Maja Ognjenović završila reprezentativnu priču, kraj u klubu možda i odloži: Stalno slušam "Nemoguće da ovako igraš, a da ti je ovo poslednja sezona" (VIDEO)

Ušuškano i mirno mesto, dovoljno daleko od centra Firence – idealno za život profesionalnog sportiste. Baš u njemu nalazi se zanatska poslastičarnica nalik onim iz božićnih filmova. Izloženo je sijaset kolača koje je dovoljno videti pa da krene odmah voda na usta… Izbor pića – takav da je potrebno više minuta za odluku. Sve je bilo cakum pakum – kao i karijera odbojkašice koja je dočekala ekipu Meridian Sporta.

Zbog svega što stoji pored njenog imena vredelo je preći 1000 kilometara, koliko iznosi udaljenost Beograda od Firence. Mnogo je pitanja unapred zabeleženo u tefteru… A jednog prohladnog decembarskog dana oko 15.30 krenuli su da se nižu i odgovori. Bilo je svetlo, pa je tokom dugačkog razgovora pao mrak. Te dve nijanse su se smenjivale i dok je Maja Ognjenović pričala o svemu što je prošla. Tokom nekih tema obrazi su bili ozareni i vreli, a nakon nekih su se ledile šake. Red osmeha, red suza… Red sreće, red tuge. Kao na filmu, u romanu, ili generalno u životu.

Reprezentativnu priču je završila u četvrtfinalu Olimpijskih igara baš na 40. rođendan. Klupska još traje… Kad god odsvirala kraj – završiće se jedno poglavlje za pamćenje. Ne samo za nju lično, nego i za srpski sport.

Velike su šanse da kraj bude baš u Firenci. Mnogi kažu čarobnoj…

“O gradu možemo da pričamo dugo, o Toskani kao regiji takođe. Baš sam imala sreće. Na neki način sam bila počastvovana i srećna jer sam u karijeri imala priliku da igram stvarno u lepim gradovima. Nije baš da u profesionalnom sportu, a i u odbojci – da ima previše lepih mesta u kojima se kvalitetno živi, a i da je klub vrhunski. Meni je posle Rumunije na početku bila Italija, pa Poljska, mnogo godina u Istanbulu, izlet u Atini i sada Firenca. Čini mi se da je došla kao lep završetak…“.

I van terena i na terenu Maja u potpunosti uživa.

“Čak i sami Italijani kažu da je ovo regija u kojoj se najlepše i najlagodnije živi. Da se dobro jede, pije, da je sve potaman. Moram priznati da to i ja osećam“.

Spektakularan derbi dobio Skandići: Maja Ognjenović MVP, Paola Egonu mogla samo da čestita boljem

Pojasnila je i koji su je sportski motivi povukli ka dresu Skandićija.

“Kako sam odlučila da je sa Istanbulom bio neminovan kraj, da ne kažem razlaz – nisam imala mnogo drugih opcija. Znala sam da želim da se vratim u Italiju, to je bilo jedino izvesno. Uz Milano i Koneljano, Skandići se nametnuo kao nekako najlogičnije i u mom slučaju jedino rešenje. Poznato je da je Vološ u Koneljanu, Oro u Milanu, Skandići je bila jedina ponuda koja je meni bila prihvatljiva – prvo zbog kluba koji je bio među tri, četiri konkurentna, a onda zbog grada koji me je osvojio na prvu loptu“.

O ambicijama i mogućnostima Skandićija nije mogla mnogo toga preciznog da kaže.

“Nisam bila optimista prošle sezone… Previše ću biti sad iskrena… Pa smo igrali finale prvenstva i Fajnal-for Kupa, izgubili smo utakmicu od Milana 2:3 i 13:15. Bili smo konkurentna ekipa, od Ezačibašija smo ispali u četvrtfinalu Lige šampiona, tako da sam negde demantovala samu sebe. Ove godine nam je ekipa malo drugačija… Primećujem neke oscilacije, koje mi se lično ne dopadaju što opet ne mora da znači i da ukazuje na bilo šta. Ali, volela bih da ekipa igra malo stabilnije i da imamo kontinuitet, koga za sada nema“.

U Ligi šampiona Skandići još nije izgubio ni set. Na novogodišnju pauzu će sa savršenim skorom, što sigurno raduje Maju koja u ovom takmičenju do sada nije uspela da dođe do pobedničkog postolja. Nekad ranije izgovorila je da se pomirila sa tim da taj pehar neće osvojiti, ali…

“Pa ja u glavi imam jasnu podelu što su moje želje, očekivanja, mogućnosti… U posebnim folderima. Naravno da bih najviše volela da budem u prilici da osvojim Ligu šampiona. Sad je vraćen sistem Fajnal-fora, što mi odgovora. S druge strane – posle dva izgubljena finala u pet setova sa dve različite ekipe za koje sam zaista verovala u tom momentu da su jedne od najboljih. Tada sam bila sigurna da će se desiti, a nije… To je sve poljuljalo te moje želje i očekivanja. Trener Marko Gaspari kada je nedavno došao prvo me pitao da li znam šta on hoće. Znam da ima gorak ukus jer nije nikad osvojio italijansko prvenstvo, a igrao je nekoliko puta finale sa različitim ekipama. Očekivala sam da će da kaže Skudeto, a on izgovara: ‘Ja želim da stignemo u finale Lige šampiona’. A ja rekoh: ‘O ne… OK, želim i ja’. Postoje naravno očekivanja i želja, ali koliko će to biti realno i ostvarivo – to će vreme pokazati“.

Pre nekoliko meseci saopštila je da igra poslednju klupsku sezonu, ali pitanje je da li će sigurno ostati pri tome…

“To se već promenilo tri puta… Ne znam. Kada sam to izjavila mnogo sam razmišljala. Najveća impresija te moje izjave, odnosno odluke je bila ta da sebe ne opterećujem. Znam iz iskustva drugih igrača, ajde da kažem odbojkaša, da li su to moji prijatelji ili poznanici, a onda naravno i ljudi iz drugih sportova – pošto sam se tom temom dublje i duže bavila – svi su imali istu konstataciju da igrač ne sme da bude opterećen zbog te odluke. Ne treba da me to sputava u tekućoj sezoni… Za sada mi dobro ide, ne razmišljam, nemam misao – šta ću posle poslednje utakmice, kako će biti… Ništa od toga“.

Ipak, priznaje da je ostavila mogućnost da se odluka promeni.

“Počela je da provejava misao – da li je ovo sad stvarno poslednja ili nije, da li ću možda još jednu sezonu, kada ću to odlučiti, šta će uticati na to… I to mi negde pravi veliki balans i pomaže mi da ne budem potpuno deprimirana činjenicom da ovo može stvarno da bude poslednja sezona. Još je na tasu ta izjava. Ne znam da li to činim svesno da bih sebi olakšala i da li ću stvarno biti u stanju još jednu sezonu da odigram. Kad kažem u stanju – stvarno se dobro osećam. Ono što me isto zabavlja je to što ne prođe nijedna utakmica da me neko ne pita: Nije poslednja sezona? Ili kaže: ‘Nemoj molim te da je poslednja sezona. Ako ovako igraš, ne može biti poslednja sezona…’ To slušam tokom celog prvog dela i prija mi naravno da čujem, ali to je i jedan mali crv koji mi se ubaci. Jesu to naravno navijači, ljubitelji odbojke, kluba, moji fanovi… Lepo je čuti da imate poštovanje ljudi koji prate vaš lik i delo. Sa druga strane – osećam se stvarno dobro, tako da… Od igrača koji su završavali slušala sam kako je kod njih već sve bilo mučno, nisu se budili srećni, odlazili na teren zadovoljni. Ja tih problema za sada nemam…“.

Maja je srce Srbije

Kako godine prolaze Maja se na terenu sve komfornije oseća – zato i ne može tek tako da prelomi…

“Kada je sve ovako kako ja sada osećam, onda nije lako doneti tu odluku. Stiče se utisak da napuštam nešto, to jest završavam nešto što sam radila toliki niz godina… I dalje u tome uživam, mislim da mogu da pružim mnogo, ali zarad onog što me čeka posle, tog privatnog dela koji je vredan kraja karijere. Nije jedinstvano…“.

Osvrnula se i na mogućnost pravljenja oproštajne utakmice.

“Moj najbolji drug ima suludu ideju i baš je izričit u tome. Moja najbolja prijateljica isto smatra da moram pošto nisam slavila 40. rođendan. A ja razmišljam: Ne, nećemo nikakav 41. i kraj karijere zajedno spajati. To je nespojivo. Volela bih kad bi moglo da se desi… Moje želja bi bila da sve moje saigračice od osnovne škole pa do sad. U mojoj glavi je to nemoguće organizovati. A opet kad pomislim da je moguće za organizovati, onda mi je nemoguće za preživeti… Volela bih, ali poznavajući samu sebe mislim da će to biti – poslednja utakmica i to je to. Niko neće znati da je poslednja i to će biti kraj. Što možda nije fer, ali meni će biti najvažnije da moji ljudi budu tu“.

Jedan oproštaj je preživela ove godine… Bilo je to u Parizu na Olimpijskim igrama. Odigrala je poslednji meč u dresu Srbije. Poraz i dalje nije prebolela.

“Malo sam nešto na tome radila. Imala sam u planu da napravim jednu veću analizu, ali sam otišla na odmor, pa došla u klub, pa nisam stigla. Gledala sam neke inserte, kad vidim da je mučno i da mi teško ide, naviru mi neke teške misli a ne one koje bi trebalo da budu usresređene na samu igru – onda odustanem. Ima mnogo nerazjašnjenih momenata, barem kod mene, po pitanju neuspeha. Verujem da se sve dešava s razlogom, pa i za taj naš poraz u četvrtfinalu sigurna sam da postoji razlog i neko razumno obrazloženje, da ne kažem opravdanje“.

Kada je pala poslednja lopta – osećanja koje je doživela Maja je opisala sa jednom rečju…

“Tragedija…“, izgovorila je i počela da plače. “Na neke stvari koliko god da se čovek priprema i koliko god misli da je spreman, kao što sam mislila ja u tom trenutku – da znam da je poslednja utakmica i da je kraj reprezentativne karijere – emocije su takve da… Valjda dodatno pojačane jer je bio poraz, naravno. Da je bila medalja bilo bi podjednako suza, ali od sreće. Taj poraz sam shvatila vrlo lično. Ajde i taj kraj karijere je najavljen nekako ne mogu reći pompezno, ali i pete OI, zlato koje nedostaje… Nije na meni bio pritisak, ali je sve to doprinelo da se taj poraz u mom slučaju shvati dodatno težim. Akcenat je bio na ekipi pre svega, ali latentno na meni kao pojedincu, kapitenu, nekome ko završava karijeru… Osetila sam ogromnu težinu, veliku gorčinu naravno, ali moram da priznam da sam prvi put osetila i olakšanje. To je bio jedan od najvažnijih turnira u mojoj karijeri koji sam igrala i taj turnir je konačno gotov. Upravo zbog svih stvari koje su prethodno bile pomenute. Onda sam rekla: OK, nismo uspele, ali je kraj. To je to“.

Koliko je samo napravljen savršen ambijent – delovalo je da nema šanse da rasplet bude negativan.

“Činjenica da mi je taj dan bio rođendan, da su tu bile Miljana, Goca, Ivana, Ana, Ivana, najbolji drug, Danilo sa kumom… Meni je ta scena nekako najviše ostala upečatljiva jer vidim sve njih koji su još tužniji i još ugašeniji nego ja. To mi je dodatno izazvalo osećaj da se još više rastužim i rasplačem“.

So na ranu su dosule i saigračice.

“Tu me je Tića dotukla… Još smo sedele na terenu, to je baš ona fotografija gde ona mene nešto grli, Silvija mi briše razmazanu maskaru. Tića me grli i kaže: ‘Sve je u redu, ali ti i Silvija… Žao mi je zbog vas’. Kad to čujete od nekog ko je najbolji na svetu i pred kim je još sigurno 10 godina u reprezentaciji i bože zdravlja još medalja ovoliko koliko smo ih osvojili – to dodatno pogodi“.

Posle odlaska Maje i još nekih bitnih karika ostaje pitanje kakva je budućnost srpske odbojke.

“Volela bih da bude onako kako se planira i kako smo mi taj put donekle raskrčile… Mislim da je nekim sledećim generacijama put mnogo olakšan. To treba nove nade da iskoriste. Ja nisam jedna od onih koja kaže – Joj, šta smo sve mi mogli, morali da prođemo da bismo stigli. Ne… Meni je drago što neki novi klinci neće morati da se muče kao što smo morali mi. Ali, bih volela da oni to prepoznaju i iskoriste na najbolji mogući način. Uvek sam neko ko upozorava na dobar i kvalitetan rad, jer bez toga nema ništa“.

Dotakla se trofejna odbojkašica i pozicije na kojoj igra…

“Nikad nije manjkalo dobrih dizača. Ako treba da uključim tu i sebe i Bošu Živković, Anu Antonijević, Danu Radenković… I sada Slađu Mirković, Radu Perović… Sve dobri dizači, vrhunski. Svaka od nas je igrala, ako mogu da izuzmem Slađu i Radu jer su mlade i tek im predstoji blistava karijera. Ali nas koje sam nabrojala, da ne zaboravim svojevremeno dva dizača koja su meni bila od posebnog značaja, a nažalost – što mi volimo među nama u šali volimo da kažemo – igrale su u pogrešno vreme. Tada nije bilo sve omogućeno i izraženo kao sada… To su Sandra Milosavljević i Maja Simanić. Mi smo zaista uvek bili podmireni na mestu dizača. Apsolutno ne treba da se brine za budućnost. Ako treba da pričam o nekom – ne volim da kažem naslednici – ali ako treba da pričam o Slađi, Radi, Sari iz TENT-a… To su sve dizači na koje Srbija može i mora da računa, i koji će sigurna sam biti vrhunski i moći će da nose naš nacionalni tim do nivih uspeha“.

Po završetku igračke karijere moraće da pronađe novi put, mada verovatno neće mnogo skrenuti sa sadašnje putanje.

“Sigurno sebe vidim u odbojci. I to planiram odmah po završetku, jer sam neko ko neće moći mnogo da izdrži i da ne radi ništa, a i bez odbojke da izdrži. Taj neki moj posao posle karijere će sigurno biti usmeren na rad sa mladim dizačima. To je već izvesno da je neka moja ideja i zamisao. Imam okvirno kako bih volela to da izgleda. S godinama sam shvatila da ono što najbolje znam je sigurno moja pozicija u timu. Volela bih usko da budem usresređena na to. Da li će biti rad sa mladim dizačima, ili dizačima kojima je potrebna pomoć… Ja u karijeri nisam imala nekog s kim sam mogla mnogo da pričam o mojoj poziciji. Kad bih se srela s nekim pa pitam kako reaguješ ili kako si se odlučila za ovaj ili onaj izbor. Ali, nisam imala nekog ko je meni mogao da bude mentor. To bih ja volela da radim jer mislim da je svima potrebno. Na svojoj koži sam osetila da sam u karijeri imala momente kad sam želela nekog iskusnijeg dizača da mi pomogne na neki način“.

Funkcija prvog trenera je ne zanima. Barem trenutno.

“Još ne… Kako se sve menja… Nisam imala ranije trenersku ambiciju, ali je počelo u poslednje vreme, valjda kako svi znaju da je kraj karijere – pa mi kažu kako ću postati trener. Jeste neki logičan sled i ono što me isto nervira sada – s ovim godinama, iskustvom i znanjem počela sam sve da primećujem. Na osnovu silnih godina i saradnji sa trenerima različitim – ja sad znam i kako trening treba da izgleda i pre i posle utakmice, i za mladog i za iskusnog igrača, i priprema pred teži meč, pripremni period… Sve te stvari znam, ali druga stvar je što mene to sada preterano ne zanima, pa nisam zainteresovana do te mere da me toliko okupira. Ali, kada bih se time pozabavila verujem da bih mogla i to da ispratim“.

Više puta je do sada govorila da će prestati da igra, pa nije… I zbog nje i zbog Srbije i odbojke uopšte je dobro što nije stala ranije. Ostali bi uskraćeni za mnogo toga. Ostala bi i ona. Zato joj je i drago što nije odsvirala kraj kad je prvobitno mislila.

“Nisam se pokajala, to su bili ti momenti… Tako sam tada mislila, osećala, možda i želela. Naravno da mi je drago. Isto tako i sada mislim. Ako bude kraj – dobro, lepo… Ako ne bude – neću da se opterećujem, da to bude neka stvar koja će da mi kvari i utiče na preostali deo sezone“.

Maja Aleksić šeta ulicama Novare i priseća se Pariza: Izneverile smo same sebe – nikada to neću preboleti (VIDEO)

Šta je Maja Ognjenović imala da kaže o Danilu Ikodinoviću, Đovaniju Gvidetiju, odbojci u Turskoj, stanju u domaćoj ligi Srbije, povratku navijača na tribine, detaljnim planovima posle karijere, sestri Miljani, porodici, baletu i plivanju poslušajte na našem Jutjub kanalu.

Bonus video: