Ivica Jevtić - Zvezda ga htela kao zadnjeg veznog fudbalera, a on joj 26 godina kasnije doneo titulu u odbojci

Baš kao i mnogi klinci Ivica Jevtić (41) je prvo potrčao za fudbalskom loptom. U torbi je uvek imao spakovan dres, štucne i kopačke, a u srcu veliku dozu hrabrosti. U svaki duel uskakao je bez straha. Protivnici su ga teško prolazili, a trener mu je poverio kapitensku traku. Toliko je bio dobar da ga je želela čak i Crvena zvezda…

Te 1998. nije stigao na Marakanu. Ali, 25 godina kasnije – jeste.

Ne samo da je prethodnog leta postao član crveno-bele porodice, nego je predvodio odbojkaše sve do titule. Posle osam sušnih godina Zvezda je postala šampion Srbije, a sa klupe je dirigovao upravo taj ‘zadnji vezni iz Mladog radnika‘, čije je ime nekada bilo podvučeno u fudbalskim tefterima.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

“Odbojka nije moja prva ljubav“, uz osmeh priznaje u razgovoru za Meridian sport trener Crvene zvezde Ivica Jevtić. “Trenirao sam fudbal pet godina u Mladom radniku. Sećam se da smo imali utakmicu sa Zvezdom na dan kad se obeležavala godišnjica kluba. Ja sam igrao zadnjeg veznog, bio sam stamen – lopta je možda mogla da prođe, ali igrač ne. Odigrao sam odlično. Posle su ljudi sa Marakane došli da pričaju sa mojim roditeljima, želeli su da me dovedu, ali… Nakon te utakmice nikada više nisam obuo kopačke. Prešao sam 1998. da treniram odbojku i na neki način izdao roditelje, fudbalski klub…“.

Svi oni su navlačili na fudbal, a samo je jedan čovek uspeo u nameri da Ivicu dovuče do odbojkaške mreže.

“Nastavnik fizičkog u OŠ ‘Desanka Maksimović’ Slaviša Stevanović me je uporno molio da pređem na odbojku. Između sedmog i osmog razreda sam izrastao 15 cm, znao je da ću dostići dva metra, a uz to je prepoznao i potencijal. Počeo je čak i da preti da će mi ako ne pređem dati jedinicu na tromesečju. Ja ga nisam shvatio ozbiljno, a on je to uradio. Tata je išao da porazgovaraju, a nastavnik mu je pojašnjavao da sam za odbojku. Otac nije to prihvatao, već je forsirao fudbal, baš kao i ja. Sve je bilo tako do te pomenute utakmice kad sam presekao. Sad sam mnogo zahvalan profesoru, jer me odbojka učinila boljim čovekom. Donela mi je mnogo… Slaviša Stevanović je inače najuspešniji školski trener – njegove ekipe su osvajale stalno trofeje na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima. I zajedno smo došli do prvog mesta, a ja sam proglašen za najboljeg igrača. Posle mene bio je tu i Konstantin Čupković, pa Miloš i Marko Stevanović – nastavnikovi sinovi, koji su sad reprezentativci Katara. Imao je mnogo uspeha i veliki broj igrača je izbacio“.

Stefana Veljković Lisinac ponovo u odbojkaškoj opremi: Lepo mi je da sam se vratila, to je moj život

Prve ozbiljnije korake Jevtić je napravio u dresu Mladog radnika. Posle toga se razvijao brzinom svetlosti.

“Za godinu dana sam preko kadeta i juniora, stigao do prvog tima kod trenera Aleksandra Seničića, kasnije i kod Jovice Cvetkovića, koji je sada kao i ja u Crvenoj zvezdi. Mislim da je u svim superligaškim ekipama bilo više novca, klubovi su bolje živeli. Iako smo izlazili iz teških vremena posle bombardovanja, ratova… Bilo je mnogo manje mogućnosti, a čini se da nas je mnogo više bilo u odbojci i da smo brže napredovali. Zašto je to tako – treba da se zapitaju neki drugi ljudi“.

Fabrika “Bambi” je bila sponzor odbojkaškom klubu…

“Mnogo pažnje se obraćalo na klince koji treniraju, kako u gradu, tako i u selima okolo. Bilo je mnogo dece, pa je mogla da se napravi selekcija. Svi mi koji smo dogurali do Mladog radnika smo se nešto pitali u jugoslovenskoj odbojci. Igrali smo za trofeje i u mlađim kategorijama. Sa tim drugarima mi je ostalo prijateljstvo za ceo život. Zajedno smo kao ekipa išli i na ručak svakog dana u Bambijevu menzu. Mogli smo i neki slatkiš da skinemo sa trake. Stvarno smo u to vreme bili privilegovani“.

Narednu epizodu imao je u Podgorici. Proveo je tamo, kako kaže, četiri divne godine i nije zažalio što je odbio ponude Vojvodine, Budve…

“Bio sam mlad i perspektivan pa je bilo zainteresovanih klubova. Stigao sam u Budućnost u isto vreme kad i Novica Bjelica. Ophodili su se prema nama stvarno kao roditelji. Mogu da kažem da kasnije nisam naišao na sličan klub što se organizacije tiče. U tom trenutku možda je bio i u top pet u Evropi. Igor Kolaković, Zoran Beli Vukčević, Mladen Rabrenović… Svi oni su nam olakšali boravak tamo. Kolaković je video nešto u meni i stvarno sam mu zahvalan. Osvojili smo dve titule, a onda sam otišao u Hipotirol iz Insbruka“.

Usledila je Austrija, pa Nemačka, a onda prva velika prepeka za momka u punoj snazi.

“Morao sam na operaciju zbog povrede ramena. Nisam imao izbora, jer je bilo ozbiljno stanje. Operisao me na Banjici doktor Gavrilović, a onda je usledilo godinu i po dana pauze… Rame predstavlja najkompleksniji zglob, koji ide u svim pravcima. Oporavak nije jednostavan. Mnogo mi je teško palo, pitao sam se i da li ću moći da nastavim. Prijatelji su me podržavali i na neki način naterali da se izborim i vratim“.

Igrao je Ivica ponovo odbojku – prvu u Kataru, a onda u Iranu.

“Kad se završila sezona u Iranu ponovo sam imao zdrastveni problem – morao sam da operišem preponske kanale. To je jedna vrsta kile. Posle te operacije bilo je šest meseci pauze i mogu da kažem da se nakon toga nikada više odbojkaški nisam oporavio“.

Srećko Lisinac 14 meseci od povrede: Borba za povratak na teren – to su sada moje Olimpijske igre

Preveliki napori su ipak doveli do loših posledica.

“U Iranu mnogo vole da treniraju. Postoji jedna anegdota… Jovica Cvetković je tada bio selektor njihove juniorske reprezentacije, a ja sam se u mom klubu malo raspitivao vezano za njega. Zanimalo me kakav status ima. A oni mi kažu da važi parola – koga on trenira, a ne dobije kilu, postaje dobar igrač. Nisam verovao u to što su rekli. Vratim se iz Irana i dobijem kilu. Shvatim onda da su i u mom klubu prihvatili taj njegov način rada”, nasmejao se glasno Ivica. “Stvarno da pitate sve moje trenere – nikada se nisam štedeo. Ali, to očigledno nekad nije dobro. Sad kad nekima objašnjavam da mora da se radi 100 odsto, oni mi kažu da neće kao ja da završe karijeru sa 32, 33 godine“.

Upisao je Jevtić i jedan nastup za seniorski nacionalni tim Srbije na prijateljskom meču, a oprobao se i u dresu Crne Gore. Odigrao je oko 25 utakmica za komšije i tako dobio značajniji reprezentativni staž. Definitivno bi te brojke bile i jače, da nije bilo povreda.

“Nisam imao sreće. Rame sam operisao sa 24 godine, baš kad se sklapaju snaga i iskustvo. Pauza od skoro dve godine, pa ubrzo i od šest meseci… Tako je očigledno moralo da bude. Kasnije mi je bilo krivo što nisam i ranije završio igračku karijeru i posvetio se trenerskom poslu, nego sam čekao do 33. A možda ne bih ni tada… Malo me i sramota da pričam. Na kraju su me izdala i kolena. U razgovoru sa doktorom Darkom Nikolićem smo došli do zaključka da je bolje da prestanem tada, nego da se mučim u budućnosti – da ne mogu da idem uz stepenice“.

MLADI RADNIK MI DAO ŠANSU, A POSLE MI I ODUZEO…

Poslednje godine igračke karijere proveo je u Mladom radniku, a baš tu je i započeo trenersku priču.

“Kad sam odlučio da prestanem seo sam na kafu sa trenerom Draganom Bonićem, koji mi je ponudio da budem njegov asistent. Nisam mnogo razmišljao, nisu me interesovali neki drugi poslovi, opredelio sam se za trenersku profesiju. Želeo sam mlađima da prenesem to što znam i mislim da nisam pogrešio“.

Prvi samostalni angažman imao je u istom klubu.

“Ne mogu da kažem da sam bio spreman, jednostavno je vruć krompir došao u moje ruke i nisam imao izbora, morao sam da se borim. I tad, a i sada – volim da se usavršavam. Idem na seminare, čitam knjige, istražujem po internetu. Učim od Kolakovića, Janića, Kobiljskog, Majstorovića… Od svakog od njih može nešto da se pokupi. Nisam sujetan, trudim se da sve sagledam, zapišem i primenim u budućnosti. Mislim da klubovi u Srbiji treba da pruže šansu svima koji žele da ostanu u odbojci jer se vrlo malo ljudi zadrži. Ne treba nikoga ispustiti“.

Ivicina priča u Mladom radniku se nije završila na najbolji mogući način.

“Taj klub mi je dao šansu, ali mi je i oduzeo. Sklonili su me u trenutku kada sam mogao najviše da dam, a i oni meni. Kao da nisam deo tog kluba, dete iz Požarevca… Ostala je gorčina, ali na neki način sam im zahvalan i što su mi dali i što su mi uzeli. Kad me nisu hteli, otvorila su se neka druga vrata. Otišao sam u Suboticu, gde su me ljudi prihvatili kao svog. Veću pripadnost sam osećao u Spartaku, jer je to bila prava šansa. Dule Guslov, Lazar Marković, Tihomir Banjanin… Dali su priliku anonimnom treneru. Značilo mi je i zbog trenerske karijere, a i zbog egzistencije moje porodice. Rastanak sa Mladim radnikom mi nije poljuljao samopouzdanje, samo dao još više snage za dalje“.

U Subotici je za dve godine došao do polufinala i finala plej-ofa. Bili su to divni dani za klub sa severa zemlje…

“Mogao sam da rastem kao trener, da se afirmišem, a svi zajedno smo napravili lepu priču. Sjajni momci, posvećeni… Tokom prve sezone niko nije očekivao ni da budemo peti, šesti – a mi smo igrali finale sa Vojvodinom i dostojanstveno se nosili u finalnoj seriji. Živeli smo svoje snove… Svi ti ljudi iz kluba koji su meni verovali dobili su to finale kao poklon. I druga sezona je bila lepa, nije se mnogo promenio tim. Igrali smo polufinale sa Vojvodinom, imali i meč-loptu da prođemo, ali nije prošao u napadu Murad Kan. I dalje pamtim taj poen, mada nikome nisam ništa posle toga zamerio“.

MN Press

Jevtić je sa Spartakom imao četvorogodišnji ugovor, ali je otišao tačno na polovini. Stigao je poziv – koji nije mogao da odbije.

“Baš sam se mesecima unazad pitao kako se uopšte postaje trener Crvene zvezde. Zanimalo me kako neko bude izabran da dođe na tu poziciju… Posebno jer sam i navijač tog kluba. I eto – desilo se i to. Pritom se sve poklopilo – supruga je trebalo da se porodi, sin da krene u prvi razred. Predočio sam ljudima u Subotici da zbog porodice želim da budem bliži Požarevcu. Oni su me pustili, iako sam imao ugovor. Mada, pokušavali su da me zadrže, nudili pomoć i oko bebe, škole… Ali, na kraju su mi pomogli tako što su dozvolili da pređem u Zvezdu. Mislim da je to bila dobra procena, jer sam otišao jedan korak napred“.

Sa crveno-belima je već u prvoj sezoni osvojio titulu. Niko iz tog tabora nije mnogo pričao tokom sezone, već se očigledno samo vredno radilo u dvorani, a na kraju je došao i rezultat.

“Pre svega smo želeli da izborimo Evropu, a onda za ostalo šta bude. Krenuli smo tiho, bili smo svesni svojih kvaliteta, ali odbojkaška javnost je druge klubova proglašavala za favorite. Mi smo ćutali, trenirali, došli do prve pozicije pred NG, a onda je sebično čuvali… Znali smo da je iza nas mnogo sušnih godina, ali smo se pravili da pritisak ne postoji. Nismo dozvolili da nas taj teret savlada. Osećali smo se slobodno i samo je bilo potrebno da igrači daju maksimum”.

Đovani Gvideti priznao grešku: Da mogu da vratim vreme – Ligu nacija bih igrao s najjačim timom

Organizacija igre bila je poverena Nikoli Petroviću, koga trener uvek oslovljava nadimkom.

“Cipi je prošao sve klubove u Srbiji koji se bore za trofeje, ali se nije zadržavao. Svako je imao neko mišljenje o njemu. On je iz istog grada kao i ja. Mislim da ga najbolje poznajem od svih tih trenera, znao sam šta mogu od njega da očekujem – i što se tiče odbojkaških kvaliteta, znao sam i koje mane i koje vrline ima. Mnogo smo pričali… Drago mi je i zbog njega i zbog sebe što sam ono najbolje uspeo da izvučem“.

Analizirao je potom kompletnu postavu…

“Aca Stefanović je bolji igrač sada nego kad je stigao u Zvezdu. Mada to volim da čujem od drugih ljudi. Šta mislim o njemu dovoljno govori činjenica da je ostao i za narednu sezonu. Sa Rosićem sam prošle godine pričao da mora mlađim igračima da se da šansa. Čim sam došao ovde znao sam da će to biti Dule Nikolić, koji je godinama pre dobijao priliku i u Spartaku i u Zvezdi – ali ne onu pravu – gde mlad igrač treba da se istrpi i kad mu ide loše i kad nije u formi. Dule je na najbolji mogući način vratio, a mi smo istrpeli sve što je bilo potrebno“.

Pričao je potom o liberu Vukašinu Ristiću, koji je skoro celo leto proveo sa reprezentacijom Srbije.

“Data mu je šansa iz juniorske ekipe, na treninzima je bio maksimalno posvećen. Bilo je tu mnogo ponavljanja… A kao nagrada je stigao i taj poziv selektora. Niko nije očekivao da se izbori i bude drugi libero reprezenetcaije. Sada je stabilan član postave CZ, budućnost kluba i budućnost srpske odbojke. Drago mi je što imam priliku da nastavim da radim s njim“.

Ostao je i primač servisa Omar Ahmed Dejo.

“Već treću godinu zajedno sarađujemo. Moram da pomenem njegove ljudske kvalitete, izuzetno ga cenim. Lepo je kada je jedan stranac koji je daleko od kuće, nosilac igre. Mogu mlađi igrači mnogo od njega da nauče. On je došao iz egipatskog kluba, koji je njemu davao mnogo više para nego Spartak ili Crvena zvezda. A odlučio se za našu ligu, i mene kao trenera i tako pokazao svoju veličinu“.

Na red je došao Nikola Žugić.

“Sa Žugom sam imao odličnu saradnju i u Mladom radniku, Spartaku, Crvenoj zvezdi. Prošlog leta je bila moja želja da dođe iz Subotice, sada je bila želja i da ostane, ali došlo je do raskoraka u pregovorima sa klubom. Zvezda nije uspela da se dogovori sa njim. Želim mu mnogo sreće i da što pre nađe dobar klub, zato što to zaslužuje“.

Klub je napustio tandem srednjih blokera…

“Lopar je otišao u Radnički iz Kragujevca, a Boharev u Spartak. Neverovatni momci, profesionalci. Imao sam dobru komunikaciju sa njima, nije zapelo nijednog trenutka. Kao rezultat svega toga je i došla titula na kraju“.

Veliku ulogu imao je i asistent u stručnom štabu Ognjen Bulić.

“Dobro smo kliknuli, dopunjujemo se. On je kao čigra. Svuda ga ima, svaki zadatak koji mu kažem ispuni odmah. Ne čeka ništa… Toliko je hitar i ažuran, da kad mu nešto kažem na treningu i okrenem se da vidim gde je njega nema – već je otišao da završi to. Imamo dobru saradnju, dobro komuniciramo stvarno“.

Cela ta ekipa će zauvek pamtiti atmosferu iz majstorice finalne serije. Banjica je bila puna, nije bilo mesta ni da se stoji…

“Moram da kažem da su baš reprezentativci koji su došli da gledaju rekli da nisu mogli da uđu u prvom trenutku… Toliko je bilo prepuno. Mi smo finale krenuli dobro, pobedili prve dve utakmice… Onda smo počeli da pomišljamo da je gotovo, a ja sam znao da je Partizan odlična ekipa i da se neće predati. Onda smo dva meča izgubili – 2:3 i došli do majstorice. Više puta sam napomenuo, da je ostala žal što nismo 3:0 u seriji dobili, ali bi još veća žal ostala da nismo doživeli ovakav ambjent u majstorici. Naši navijači, odlična igra, nismo dali rivalu ni šansu da se ponada, na kraju smo zasluženo slavili“.

Crvena zvezda ubedljiva protiv Spartaka, novajlije se još uigravaju

Doživeli su i punu dvoranu “Pionir” gde su bili pozvani da izađu pred košarkaške navijače…

“Svaki sportista teži da doživi tako nešto. Naša sreća je što imamo sportsko društvo, navijače… Ono će mi celog života ostati urezano. Moja prva titula, proslava za pamćenje. Bila je tu i moja porodica, što mi je posebno drago jer će sin moći da prepričava drugarima“.

Nada se Ivica još jednom skorijem susretu sa navijačima.

“Igramo kvalifikacije za Ligu šampiona i baš razmišljam intezivno da li će Banjica biti puna. Moramo i mi da se potrudimo – da igramo dobro, jer je onda gledaocima privlačnije da dođu. A mora i Uprava kluba da odradi dobar marketing da bi se hala napunila“.

Ekipa se u značajnoj meri promenila, ali ambicije su sigurno ostale visoke.

“Promenilo se osam ili devet igrača u odnosu na prošlu sezonu. Prvu pripremnu utakmicu smo igrali sa Partizanom – izgubili smo, videlo se da kockice nisu složene. Došao je Stevan Simić koji je srednji bloker, umesto Bohareva i Lopara. Filip Stoilović umesto Žugića, Gmitrović i Blagojević na korekciji umesto Nikolića. Novi dizač je Rus Ivan Lukjanenko, koji je najveća enigma za sve nas. On treba da zameni Cipija i mislim da je to najteži deo posla. Specifičan igrač, pokazao je da je lucidan, nije nešto visok, sa dobrim servisom, dobrim prstima… Malo ćemo kuburiti u bloku, ali ako je dobar dizač, oprostićemo mu što je slabiji u tom elementu na mreži”.

Nije Ivica bio na kompletnim pripremama kluba, baš kao i prošle godine – jer je radio sa reprezentacijom. Logično pitanje je da li mu je na listi želja i tačka sa nazivom “selektor”.

“Naravno da bih jednog dana želeo da postanem… Da nemam tu ambiciju ne bih se bavio ovim. Osvojio sam titulu i sad treba da batalim odbojku. Pa ne… Ima toliko stvari koje nisam uradio – Kup, Superkup… Voleo bih da dođem do toga da budem selektor Srbije, a ako dođe ponuda i neke druge zemlje. Pričao sam sa Janićem, on kaže da strance ne bi mogao da vodi, a ja nemam taj problem. Voleo bih i posle Zvezde da potpišem za neki inostrani klub. Videćemo već u kom smeru će sve ići…“.

Prokomentarisao je i trenutno stanje srpske muške odbojke.

“Jeste težak trenutak… Najlakše je sada osuditi igrače ili stručni štab na čelu sa Kolakovićem, a svi smo svesni da mi u ovom trenutku nemamo bolje. Jednostavno ti ljudi treba da se podrže, a ne ružne priče da kruže. Možda bi neko i bolje uradio, ali mislim da je sada potrebna podrška cele odbojkaške javnosti. U situaciji smo da je ovo naš maksimum, ta generacija koja je osvajala EP i Svetsku ligu – došla je do zenita i onda je krenulo nizbrdo – to je priodno. Mi smo svi krivi što u ovom trenutku nemamo mlađu ekipu koja bi trebalo da nasledi ovaj tim. Moramo da vidimo šta je najbolje što možda da uradimo, da sednemo i iznesemo mišljenja, razgovaramo… Da dođemo do nekog rešenja, a onda da radimo i težimo ka tome. Ne može za godinu, dve… Mora da se napravi plan na duže – od četiri, možda i više godina. Biće potrebno vremena da se dođe ponovo do neke zlatne generacije“.

SVAKOG DANA PUTUJEM BEOGRAD – POŽAREVAC

Dok čekamo bolje dane za srpsku reprezentativnu odbojku, Ivica će pokušavati u Beogradu da izbrusi neke nove talente… Zanimljivo, u glavni grad dolazi svakog dana iz Požarevca.

“Tako smo se dogovorili da bude zbog dece – da ne živim ovde, nego da putujem svakog dana na trening… U početku je bilo naporno, ali kada dođeš do ovakvih rezultata – zaboravi se i koliko je km pređeno i šta je sve propušteno. Nisam ispratio Reljin polazak u prvi razred, nisam bio kad su se uzimale knjižice, nisam bio pored supruge kada se porađala sa Biankom… Mnogo toga sam propustio, a moja Ivana je podnela veliku žrtvu. Kada se dođe do uspeha, do suza radosnica, pune dvorane, titule… Onda se sve zaboravlja i znamo da je vredelo“.

Biranim rečima je Jevtić sve vreme pričao o svojoj izabranici.

“Zna da me uteši posle poraza, zna da pohvali, da kritikuje… Nije joj lako, ali bori se kao lavica. Želeo bih da joj se zahvalim ovom prilikom. Nije lako sa dvoje dece – malom bebom i sinom koji kreće u školu, sa mužem sportistom koji zna da bude i nervozan. Ali ona sve to uspeva da sredi i stavi na svoje mesto“.

Ivana može da pomogne i iz profesionalnog ugla jer je diplomirani psiholog.

“Ja se šalim da sam joj bio zamorče. Kad je završavala školovanje vežbala je na meni, tako da sam zapravo ja njoj pomogao“, nasmejao se Ivica. “Šalim se… Trudi se da mi pomogne, počela je i odbojku da razume što mi baš i ne ide na ruku, pošto moram kod kuće da joj objašnjavam“.

Najveći tatin navijač već duže vreme je mali Relja…

“Uvek je u Zvezdinom dresu, emotivno podnosi i pobede i poraze. Dolazi na treninge, ne mogu da ga smirim, dotrči do mene na prijateljskim utakmicama… Zna da mi stvori neprijatnu situaciju. Mi zajedno uživamo u lepim trenucima, zajedno preživljavamo one teške. Stvarno smo jedna srećna porodica“, podvukao je za kraj Ivica Jevtić.

Bonus video: