Nasmejana je i zrači pozitivnom energijom. Ista slika koju gledamo već neko vreme u reprezentaciji, sada može da se vidi i u Novari. Iz Maje Aleksić (27) isijava osećaj zadovoljstva. Uživa u rezultatima dugogodišnjeg rada, u igranju za jak italijanski klub, u čarima života van terena…
Baš taj osmeh dočekao je i novinare Meridian Sporta u Novari. Iako je povreda zgloba omela srpsku reprezantativku da pruži ono što želi na poslednjim utakmicama, ona ne očajava. Čeka trenutak kada će ponovo sve biti OK, kako bi nastavila tamo gde je stala. Ovog leta je došla u klub koji je ne tako davno bio šampion Evrope. Svesna je težine zadatka koji je ispred nje, ali takva situacija je samo motiviše da radi još jače.
Prošle sezone proglašena je za najboljeg srednjeg blokera u Italiji – ta nagrada potvrđuje šta njeno ime predstavlja u svetu odbojke. Poziv Novare takođe je bio samo potvrda koliko vredi…
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
“Kad sam tek došla, bila sam oduševljena. Ispunili su moja očekivanja što se svega tiče. Očekivala sam baš mnogo od ovog kluba i ispostavilo se da je sve tako kako sam mislila. Ozbiljna organizacija, stručnjaci, kolektiv mladih devojaka koje te jednostavno motivišu da treniraš jače, radiš svaki dan, igraš bolje… Nisam imala prilike do sada – govorim samo za klub – da oko sebe imam toliko inspirativnih devojaka. Stvarno sam baš zadovoljna. Prvi utisak koji me i dalje drži je da sam oduševljena celom tom organizacijom i nadam se da će tako ostati do kraja“, ispričala je Maja Aleksić na početku razgovora za Meridian Sport.
Posle Jedinstva, Vizure, Albe, Volero i Valefolje – prelazak u Novaru je definitivno još jedan korak napred.
“Sigurno… Znala sam to čim sam potpisala. Znala sam da će oni imati velika očekivanja od mene, kao i ja od njih. U ovom trenutku nemam neku ulogu kao što sam imala do sada u timovima, ali to je nekako i logično. Ovde pored svih igračica koje toliko grizu i toliko su spremne, ne mogu da kažem da dolazim do izražaja. To glupo zvuči… Ja sam tu da odradim posao koji će da pomogne ekipi. Stavila sam tim na prvo mesto. Radim sve što mogu da pomognem – da ostavim igrača na jedan blok ili bez bloka. Srećnija sam nego da dođem do izražaja, dam poen…“.
Novara sjajno započela CEV kup, Maja Aleksić imala 100% realizacije napada
Osvrnula se Maja i na nagradu koja joj je nedavno uručena.
“Stvarno mi to ne znači mnogo. Dobila sam ogroman pehar i razmišljala sam šta da radim s njim. Da li da ga ponesem kući? Ogroman je, kako da ponesem? Mama, naravno, kaže: ‘Moraš da doneseš, ja ću da nađem mesto za to’. Meni to ne znači toliko. Takav sam igrač da uvek postavim ekipu na prvo mesto. Naravno da me lični uspeh dodatno motiviše, ali ništa više od toga. Nisam u fazonu da ću sad da se uobrazim jer sam najbolji bloker, da promenim nešto… Ne! Radiću sve isto kao i do sada, jer da nije tako, ne bih ni bila ovde. Da sam se samo u jednom momentu uobrazila, da sam pomislila da sam nešto više – ne bih bila najbolji bloker“.
Novara je 2019. godine postala šampion Evrope. Reputacija koju je klub izgradio u prošlosti – hteli ne hteli – stavlja određeni pritisak na leđa igračica.
“Sama uprava kluba ne nabija nam nikakav pritisak. To što očekuju od nas nam ne govore. Nikad se nije desilo da dođu i kažu neke njihove želje. Veoma smo svesne šta i koliko možemo. Verujem da su i oni svesni. Iako su želje jedno, a mogućnosti drugo. To kako su oni igrali pre nekoliko godina… Imali su najbolje na svetu u tom trenutku, zato su i došli do tih rezultata. I bili su veoma svesni toga. Mi smo sada u fokus stavili da budemo u prva četiri tima u prvenstvu, da uđemo u polufinale Kupa Italije i da osvojimo CEV Kup. To su neki ciljevi koji su jasno stavljeni do znanja. Ali to je nešto što smo i same znale, nema nikakvog dodatnog pritiska“.
I u vazduhu se oseća veličina ovog italijanskog kluba…
“Kakve samo uslove Novara ima… Halu u kojoj je konstantno postavljen tarafleks na kom se igra. To prošle godine nisam imala. To nemaju mnogi klubovi u Italiji. Oseća se… Kao što sam rekla na početku – organizacija je sve što sam očekivala. To je nivo koji mi je postao normalan. Ne mogu da zamislim sebe na nekim drugim standardima. Oni su postavili granicu ispod koje se ne bih spuštala. Sada ću želeti da idem samo na nešto bolje, ili isto kao što je ovde. Ne bih volela da se vratim na nešto što je bilo ranije“.
Maja je samo nastavila tradiciju dolaska srpskih odbojkašica u Novaru. Prethodno su isti dres nosile Anja Spasojević, Jovana Brakočević, Stefana Veljković, Tijana Malešević… Na klupi je nekada sedeo Dejan Brđović. Jedna igračica je ipak ostavila najznačajniji pečat.
“Obožavaju Stefanu, posebno jer smo ista pozicija. Sa Stefi su ostvarili najveći rezultat, tako da mislim da im je najbolja. I njena energija, odnos… Nju baš cene.”
Aleksićeva je do sada u karijeri išla stepenik po stepenik. Čini se da je uvek znala da odabere pravi klub.
“Nije da sam baš birala. Išla sam drugim putem. Neko ima tu sreću ili nesreću – zavisi kako ko shvati, da odmah dobije priliku da zaigra u nekom velikom klubu. Ne mogu da kažem da Blaž nije bio veliki klub, ali rumunska liga nije nivo na koji bih se sada vratila. I mislim da nije nivo na kome je trebalo da bude igrač sa znanjem koji sam ja tada imala. Ali, to je tada bilo jedino i bio je pravi izbor za mene jer da nisam sve to prošla, ne bih sada bila ovde. Sve je onako kako treba“.
U nekim trenucima morala je da ide preko trnja.
“Mislim da je ovaj put teži… Uopšte nije lako igrati dve godine u Rumuniji. Ne samo zbog takve lige, već se tamo baš mnogo putuje, nekada smo i po 14 sati išli na utakmicu autobusom. Baš je bilo naporno. Ovde nema takvih putovanja. Mnogo je laganiji život. Ali, u tom periodu je meni odgovaralo što sam blizu kuće. Sad ne mogu da odem kući kad hoću. Tad sam mogla za dan da odem… Možda je to tako moralo da bude, verujem u to“.
Njena odbojkaška priča počela je u užičkom Jedinstvu. Taj klub je proživeo u bliskoj prošlosti teške trenutke, a sada je ponovo u Superligi. Maja je poslednji vrhunski izdanak te škole.
“I sada bih mogla da igram za Jedinstvo. Toliko lepe uspomene mi taj period budi. Moj grad, tamo su mi roditelji, tamo mi je porodica… Imam lepe uspomene i na halu. Nikad neću zaboraviti taj početak. Vizura je klub koji je mene izgradio, a u Jedinstvu sam zaigrala prve utakmice Superlige sa samo 14 godina. Uvek ću se rado sećati i kao što sam rekla – mislim da bih sad u ovom momentu mogla da odem da igram za Jedinstvo. Toliku ljubav osećam prema tom klubu i naravno prema gradu“.
Imala je priliku u više navrata da sarađuje sa Darkom Zakočem.
“Četiri godine… Izazovno je bilo, veoma izazovno. Ali, mnogo sam naučila od njega. Rado se setim situacija koje su se dešavale. Kakav je autoritet imao prema svima nama – nigde nisam doživela. To što imaju Terza i on, nijedan drugi trener nema. Ja se i sad prema svakom treneru ili selektoru postavim onako kako sam naučena. Naravno, tu je i moj prvi trener u Jedinstvu, Dragoljub Janić. On se na isti način postavljao prema igračicama. Sad je sve to mnogo drugačije, italijanski treneri mnogo drugačije gledaju na igračice, žele da budu psiholozi i da pomognu. To kod ovih naših trenera koje sam pomenula ne postoji. Ipak mi se više sviđa takav rad. Za njihovu staru školu sam, valjda sam tako naučena. Meni je to normalno“.
Težak rad koji je prošla sa vrhunskim stručnjacima doveo je i do reprezentacije. Nizala je godinama samo uspehe, sve do poslednjeg leta… Eliminacija u četvrtfinalu Olimpijskih igara bila je veliki šok za sve.
“Mislim da nikad to neću preboleti. Posebno jer sam posle došla u Italiju, koja je osvajač zlata na Olimpijskim igrama. Oni njih ovde uzdižu… Stvarno i jeste ogroman uspeh, svako to želi u karijeri, ali koliko njih uzdižu je neprocenjivo. Svaka im čast što toliko vole, ulažu i što im toliko daju na značaju. Mislim da u Srbiji ne bi bilo tako, nažalost. Kod nas bi euforija trajala mnogo kraće. Nisam prežalila poraz, niti ću ikad zaboraviti. Ne sam poraz u četvrtfinalu – nije to nešto što me najviše zabolelo – već koliko smo dali, koliko smo verovali, želeli, žrtvovali i na kraju nismo uspeli. Svako od nas. Taj deo mene najviše boli, najveći žal ostaje za tim. Ne za samom utakmicom“.
Reprezentacija nije pokazala ono najbolje što može – toga su svi svesni.
“Sve što ja sad kažem zvučalo bi kao da pravdam ekipu. Nismo izgledale onako kako je trebalo, to je jedina istina. To što se videlo je ono što smo u tom trenutku dale. Zbog čega je došlo do toga – ne znam. Ali, žao mi je“.
Trenutak kada je pala poslednja lopta u četvrtfinalu bio je najteži momenat na OI.
“Svi smo plakali, veoma je bilo teško. Baš u trenutku kada se završila utakmica, prolaze sve slike kroz glavu. Kako je sve krenulo… Ne govorim samo za ovo leto, nego za prethodne četiri godine. Ja sam celu prošlu sezonu imala u glavi Olimpijske igre. Ne samo ja, nego svi. Svima nam je to bio cilj. Bio je veoma težak taj momenat, ali prošlo je“.
U javnosti ova ekipa neće izgubiti poštovanje i reputaciju, jer je napravila u prošlosti nešto što je dragoceno.
“Neće umanjiti možda kod ljudi koji nas poštuju i podržavaju… Ali, mi smo izneverile same sebe – to je loše. Nismo ispunile sopstvena očekivanja. Naravno da nam znači kad nas ljudi podržavaju i imaju neke lepe komentare, ali zbog nečega što smo unutar ekipe osetile i doživele – niko ne može da nas uteši. Ja verujem da je možda i trebalo da se desi taj pad u jednom trenutku. Nadam se da će da bude bolje od ovoga“.
Delovalo je da je Maja u Pariz stigla puna samopouzdanja, pozitivne energije, moći…
“Iskreno, nisam! Nisam osećala samopouzdanje koje inače osećam. Ali, dešavalo se meni milion puta da pred neku utakmicu nemam samopouzdanje, da me nešto poljulja – nebitno da li je privatno, ili u toku sedmice… Valjda me toliki broj odigranih utakmica naučio kako to da prikrijem. Verovatno sam na dobar način sakrila i pokazala se drugačije. Delovalo je možda da jesam, ali nisam se osećala kako bih želela“.
Kratko je Aleksićeva analizirala i letnje pripreme.
“Ja nikad nisam zadovoljna sa svojim performansom. Nikad nisam rekla: ‘Au, kako sam dobro odradila trening’. Uvek mi nešto fali. Mogla sam ovo ovako, mogla ono onako… Veoma sam samokritična. Ne mogu da kažem da sam dobro odradila pripreme, ali da sad pitaš trenera, on će verovatno reći da je Maja super odradila pripreme, najbolje od svih srednjih blokera – zato je i igrala. Ali, ja nisam imala takav utisak. Nije mi tako delovalo. Možda sam se samo tako osećala, zbog samopouzdanja. Nešto mi nije bilo kako treba, nešto me poljuljalo. Sad, šta je to bilo…“.
Saradnja sa bivšim selektorom Đovanijem Gvidetijem bila je sasvim zadovoljavajuća.
“Uvek sam imala dobar odnos sa selektorom. Prve godine na početku je bilo, onako, malo… Nismo mu baš verovale, nije ni on nama. Ali, kasnije sam mu 100 odsto verovala do kraja prve godine. U drugoj je bilo različitih dana…Valjda je to normalno. Ne može sve da bude idilično i bajno. Normalno je i da se iznerviraš, da ti nekad nešto ne prija što ti je rekao trener ili saigrač. Sve ukupno sam imala normalnu komunikaciju i odnos sa njim“.
Đovani Gvideti priznao grešku: Da mogu da vratim vreme – Ligu nacija bih igrao s najjačim timom
Gvideti je izjavio da je greška što najbolje igračice nisu bile tu u Ligi nacija… Maja je saglasna s tim – barem kada priča o sebi.
“Smatram da je tako. Ne kažem da je trebalo da igram celu Ligu nacija, ali barem da budem koliko-toliko uključena. Završila sam veoma rano sezonu, imala dva meseca slobodno, a onda dva meseca da se spremim za Olimpijske igre. To nije bilo dovoljno za mene. Možda za nekog drugog igrača jeste, ali za mene nije bilo. Možda mi je to falilo. Nisam bila sigurna – mislila sam da imam mali broj treninga. U mojoj glavi, trebalo je više. Možda zbog toga nisam imala samopouzdanje i nisam se osećala dobro. Nije bilo dobro što nisam igrala Ligu nacija. Možda grešim, možda je bolje ovako… Samo smatram da nije trebalo da budem potpuno isključena, barem taj jedan vikend. Ali, dobro, to je njegova odluka“.
Tokom poslednjih godina reprezentacije ne može da se zamisli bez Maje Aleksić. Bilo je potrebno mnogo da se uloži kako bi došla do tog statusa…
“Drago mi je što to čujem, ali nemam takav utisak. Ja sam u ovu reprezentaciju sasvim slučajno upala. Sećam se, 2018. sam otišla na Svetsko prvenstvo zato što se Mina Popović povredila i operisala. Sledeće godine se nešto drugo desilo pa sam ostala. Onda nešto treće… Uvek sam bila tu negde, gledala naše najbolje igračice na mojoj poziciji – Stefu, Rašu, Jodžu… Dugo sam u reprezentaciji, a i nisam toliko više mlada. Lepo mi je da čujem. Ni ja sebe ne mogu da zamislim bez reprezentacije“, nasmejala se Maja glasno.
Pojedine saigračice su završile svoju priču ove godine…
“Mnogo njih… Joj, to je veoma teško. Ne želim ni da pomišljam. Teško mi pada da pričam. Ono što ti imaš u reprezentaciji… Ne mogu sad da poredim sa porodicom, to je prva reč koja mi pada na pamet. Mnogo vremena provodimo zajedno, toliko je teških momenata, priprema, utakmica, svega što postoji… Ne mogu da zamislim šta ću bez tih ljudi. Znam da u nekom momentu treba da se desi osvežavanje, da dođu mlađe igračice – normalno je i treba tako. I to je lep deo odbojke, reprezentacije, sporta… Ali, ne mogu da zamislim da se sa nekim sa kim sam tu sedam-osam godina – ne vidim na treningu, nego na kafi“.
Sa starim i novim saigračicama Maja je spremna za nastavak reprezentativne priče.
“Da vidimo prvo ko će da bude selektor… Vratićemo se još jače. Moralo je da dođe do neuspeha da nas malo trgne jer smo previše bile dobre. Sada da se vratimo još bolje… Da budemo još više zajedno“.
Veruje da imamo kvalitetne mlade nade, koje će biti dostojne naslednice.
“Hena i Uzi su tu sa nama već nekoliko godina. Ima mnogo devojaka. Ne znam na kojim će nam sve pozicijama biti potrebne zamene. Vanja Ivanović je trenirala sa nama, Mina Mijatović, Minja Osmajić… To su sve devojke koje su bila sa nama već neko vreme. One polako dolaze. Neke su imale i priliku da igraju Ligu nacija. Uvele su se u ritam, naučene šta i kako. To je sve normalno. Kao što sam ja jednog dana bila priključena, tako će i neko drugi. To je normalno i lepo“.
Na dugačak niz medalja ove godine nije stavljena tačka, već samo zarez…
“Mala pauza… Sve je to normalno. Verujem u nastavak. Znam da možemo, verujem i da hoćemo. Da će se sve poklopiti i postaviti onako kako treba da bude. Da će doći neko ko će nas vratiti na fabrička podešavanja. Šalim se… Da će nas vratiti na to na šta treba da ličimo“, zaključila je Maja Aleksić.
Mina Popović vraća film na Pariz: Samo smo želele da prođe vreme – da bi manje bolelo
U videu na Jutjub kanalu Meridian Sporta poslušajte i šta je imala da kaže o dosadašnjim rezultatima Novare, treneru Lorencu Bernardiju, narednoj stanici u karijeri, Maji Ognjenović…
Bonus video:
andrija.djulovic
Gledao sam ovaj intervju na jutjubu i mogu reći da je Maja vrlo skromna i da joj želimo sve najbolje u Novari.
Petar Markovic
Bilo i prošlo, život ide dalje samo glava gore