ima… Treba da budemo zahvalni na onome što imamo, a da to ne podrazumevamo“.
Mnoge lekcije je Anja naučila kroz sport, ali one nekada ne treba da se primene na život van terena…
“Mislim da su ljudi zaboravili na snagu zahvalnosti. I meni je trebalo mnogo vremena da naučim da ne želim uvek više. Mislim da je to i hendikep sa strane sporta jer si od malih nogu naučen: ‘uvek može bolje, može više’. Tanka je linija između toga da bude pozitivno i da te gura napred i motiviše, do momenta da ti smeta i previše opterećuje – pa da uđeš u zavist posebno u vreme društvenih mreža. Baš smo muž i ja jedan dan našli pet minuta slobodno i počeli smo da gledamo video snimke klinaca kad su bili mali. Nama je bio to baš težak period jer su sva trojica u istom trenutku bili bebe. Imali smo period od četiri ili pet godina kada nismo spavali. Sad sedimo i gledamo te snimke i razmišljamo koliko su slatki, krofnasti… Gledam snimak sebe kako se igram s njima, glupiram i shvatam koliko delujem srećno, koliko god je bilo stresno, izazovno… Milion puta zaspim u dnevnoj sobi obučena. Nisam u tim trenucima bila svesna koliko sam srećna“.
Posle tema koje su imale dozu filozofije, došle su i do kumstva…
“To moram ja da ispričam“, kao iz topa je izgovorila Anja. “Ja nisam krštena kad sam bila mala i u jednom trenutku sam stvarno osetila potrebu da se krstim. Imala sam taj neki period – pronalaženja duhovnosti koja mi je mnogo nedostajala. Ona mi je mnogo pomogla da prihvatim razne stvari koje se svakodnevno dešavaju i da dođem do one zahvalnosti o kojoj smo pričali ranije. I bukvalno kada sam razmišljala o tome ko da mi bude kuma, nisam želela da to bude pro forme… I sećam se, sedeli smo tamo u Stradi. Slučajno je bio tu i njen suprug Nenad, koji je inače uvek u haosu i ne stiže ništa. Tad sam je pitala da mi bude kuma i stvarno se nekako oduševila, zato što mislim da je i ona shvatila da je nisam pitala pro forme. Imam prijateljice koje i duže znam, ali sam osetila da sa njom želim da budem duhovno povezana“.
Taj čin je veoma značio i Kseniji.
“Ništa više nije kao što je bilo, ni kumstvo, ni porodica… Neki ljudi žele da naruše sve što je vezano za proidicu, tradiciju, moralne kodekse… Za mene – pored toga što sam rodila tri života, što sam nečija supruga, majka, sestra, ćerka… Za mene je jedna od najvrednijih stvari biti nekome kuma. To je zaista nešto što je toliko sveto i ja sam tako počastvovana i privilegovana što me Anja izabrala da je krstim. Za mene je to nešto možda najlepše što postoji. Jedna od stvari za koju sam zahvalna Bogu i njoj“.
Pored toga što je Anjina kuma, Ksenije je i njena dizajnerka… Moda je Senkina velika ljubav.
“Spremala sam se za Primenjene umetnosti, ali sam završila novinarstvo. Pisala sam oduvek lepo, u osnovnoj školi sam išla na takmičenja, od petog do osmog razreda. A ljubav prema sportu i modi bukvalno datira otkad znam za sebe. Prosto to sam ja – dve krajnosti, ali u mom slučaju potpuno povezane. Išla sam na pripreme, godinu dana se spremala, međutim, kada je došlo do momenta da upišem Primenjene umetnosti, oni su imali samo smer Kostim, nisu imali Modni dizajn. Ja sam odustala, upisala novinarstvo i završila. Nisam želela da studiram nešto što bi ispunjavalo kriterijume mojih roditelja i porodice. Imala sam potpunu slobodu da odaberem ono što mi je na srcu. Možda bih sa ove tačke gledišta više volela da sam završila Primenjene umetnosti… Neverovatno, ali dve godine kasnije su ubacili smer modni dizajn. Ja sam izabrala novinarstvo, studirala sam četiri godine i u tom periodu doživela ljubav svog života. Završila sam u roku, radila sam i na TV-u dve godine, ali sam onda odlučila da pratim supruga koji je bio vrhunski sportista. Zajedno smo doneli tu odluku, jer smo shvatili da su nam porodica i taj naš odnos primarni. I da za to treba da se borimo u tom trenutku. Ja sam to presekla, nije bilo lako zato što nisam neko ko je navikao na takav tempo života, ali kada ti je ta ljubav uzvraćena, kada te ta osoba poštuje, ceni što si uz njega na jedan zdrav i prav način – e onda je to onako jedno beskrajno uživanje sa svim svojim poteškoćama, problemima, usponima, padovima… Naravno, kao i sve u životu, ništa nije med i mleko, pa ni to“.
Iako nije plan uspeo iz prve, znalo se da će Ksenija kad tad uplivati u dizajnerske vode. Taj talenat nije htela da odbaci tek tako…
“Krenula sam da radim pred sam početak korone. Oduvek sam ja to želela, ali s obzirom da nismo bili stacionirani na jednom mestu, nego smo putovali i živeli vamo-tamo… Posle su došli klinci, troje dece za dve i po godine. Potpuni rolerkoster. Čvrsto sam odbijala da započnem bilo kakvu vrstu tog posla, zato što je mnogo toga kod nas na tržištu i ljudi to rade iz raznoraznih razloga. A moj razlog – jedan jedini je bio ljubav prema modi i jednostavno želja da stvaram ono što raste u mom srcu, mojoj duši, mojoj glavi. Ne da kopiram, ne da radim onako kako Pera, Mika i Žika rade… Želela sam da prenesem ljudima ono moje nešto, tu neku maštariju… Zapravo moja umetnost je malo drugačija, nije toliko komercijalna. To sam znala od samog starta, jer sam zaista stvarala samo onako kako ja osećam, ne neko preko puta mene. Postavila sam stvari na svoje mesto i krenula odmah jako, veliko, grandiozno. To sam ja. Koliko je to negde dobro, toliko je to negde i loše”.
Uvidela je brzo i dobru i lošu stranu.
“Bavila sam se tim poslom kao da cela, uža i šira familija zavise od mog posla, što je isto velika greška. Treba prvo polako da kreneš, a ne odmah udarnički… A gde su uz to deca, gde je kuća, gde je porodica, a gde si ti, muž, prijatelji? Ja sam onda doživela jedan totalni kolaps pre godinu i po dana. Imala sam ozbiljan problem, veoma težak oblik anemije – do te mere sam mesec dana morala da ležim u krevetu. Hteli su da mi daju transfuziju. Pa ipak nisu, nego sam išla mesec dana na intravenske terapije. Posle čega sam se onako podigla dobrano. Evo sad sam opet upala u tu neku anemiju. Bolje sam, nije tako strašno kao što je bilo… Ali, u tom trenutku ja sam preko noći prestala da radim. Spavala sam doslovce tri sata dnevno. Predozirala sam se s poslom, sa jurnjavom, sa obavezama oko kuće. Iako ja uvek ponavljam – jasno, glasno i javno, imam pomoć. Imam pomoć baka, imam pomoć deka, moja mama je tu 0-24 na raspolaganju. Imamo i Nađu. Ona je sada kao moja mlađa sestra, član porodice. Jedno predivno biće koje nam je bog poslao u život pored naših roditelja, prijatelja… Ona je tu da pričuva decu i pomogne, ali uvek mora da se zna ko je tata, ko mama… Tad sam presekla i prestala da radim. Već godinu i po dana mene klijenti konstantno zovu, čak žene koje ne moraju ni da probaju, ni ništa. ‘Senka, želim da naručim to, to i to, molim te pošalji mi na kućnu adresu‘. I tako stalno“.
Morala je da prelomi, ali veruje da će se kad tad vratiti modi…
“Znate kada se toliko samouništite… Sad šijem samo za sebe. Svi su bili šokirani, zvali me i govorili: ‘Pa kako si dobro krenula, nemoj da staneš’. Ne, ljudi, ja ne mogu. Pritom je Nenad postao trener u međuvremenu, to jeste lep posao ali su velika odricanja. Imamo pomoć, ali mi smo tata i mama. Za mene je porodica svetinja. Uvek sam maštala da jednog dana imam proodicu. Ideal mi je bio nedeljni ručak, dobra klopa, zajedništvo, to mi je suština postojanja… Suprug je uspešan, pa ja trenutno mogu da ne radim. Moram prvo sebi da se vratim iznutra, da bih nastavila to što sam započela. Džaba ti sve kad si bolestan. Doživela sam to da sama ne mogu do toaleta. Nastaviću kad tad, to je sigurno. U narednih godinu, godinu i po. Samo drugačije“.
Sve što je prošla bila je dobra lekcija i za ljude oko nje. Anja se bavi deset godina preduzetništvom, a tvrdi da i dalje mnoge stvari ne zna…
“Ja tek sada učim neke osnove preduzetništva”, kaže Anja Pešić. “Imam svog mentora od koga te stvari učim, upisala sam jedan program koji mi mnogo pomaže. Baš je ovo prava rečenica – Imate školu za sve. Ne možete da počnete da vozite dok ne prođete vozački ispit. Ne možete da odete na fakultet, ako ne položite prijemni… Ne možete ništa da uradite, sem da otvorite svoj sopstveni biznis… I za to ne postoji apsolutno nikakva škola, ne postoji nikakav ispit, ne postoji ništa. Ja sam s neke strane uspela da se izvučem, Bog me je pogledao, pa da nemam tih fizičkih posledica… Ali, sve ovo ostalo što je Senka prolazila, isto sam prošla i ja. Ona je čak napravila jednu mnogo pametniju stvar od mene – dala je sebi vremena kad su klinci bili mali – da nije u poslu… Sačekala je, ali opet i to je smlatilo. Ja sam to sve uspela sa troje dece… Sad gledajući te snimke kad su bili mali – zaključujem da je trebalo više da uživamo u svemu, da ne budemo toliko pod stresom. Ideš na posao, spavao si tri sata tokom noći, a posle dođeš kući i sva trojica skoče na tebe i traže pažnju. To je jedina stvar koju bih 100% promenila da mogu da se vratim, da u tom periodu kad su klinci bili mali ne radim“.
Osvrnula se Anja i na Ksenijin potencijal.
“Tačno se vidi koliko je ona prirodno talentovana za to. Naravno, ja joj otvoreno kažem da neke od tih stvari lično ne bih mogla da iznesem… Ali, njena posvećenost, taj perfekcionizam, to koliko se ona uživi da svaki šav mora da bude na svom mestu… Samo treba da se vrati u biznis mod, a ne da ona ide da kupi materijal, da dođe kod krojača, da mu sve nacrta… To je nemoguće. Kao neko ko je deset godina u biznisu – a smatra da još ne znam sve o tome – hoću da kažem da svako ko želi da stvori sopstveni biznis mora neke stvari da nauči… Znači to nije dato, mnogo je teže ako ne znate, postoje neki postulati, naravno određene stvari su varijable, ali osnova cele priče je pre svega – čovek koji zna šta radi tačno u svakom trenutku. I to treba da se nauči. Skoro smo se dopisivale pa sam joj rekla da želim da ide u Pariz, Milano… Ja ću da budem u prvom redu kada bude imala svoju reviju. Sigurna sam da će do toga doći“.
Svesna je i Ksenija da radi dobru stvar. A redovno joj za to stigne i potvrda.
“Meni se desi da nešto izdizajniram i prođu dve godine, recimo, Tom Ford izbaci najnoviju reviju – jesen zima, identično. Daleko od toga da neko kopira, nego stvarno taj vizionarski moment sam imala od malena. Stvar je ukusa – jedan Chanel izbaci 40 modela, od toga bih ja nosila tri“.
I u Ksenijinom i u Anjinom poslu ima mnogo onih koji pokušavaju da naprave uspeh kopiranjem.
“Svako sebe danas naziva majstorom, arhitektom, dizajnerom, itd… A vrlo često se to svodi bukvalno na kopiranje nečega što nađu na internetu. I onda ljudi bukvalno dođu i kažu: ‘Jao kako smo napravili neku komodu – ista kao što je napravio Armani’. Ma mislim, sve je to okej. Sve to može da se napravi. Ali to nije kreativni rad. To je kopiranje. I nemam ništa protiv, znači, ko će tako da radi, to je njihova stvar i to je sasvim okej. Ne volim kada ljudi dođu i kažu da nisu studirali dizajn interijera, ali da prosto imaju taj osećaj. Ima naravno takvih, ali nije svako… Mnogi smatraju da zato što znaju da uklope dve lepe boje i dva lepa materijala, sebe mogu da nazovu dizajnerom“.
Veruje Anja da će njena kuma izvući pouke iz svega što je prošla.
“Samo treba da nauči kako se organizuje jedna firma. Nije poenta preduzetništva da ti na kraju živiš u svojoj firmi. Ti treba da je podigneš, da ona konstantno raste i da u jednom trenutku daš sebi otkaz i da postaneš vlasnik tog biznisa, u njenom slučaju kreativni direktor… Ja sam prilično sigurna da kreativni direktor ne ide da bira materijale i slično. Sve to dođe na svoje u nekom trenutku. Ja bih volela da ona ponovo bude dizajner. Doći ćemo u taj Pariz na reviju, sigurna sam u to“.
Osvrnula se potom i na svoje novo zanimanje. Bivša odbojkašica i bivši rukometaš zajedno su otvorili firmu koja se bavi opremanjem enterijera.
“Kad mi dođe arhitekta koji je dijaznirao neki prostor ja konstrkutivno mogu da kažem svaki elemenat enterijera kako treba da se ugradi. Ja sam to učila deset godina – najviše od majstora, pa arhitekata koji su hteli da dele znanje, pa od mog supruga koji je zvanično završio fakultet za dizajn enterijera… Sebe nazivam nestručnim stručnim licem. Znači, nestručna sam u smislu da nemam apsolutno nikakvu diplomu iz građevine, arhitekture, niti bilo čega, ali apsolutno stojim da moje proizvode i sve što mi radimo, ne poznaje niko bolje od mene“.
Ubacila se potom Ksenija:
“Anja je živa enciklopedija, ne postoji tema koju ne zna. Upija, uči brzo, detaljna je, temeljna, govori ne znam koliko jezika. Ja odbijam ono što me ne zanima, a ona nikad nije bila takva…”.
Nekadašnja reprezentativka je veoma rano završila karijeru, ali se vrlo brzo pronašla u novoj.
“Suprug i ja smo znali da hoćemo da radimo zajedno. Ja sam godinu dana pre njega završila karijeru, želela sam da budem na jednom mestu i da prestanem da viđam muža, tadašnjeg dečka, tri puta godišnje. Njega je recimo arhitektura uvek privlačila. Imali smo tu varijantu da on bude dizajner, a da izaberemo neke proizvode kojih nema na našem tržištu i krenemo da ih nudimo. I tako je to krenulo i onda je to samo raslo. Ja sam vremenom shvatila da ne mogu da prodam element interijera bez da znam kako se ono ugrađuje… Bez da znam te neke – tipa jedna vrata – vi ne možete da ugradite ako ne znate kako se radi zid. Ako ne znate kako se taj zid obrađuje, kako se onda posle obrade oko toga rade. Ako su to vrata kupatila, kako se onda keramika uklapa u celu priču, a šta ćemo sa podovima? Jednostavno jedno vuče drugo i zahteva da bi se to radilo na ozbiljnom nivou, a ja imam taj momenat da ili stvari radim kako treba ili ne radim“.
Okupila je oko sebe stručne ljude… Zajedno čine jedan uigran tim.
“Imam saradnike koji rade na vrhunskom nivou. I to je jednostavno onaj deo delegiranja. Znači, svako radi ono za šta je stručan. I to je nešto na čemu mi sada radimo, da tako postavimo stvari neke u firmi, da bih opet ja tu mogla da u jednom trenutku postanem vlasnik, a ne zaposleni u sopstvenoj firmi. Ne želim da to bude stres, nego da radim ono što volim – a to je da ljudima pomažem da srede najbitniji deo njihovog, da kažemo, fizičkog sveta, a to je dom. Fenomenalan je osećaj kada uđeš u razrušeno sve, polupani zidovi, rupe na sve strane, to ne liči ni na šta… I onda vidiš kako to polako dobija obrise. I onda kada uđeš i kada je to sve gotovo – meni je predivan osećaj, pogotovo što u današnje vreme svi su u fazonu da je to strašno stresno, da je to katastrofa, da je to problem. Nama je cilj da pomognemo ljudima, da što više skinemo taj stres, preuzimajući odgovornost za raznorazne stvari koje treba tu da se urade, pa od keramike, podova, nameštaja, kuhinja i svega ostalog, baš da bi ljudi mogli da kažu, kada recimo za nekoliko godina pričaju o tome – jao sredili smo naš stan, a to je bio lep proces“.
Da bi bila uspešna u novoj profesiji podjednako kao u prethodnoj, mora da dostigne najveće visine… Zna se šta njeno ime znači u srpskoj odbojci. Mada, priznaje da o velikoj karijeri nije sanjala.
“Meni su se sve stvari u životu dešavale slučajno. Kad sam dobila poziv za juniorsku reprezentaciju, došla sam kući i rekla mojim: ‘Ja imam sutra trening’. Oni mi kažu: ‘Pa kako trening kad je završena Liga’. Ja odgovorim: ‘Pa sa juniorskom reprezentacijom’… Idem, perem ruke, tuširam se. Ćale moj skače i raduje se. To je bilo 1998. Bila sam samo na pripremama sa njima, nisam otišla, tu su bile nekakve kvalifikacije. Starije devojke – 1981. i mlađe, ja sam 1983. Ali recimo od sledeće godine sam ušla u juniorsku i konstantno sam bila tu“.
Godinama nije uopšte bila svesna koliko je veliko ime izgradila.
“U poslednje vreme počinjem da budem. Majke mi, ja sam uvek bila u tom fazonu pogotovo kad sam izašla iz reprezentacije – ma kao, ja sam odbojkašica kao i svaka druga. Jedan od razloga zašto sam se povukla iz javnosti, zato što sam alergična kad su ljudi poznati samo zato što su poznati. To mi je baš bilo veoma važno – da ne budem poznata zato što sam poznata. Nisam sanjala o velikoj karijeri i to mi je možda i pomoglo. Nikad sebe nisam gledala kao bitnu. Kad sam došla u Italiju, to mi je recimo bio prvi sudar sa stvarnošću, jer ovde u Srbiji sam bila jedan od nosilaca igre i konstantno sam imala taj pritisak – ti moraš da napraviš 25 poena na utakmici. Ako ne uradite to Ivana Đerisilo i ti – Zvezda gubi. Uvek sam se borila sa tim pritiskom… A u inostranstvu su mi rekli – ti si mala, klinka, šta god uradiš na terenu je dobro. Ona sam shvatila da može i tako“.
Skromnost je često i mana i vrlina.
“Mislim da mi je to s jedne strane pomoglo da ostanem uvek uzemljena i da nikada ne pomislim da sam ja sad neka glavna faca, da sam ja tu neki bitan lik. Ali sa druge strane, mislim da mi je i odmoglo, zato što u stvari nisam kapirala koliku sam vrednost i važnost imala. I kako su ljudi ustvari mene percepirali. Sad kad klinci gledaju utakmice, dođe neki njhov drugar pa kaže: ‘Meni su mama i tata pokazali Anjine snimke, kakva je ona bila… Znaš da je tvoja mama osvojila medalju na Svetskom prvenstvu, hvalili su je na TV’. Kad vidim da mojoj deci to zvuči ‘Vau’, sednem i razmislim pa shvatim da jeste bilo tako, samo što meni nije bilo to važno. Odbojkom sam se bavila jer sam je volela, a sve ostalo je došlo kao posledica toga“.
Morala je Ksenija da se ubaci:
“Meni je ona u top tri najbolje odbojkašice svih vremena, ja to uvek pričam. Mislim, svi znaju ko je Anja… Kad je pomenem, svi znaju šta je uradila“.
Iako nije ostala u reprezentaciji dovoljno dugo pa da skupi sijaset medalja, one koje je osvojila se definitivno pamte.
“Dešavaju mi se neke predivne stvari… Na primer kada su naše odbojkašice prvi put osvojile SP, ljudi su me zaustavljali na ulici i čestitali. Jednog čoveka sam pitala: ‘Da li znate da ja nisam igrala’. A on mi je rekao da zna, ali da mora da se pamti ko je sve to započeo. I meni je to bio jedan od najlepših komplimenata koje sam dobila. Stvarno je specifično kada neko dođe i na taj način prepozna i praktično kaže ti šta si ti tom nekome značila. Ja sam uvek bila u fazonu – mogla sam mnogo više. Da sam imala sadašnju Anju, da je sadašnja Anja bila tadašnjoj mentor u smislu podrške, u smislu nekog savetovanja… Da mi pomogne da prebrodim sve što se dešava, bez da to utiče na mene, na moj osećaj neke vrednosti i tako dalje. Anja je mogla da uradi mnogo više, da bude mnogo bolji igrač…“.
Baš zbog toga se sprema i za ulogu mentora.
“Volela bih da se posvetim tome. Hoću da sredim svoj posao, pa da se bacim na edukaciju u sportu. Želim malo da im proširim vidike jer će se karijera završiti u jednom trenutku. Ljudi mi ne kapiraju koliko su privilegovani time što se bave sportom, koliko žive u jednom zaštićenom svetu, gde misle da je sve to dato. I onda izađu iz sporta i dođu kući, stignu im računi i ne znaju da ih plate. Baš je to pričala Minja Najdanovski kad smo u nekom podkastu gostovale. Biti sportista je najlepša stvar na ovom svetu. Jer koliko god misliš da si zauzet, da si pod stresom, ti imaš konstante za koje se hvataš. Poenta je u tome da mi težimo da imamo neku predvidljivost. Kada ustanem ja treba da odem na trening, pa kući, treba da učim, treba da odmorim, treba da odem na trening ponovo. I to u jednom trenutku počne da ti smeta jer je kao monotono. Ako si u normalnom svetu gde nisu prevaranti i lopovi – ti ćeš na kraju meseca dobiti platu za taj trening. I za sve to što si radio, a onda posle toga, kada, na primer, odlučiš da budeš preduzetnik, tebi je svaki dan drugačiji… Treba da učiš, da radiš na organizaciji, da bi zgradio te konstante. Na kraju meseca tvoja plata zavisi samo isključivo od tvog učinka. I to je ona osnovna razlika što sportisti nemaju pojma koliko su nezahvalni za to. Ti si potpisao ugovor i ti to dobijaš na kraju meseca. E sad, ako ti posle toga hoćeš da dođeš i da radiš za nekoga, može, nije sporno i imaćeš to isto, ali nećeš imati ni blizu te cifre koje si imao dok si bio sportista“.
Uskoro će se posvetiti i toj novoj ideji.
“Želim da ovo sve što sam ja prošla na teži način, jer nisam imala pojma ništa, da predočim onima koji hoće da čuju. Mislim da imam mnogo sportistima da ponudim, da im olakšam neke stvari. Ko bude želeo da čuje, imaće priliku. Hoću moj život da koncipiram tako da ne moram da radim zbog para, nego zato što želim. Za savete me stalno pitaju. Često mi se dešava da ljudi koji me poznaju, pa im se deca bave sportom, čak i prijatelj jedan koji je menadžer… Povezuju me sa nekim devojkama, kada imaju neki problem sa popričamo. Uvek se potrudim da nađem vremena. Mada mislim da efekat toga nije potpun zato što je to ipak proces. Vidim da im bude lakše, ali mislim da imaju onaj osećaj da neće da me smaraju. Što bi rekao moj mentor – ljudi kada ti plate za nešto, onda imaju i slobodu da te cimaju. Puštam da se ta stvar desi kada bude vreme za to. Jedno vreme sam kao nešto pisala misli po Instagramu. Mada meni treba mnogo vremena da neke stvari sročim i da budem zadovoljna time. Pa onda ja to revidiram, pa ponovno vraćam, pa pišem ovako, a ovo mi se ne sviđa, ova rečenica, ovako, a ovo bi mogli onako i onako. I onda to traje bože sačuvaj. A ja nemam vreme za to. Mnogo sam bolja u priči. Tako da taj koncept će sigurna sam doći, ali prosto ne sad“.
Anja se ne opterećuje planovima za budućnost. Iako ih ima.
“Znate kako kažu – ljudi prave planove, a bog se smeje. Istina živa. To je to apsolutno. Imam neki put, neki cilj. Strašno je važno imati cilj. Ja znam čemu težim, kako želim da moj život izgleda. Ali sam isto tako svesna da to nikada neće biti ravna linija, da će to uvek biti tamo-vamo, levo, desno, malo će nešto morati da modifikujem, možda će nešto morati da popravim, da promenim. Ali znam u kom smeru idem, znam čemu težim i idemo polako pa… Stići ćemo do ciljeva. Samo je pitanje vremena“.
Za kraj je i Ksenija dala svoje viđenje na istu temu.
“Bitno je da ne izgubimo smisao. Nađemo se u nekom beznađu, da li je dobro, da li smo ispravni… To je isto proces na koji svi kad-tad naiđemo. To je, bar u mom slučaju, bilo kad sam se ostvarila i kao majka, i kad sam počela da radim…. I onda se zapitaš šta sad. Shvatiš da ciljevi i snovi mogu da budu i manji – cilj može da bude i kilometraža pređena po danu – sada ću da šetam brzim hodom od tačke A do tačke B. Treba da postavimo da budu dostižni… Ja sam te greške pravila – moji ciljevi su bili veoma, veoma veliki. Razapnem se na hiljadu strana i onda ne dođem do ostvarivanja. Do velikog uspeha možeš doći, ali malim koracima… Stepenicama, ne liftom. To je život. Ja sam primer da drugačije, ubrzano ne može u životu – mora sve postepeno i polako, strpljivo…“.
Bonus video:
